EU, Srbija i usvajanje "aki komunitera"

Sažetak: Radi tačnog definisanja uloge EK u procesu usvajanja aki komunitera u Republici Srbiji i sprečavanja zloupotreba, ili da bi se precizno tumačio član 72 SSP-a o usklađivanju zakonodavstva (u opštem roku od 6 godina) nepohodna je i pravilna primena načela supsidijarnosti. Pre svega, neophodno je definisanje značaja ovog principa u pravnom sistemu Republike Srbije. U tom smislu, Ugovor iz Mastrihta i Lisabonski ugovor propisuju da je načelo supsidijarnosti najvažnije načelo u pravnom i političkom sistemu Evropske unije. U tom smislu, Republika Srbija treba da se ugleda na Češku Republiku i SR Nemačku. Ili, rešenja izneta u deklaraciji koju je Češka Republika priložila uz Lisabonski ugovor (tačnije, u Deklaraciji Češke Republike u vezi sa Povoljom o osnovnim pravima Evropske unije). I na presudu SUS SR Nemačke u slučaju ''Mastriht'' .

Ključne reči: Evropska komisija, Republika Srbija,načela suprematije i načela supsidijariteta, Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju.

U kontekstu usvajanja aki komunitera u Republici Srbiji postavlja se važno pravno pitanje na koje treba dati precizan odgovor. Kako je moguće obezbediti koherentnost pravnog sistema? Smatramo da je to moguće samo uz pravilnu primenu načela supsidijariteta i uvažavanja prvenstva nacionalnog prava. Zato smatramo da je načelo supsidijariteta i njegove primene u Republici Srbiji pitanje od najveće važnosti u ovom trenutku. U tom smislu, prof. dr Branko Rakić ističe u svojoj analizi[1] (povodom načela supsidijariteta i raspodele nadležnosti između Evropske unije i država članica) sledeće: ''Ugovor o Evropskoj uniji uvodi na polje raspodele nadležnosti između država članica i Zajednice još jedan princip u osnovi primenjiv na sve slučajeve konkurencije ove nadležnosti, koji predstavlja, kako se tvrdi, jednu od bitnih novina koji vodi ka još većoj demokratizaciji odnosa u Zajednici. Reč je o načelu supsidijariteta, koje ima za cilj da nivo odlučivanja što više približi građanima, da rešavanje problema lokalizuje tamo gde su problemi nastali i gde postoje, a da pri tome sačuva efikasnost Zajednice i njeno akciono jedinstvo uvek kada je to potrebno. Princip supsidijariteta može imati dvostruki karakter: s jedne strane, karakter filozofskog principa – onda kada se tiče odnosa između pojedinca i države (ili drugih oblika organizovanja zajednice) i, s druge strane, karakter političkog principa (prvenstveno kod federalno ustrojenih država) gde predstavlja osnov za raspodelu nadležnosti između viših (centralnijih) i nižih (decentralizovanijih, tj. lokalnijih jedinica)''.

Dakle, sam princip supsdijariteta je poznat u federativnim državama. EU ima neke elemente federativne države, i to je jedna od osnova za primenjivanje ovog principa. Ali, ne treba zaboraviti da sama EU nije federativna država, videli smo da to i ističe SUS SR Nemačke u presudi ''Lisabon''. Druga osnova za primenu ovog principa je očigledno usmerena ka smanjivanju demokratskog deficita. Smatramo da je i to korisno za Srbiju. Videli smo na kakav se nedemokratski način bira šef ECB. To ne može biti uzor za naše zakonodavstvo u ovoj oblasti. Dakle, već i iz ove početne analize je jasno da je načelo supsidijariteta korisno i važno za Srbiju.

Takođe, prof. dr Branko Rakić ističe: ''Za razliku od unitarnih država, kod kojih je obim kompetencija praktično neograničen, a slično međunarodnim organizacijama i federalnim državama, Evropska zajednica (odnosno Evropska unija prema Ugovoru iz Mastrihta) ima ograničen krug stvarnih nadležnosti''. Dakle, EU ima ograničene nadležnosti. To srpski zakonodavac mora da ima u vidu, kada razmišlja o koheretnosti srpskog pravnog sistema i zahtevima EK.

Prof. dr Branko Rakić, ističe i sledeće: ''Osnovni princip kod podele stvarnih nadležnosti između Zajednice i država članica je da postoji u izvesnom pretpostavka nadležnosti država članica. Naime, državama članicama pripadaju nadležnosti za koje je eksplicitno propisano da im pripadaju... tako i sve druge nadležnosti koje nisu dodeljene Zajednici putem orginernih akata.... S druge strane, postoji određeni krug (istina mali) nadležnosti čiji je isključivi vršilac Zajednica''. Dakle u EU, postoje, uslovno govoreći, tri vrste nadležnosti. Prva koja pripada državama članicama, druga koja pripada Uniji, i treća, koja je uslovno govoreći ''granična'' između prve dve. Ili, u toj trećoj nadležnosti dolazi do pravnih praznina (sukoba) koje treba da reši primena principa supsidijariteta. Smatramo da nešto slično postoji i u Srbiji nakon zaključivanja SSP. Ovaj sporazum ne sadrži jasne zakonske akte EU koje Srbija treba da usvoji, i postoji, uslovno govoreći, sukob nadležnosti između Republike Srbije i Evropske komisije. Ili, pravna praznina koju nije razrešio zakonodavac i Ustavni sud.

Prof. dr Branko Rakić ističe i: ''Kako se može videti, smisao omogućenja intervencije država članica u oblastima isključive nadležnosti Zajednice uopšte je da se izbegne stvaranje pravnih praznina usled izostanka delatnosti Zajednice na tim poljima... Najzad, najčešći slučaj je postojanje takozvanih konkuretnih nadležnosti... I ovde se radi o oblastima stavljenim u isključivu nadležnost Zajednice, nedostatak aktivnosti Zajednice ovde automatski čini države članice kompetentim, bez obzira na to da je za to bilo potrebno odobrenje...

Drugi, mnogo češći slučaj kada države članice deluju u oblasti konkurentnih nadležnosti postoji tada kada je Zajednica počela da vrši svoja ovlašćenja u toj oblasti, ali ih nije iscrpla. U tom neiscrpljenom delu države članice ostaju kompetentne... ''U Srbiji je slična situacija nakon potpisivanja SSP. Kao što smo istakli, nadležnosti EK i Republike Srbije nisu jasno razgraničene. Ali, kada sagledamo ove definicije prof. dr Branka Rakića, odmah se nameće podsećanje i sa ''komitologijom'' u EU. Ili, EK u EU često ne može da vrši svoje nadležnosti u potpunosti zbog rada komiteta sastavljenih od nacionalnih činovnika. Shodno tome, države članice postaju kompetentne (ili nadležne) za pojedine oblasti aki komunitera. Ili, u praksi, oko 250 komiteta, sastavljenih od nacionalnih činovnika, vrši ovlašćenja EK. Na taj način, države članice faktički, preuzimaju ogroman deo nadležnosti iz takozvanih ''graničnih'' nadležnosti EK. Ili, i iz nadležnosti koje su, makar formalno pripadale Uniji. (Dakle, države članice preuzimaju 2 od ukupno 3 nadležnosti). To je i jedan od razloga zašto srpski zakonodavac mora detaljno da poznaje funkcionisanje pravnog i političkog sistema EU u praksi. Sa druge strane, smatramo da se u Srbiji dešava suprotan proces. EK preuzima u Srbiji i nadležnosti koje joj po našem mišljenju ne pripadaju u članu 72 SSP-a (kao u vezi sa državnom pomoći). To je veliki problem, koji se mora rešiti u daljem procesu pregovora sa EU i usvajanja aki komunitera.

Takođe, prof. dr Branko Rakić ističe i: ''Nemački Osnovni zakon (Grundgesetz) ne govori direktno o principu supsidijariteta, ali ga jasno iskazuje i definiše u više članova. Član 30 uspostavlja pretpostavljenu nadležnost regiona, predviđajući da će njima pripadati 'vršenje državnih ovlašćenja i obavljanje državnih funkcija... ukoliko Ustav ne propisuje ili ne dozvoljava suprotno', član 72 na polju konkuretnih nadležnosti između federacije i regiona u raspodeli tih nadležnosti, uspostavljajući odgovarajuće kriterijume, daje prednost nižim u odnosu na centralni nivo''. Dakle, ove precizno iznesene definicije pokazuju da je načelo supsidijariteta (supsidijarnosti) u EU preuzeto iz nemačkog prava. Ili, princip supsidijariteta je nastao na osnovu odnosa između nemačkih regiona i centralnih vlasti u Nemačkoj. Dakle, upravo SR Nemačka kao najjača zemlja EU insistira na principu supsidijariteta. Ne vidimo zašto to ne bi radila i Srbija u procesu pridruživanja posebno ako se ima u vidu da ona nije članica EU i da najmanje još 10 godina neće ni biti. Ili, po našem mišljenju, princip supsidijariteta mora još više da se primenjuje u Republici Srbiji nego u članicama EU. Nažalost, naše istraživanje je pokazalo da u praksi u Srbiji postoji apsurdna pravna situacija. Ili, iako Republike Srbija nije članica EU, u njoj se manje primenjuje princip supsidijariteta nego u nekim članicama EU. Najbolji dokaz za to je uvođenje EK kao drugostepenog organa odlučivanja u vezi sa državnom pomoći.

Takođe, prof. dr Branko Rakić ističe da je načelo supsidijariteta (supsidijarnosti) u EU uvedeno u punoj meri Ugovorom iz Mastrihta iz 1992. godine (koji je, kao što smo već izneli, donet pri skoro poptunoj ekonomskoj i političkoj dominaciji Nemačke): ''Značaj koji autori Ugovora o Evropskoj uniji pridaju principu supsidijariteta vidi se što oni već u preambuli Ugovora, ističući svoju rešenost da nastave proces stvaranja Unije između evropskih naroda, naglašavaju da će u njoj 'odluke biti donošene što je moguće bliže građanima, saglasno načelu supsidijariteta''.[2] Zaista, u Ugovoru iz Mastrihta iz 1992. godine se navodi: ''Rešeni da nastave proces stvaranja sve čvršćeg jedinstva među narodima Evrope, u kojoj se odluke donose na nivou što je moguće bližem građanima, u skladu sa načelima susidijarnosti''. Takođe, u članu A, stav 2 Ugovora iz Mastrihta se navodi: ''Ovaj Ugovor predstavlja novu etapu u procesu stvaranja sve čvršćeg jedinstva između naroda Evrope, u kojoj se odluke donose na nivou što je moguće bile građanima''. Shodno tome, u Ugovoru iz Amsterdama iz 1997. godine je prenumerisan član B Ugovora iz Mastrihta u član 2, i u njemu se navodi: ''Ciljevi Unije se ostvaruju u skladu sa odredbama ovog ugovora, pod uslovima i prema dinamici koji su njime utvrđeni, i uz poštovanje načela supsidijarnosti, kako je to definisano članom 3 B Ugovora o osnivanju Evropske zajednice.'' Prethodnim definicijama iz Ugovora iz Mastrihta i Ugovora iz Amsterdama, treba dodati i Deklaraciju o podeli nadležnosti koja prati Lisabonski ugovor (i član 5 Ugovora o EU kao dela Lisabonskog ugovora, i Protokol (br. 2) o primeni načela supsidijarnosti i proporcionalnosti). U Deklaraciji se ističe: ''Konferencija podvlači da, u skladu sa sistemom podeljnih nadležnosti između Unije i država članica, na način predviđen Ugovorom o Evropskoj uniji i Ugovorom o funkcionisanju Evropske unije, sve nadležnosti koje ugovorima nisu dodeljene Uniji pripadaju državama članicama. Kada je ugovorima dodeljena Uniji neka nadležnost koju ona deli sa državama članicama u određenoj oblasti, tada države članice vrše svoju nadležnost u meri u kojoj Unija nije izvršila svoju nadležnost ili je prekinula da je izvršava. Taj poslednji slučaj može nastupiti kada nadležne institucije Unije odluče da ukinu neki zakonski akt, posebno kada to ima za cilj obezbeđivanje bolje garancije za poštovanje principa supsidijarnosti i proporcionalnosti.[3] Dakle, princip supsidijarnosti se razvio nakon Ugovora iz Mastrihta, i svoje mesto ima u važećem Lisabonskom ugovoru. Ili, i Lisabonski ugovor potvrđuje značaj načela supsidijarnosti. I očuvanja nadležnosti država članica u EU. Tačnije, i Lisabonski ugovor potvrđuje ono što je utvrđeno u Ugovoru iz Mastrihta. Načelo supsidijarnosti je centralno načelo EU. To srpski zakonodavac mora da ima u vidu.

Prof. dr Branko Rakić ističe analizirajući Ugovor iz Mastrihta i sledeće: ''Dok citirani deo odredbe člana A, stav 2 determiniše bazično koncepte pricipa supsidijariteta, i prema Nikolasu Emiliuu 'jasno ukazuje na ovlašćenja (tj. pravni položaj) regiona unutar okvira Evropske unije', dotle citirana odredba člana B, kako pravilno primeđuje isti autor, pokazuje da su autori Ugovora o Evropskoj uniji smatrali da princip supsidijariteta predstavalja apsolutno centralni koncept u konstrukciji Unije i usmerenje za buduću aktivnost. Poseban značaj imaju navedene odredbe iz preambule i članova A i B, a posebno citirana odredba član B, alineja 2, zbog toga što primenu načela supsidijariteta, onakvog kakav je definisan u članu 3(B) Ugovora o osnivanju Evropske zajednice proširuju na celinu Ugovora o Evropskoj uniji, a ne samo na Ugovor o osnivanju EZ, kao jedan njegov element.... Kao što se i iz same strukture ovog člana vidi, on na dvojak način ograničava akcije Zajednice-najpre, ograničavajući uopšte preduzimanje aktivnosti od strane Zajednice uslovom da bi baš njenim postupanjem predviđeni ciljevi bili bolje ostvareni nego kada bi tu aktivnost vršile države članice; i drugo, ukoliko Zajednica preuzme datu aktivnost, ograničavajući njen obim i intenzitet (ukratko njenu meru, kao i sam Ugovor kaže), na ono što je neophodno da bi na najbolji mogući način ostvarili previđeni ciljevi''.[4]

Dakle,u suštini, princip supsdijariteta ograničava delovanje EU. Srpski zakonodavac tu činjenicu mora imati u vidu. Opet se i u tom kontekstu dolazi do rada i uloge komiteta i Korepera. Ili, skoro uvek se prednost daje komitetima sastavljenim od nacionalnih činovnika u odnosu na EK. Ili (i to je naš osnovni zaključak), princip supsidijariteta dovodi u praksi EU preko rada komiteta i Korepera do dominacije nacionalnog prava. To je prava istina o funkcionisanju pravnog i političkog sistema EU. Nažalost, srpski zakondavac kao da to ne zna i ispunjava sve zahteve EK u procesu usvajanja aki komunitera.

Takođe, prof. dr Branko Rakić ističe: ''Budući da odnosi nadležnosti i uticaja između država članica i Zajednice imaju svoj institucionalni izraz, uvođenje principa supsdijariteta i na taj način, kako smo rekli, ograničenje akcije Zajednice, može biti posmatrano i shvaćeno, kako prof. Verner Uneger konstatuje 'od većine država članica jeste shvaćeno', kao 'ograničenje Komisije u koristi država članica i regiona''.[5] Više nego tačna definicija prof. dr Branka Rakića. Upravo komiteti (njih 250) ograničavaju rad EK uz dopuštenje i podršku država članica EU. Zato srpski zakonodavac mora da ograniči ulogu EK u implementaciji SSP-a i aki komunitera. Nedopustive su situacije poput onih u vezi sa Zakonom o kontroli državne pomoći i Zakonom o akcizma. To je naš stav.

Takođe, prof. dr Branko Rakić ističe i da postoje i dodatna ograničenja za EK i Uniju, koja proizilaze iz načela supsdijariteta: ''Iz citirane formulacije člana 3 (B), alineja 2 vidi se bda nije dovoljno da odnos pogodnosti nacionalnog nivoa i nivoa Zajednice, za ostvarenje određenog cilja bude u korist Zajednice (kriterijum za veće pogodnosti), već je neophodno da pored kriterijuma bude zadovoljen i jedan drugi – da dati cilj ne može na zadovoljavajući način da bude ostvaren na nacionalnom nivou (kriterijum nedovoljnosti). Ova dva kriterijuma moraju da budu ispunjena kumulativno, tj. svaki od njih samostalno nije dovoljan''. Ipak, u praksi se dešava upravo suprotno. EU i EK prepuštaju nadležnosti komitetima i Koreperu, to jest, nacionalnim činovnicima i ambasadorima u tolikoj meri da pojedini autori čak tvrde da se postoji takozvano tehničko pravo EU (kao što smo naveli u prethodnom delu). Do takvog procesa je dovela primena načela supsidijariteta u praksi EU. To je, po našem mišljenju, realno stanje u praksi EU. Zato ne vidimo razlog da srpski zakonodavac i Ustavni sud ne zauzmu jasan stav o prioritetnoj važnosti nacionalnog prava nad komunitarnim u Republici Srbiji. Posebno što takav stav preuzima SUS Nemačke u slučaju ''Lisabon'' u važnim oblastima poput pravosuđa, odbrane, budžeta i poreske politike.

Naravno, ne negiramo da je sa druge strane, Sud pravde je pokušao da proširi nadležnosti Unije u formalnom smislu. Prof. dr Branko Rakić ističe: ''Evropska zajednica raspolaže onim ovlašćenjima i vezana je onim obavezama koje su joj eksplicitno dodeljeni orginernim aktima, u skladu sa usvojenim sistemom dodeljenih nadležnosti (competences d attribution). Za sve ostalo su nadležne države članice. Ovaj sistem, mada je i do sada postojao, direktno je i jasno izražen u napred citiranoj alineji 1, člana 3 (B) unetog Ugovorom iz Mastrihta. Međutim, sudska praksa Suda pravde Evropskih zajednica je u cilju omogućenja ostvarenja na navedeni način uspostavljanja zadataka Zajednice, prihvatila mogućnost postojanja implicitnih, izvedenih nadležnosti. Osnov te sudske prakse je uspostavljen u jednoj presudi iz 1971. godine u predmetu poznatom pod nazivom E.R.T.A. (na engleskom) ili A.E.T.R (na francuskom), a u jednoj presudi iz 1987. godine, Sud se izjasnio da uvek kada je Ugovorom o osnivanju EEZ dat neki zadatak Komisiji data su i 'ovlašćenja koja su neophodna da bi izvršila taj zadatak'.

Inače, u svetu je teorija implicitnih nadležnosti nastala u američkoj ustavno-pravnoj teroji i u skladu sa njom su američkoj zakonodavnoj vlasti data ovlašćenja koja su neophodna radi ostvarenja nadležnosti, a koja, s druge strane , nisu 'suprostavljena spoljnim ograničenjima kao što su ona koja stvara Bill of Rights ili federalno uređenje''. Međutim, te izvedene ili inheretne nadležnosti, po našem mišljenju, EK ne koristi dovoljno u praksi. Tačnije, njih su preuzeli komiteti. I oni su ti koji u praksi imaju ovlašćenja da bi ispunili zadatak, a ne EK. Ili, komiteti u suštini implementiraju aki komuniter u pravne sisteme država članica. Preciznije, u praksi (kao što smo izneli) komiteti to izvode na način koji najviše odgovora državama članicama. Dakle, ponovo se dolazi do zaključka da je direktna, bezuslovna primena aki komunitera više nego retka pojava u EU. Preciznije, komiteti daju osnovni pravac u primeni aki komunitera u državama članicama. Zato tumačenje Suda pravde ima manju važnost u praksi EU nego rad komiteta.

Sa druge strane, prof. dr Branko Rakić iznosi da nisu ni sudije Suda pravde kompetentne da daju potpuno tumačenje u tom smislu: ''Ta subjektivnost posebno dolazi do izražaja kod načela supsdijariteta, gde se prema principu procenjene efikasnosti određuje ko će biti u datom slučaju nadležan – država članica ili Zajednica. A ta efikasnost, odnosno, prema jeziku upotrebljenom u Ugovoru, to na kom nivou ciljevi predviđene akcije mogu biti bolje ostvareni, predstavlja krajnje neprecizan i subjektivnosti podložan kriterijum. U slučaju razilaženja subjektivnosti organa Zajednice i rezultata subjektivnosti nadležnih organa država članica, što je veoma moguće, odlučivanje o tome ko je u pravu nužno bi bilo u nadležnosti Suda pravde u Luksemburgu, čije su sudije, pravnici po profesiji, pozvani da odlučuju o pravu, a ne da pretpostavljaju ko bi bio efikasniji u sprovođenju određenih akcija''. Dakle, presude Suda pravde i tumačenja sudije ne mogu promeniti faktičko stanje u praksi. Ili, dominaciju komiteta i nacionalnih interesa nad aki komuniterom.

Na kraju svoje analize, prof. dr Branko Rakić zaključuje: ''Sa tačke gledišta njegovih pristalica, princip supsidijariteta iz Ugovora o Evropskoj uniji predstavlja značajno sredstvo za sprečavanje svakog evropskog centralizma i raskid sa pojavama preteranog birokratizma u Zajednici, sredstvo koje bi trebalo da uspostavi strogo određenje i organičenje polja akcije Zajednice (odnosno Unije). Motivacija koja stoji iza unošenja u Ugovor o Evropskoj uniji principa o kome je reč, mogla bi, kao to već u pomenutom članku čini Žerom Vinjon izraziti kroz dva elementa. S jedne strane, prinicip supsdijariteta stvara veću meru balansa u raspodeli odgovornosti između različitih centara odlučivanja. U sve većoj složenosti društvenih i ekonomskih odnosa, ovaj princip bi trebalo da predstavlja branu tendenciji prebacivanja tereta odlučivanja i time preuzimanja odgovornosti sa nižih centara na Brisel... Sa druge strane, davanje prioriteta nacionalnom postupanju kroz princip supsidijariteta, predstavlja kontratežu značajnom proširenju intevencija Zajednice (Unije)... Naime, sasvim je sigurno da su navedeni argumenti, u kontekstu sučeljavanja suprotstavljenih viđenja i vrednovanja ne samo Ugovora o Evropskoj uniji, već i jačanja evropske integracije uopšte, predstavljali značajno sredstvo u izgradnji pozitivnog odnosa javnosti u državama članicama prema Ugovoru iz Mastrihta. To važi i za prvi navedeni argument, budući da je njime parirano već od ranije upućenim kritikama zbog preteranog birokratizma u Zajednici i ogromne i sve veće koncetracije moći i ovlašćenja u rukama briselske birokratije. Ali to posebno važi za drugi od navedenih argumenta, koji već u svom okviru sadrži tretiranje principa supsidijariteta kao kontrateže proširenju nadležnosti Zajednice, što ukazuje na njegovu upotrebljivost kao pogodbenog aduta u sučeljavanju pristalica i protivnika novog ugovora. O ovome govori Fransoa Lefor ističući: "Autori Ugovora iz Mastrihta su svesni strahova koje kod mnogih izaziva odvijanje integrativnog procesa, hteli da jedan princip ustavnog karaktera parira a priori svakom arbitražnom apsorbovanju od strane Evropske unije nadležnosti koje vrše države članice... O ovome, konačno, možda najrečitije, a svakako zbog svoje prirode, najuverljivije govori objašnjenje iz materijala za raspravu Radne grupe za supsidijaritet u okviru Komisije EZ od 7. maja 1993. godine 'Supsdijaritet je postao jedan od ključnih pojmova o političkoj debati o budućnosti Zajednice'... Nakon svega rečenog, možemo da zaključimo da ako ostaje otvoreno pitanje i sumnja Fransoa Lefora, iz podnaslova njegovog pomenutog članka, da li princip supsdijariteta predstavlja 'ugaoni kamen' Ugovora iz Mastrihta i evropske konstrukcije uopšte (izraz ugaoni kamen – pierre d angle ili, u obliku koji se načešće sreće pierre angulaire, u francuskom jeziku označava stvar od fundamentalnog značaj), sasvim je izvesno da taj princip predstavlja jedan od ključnih 'kamena spoticanja' (pierre d achoppement) i povod oštrih sučeljavanja pristalica i protivnika jačanja evropske integracije''. Smatramo da su ovo tačne definicije. Pitanje primene primene principa supsdijaritea je od najveće važnosti ne samo u EU već i Republici Srbiji. (Kao što iz prethodnog proizilazi,ono je čak istaknuto u preambuli Ugovora iz Mastrihta). Zato Srbija mora da postupi po uzoru na rešenja iz najvažnije države EU, SR Nemačke. Ili, princip supsdijariteta u Nemačkoj, omogućuje čak i ultra vires kontrolu akata aki komunitera. (Ili, ako zakonski akti EU nisu u skladu sa nacionalnim, oni su nevažeći. Takvo postupanje je neophodno i u Srbiji.)

Nažalost, srpski zakonodavac i Ustavni sud ne pridaju ni najmanju moguću pažnju tom važnom pitanju. Ili pravnoj praznini koja je nastala povodom primene SSP i svojevrsnom zahvatanju nadležnosti od strane EK bez obzira na član 72 SSP. Oni kao da nemaju volje da se odrede prema procesima unifikacije i centralizacije od strane EK, povodom primene SSP-a i aki komunitera u Republici Srbiji. Ili, uvek kada postoji dilema oko nadležnosti između EU i Republike Srbije u nekoj oblasti, srpski zakonodavac daje prednost nadnacionalnom pravu EU u odnosu na srpsko. (Zato se dešavaju apsurdne situacije poput one u vezi sa Zakonom o akcizama, kada se se na osnovu nepovezanih sa sadržinom zakona uputstva EU, menjao zakon na štetu srpskog budžeta samo zato što to traži EK). Zato smatramo da je Republika Srbija mora da principu supsidijariteta da značaj koji mu je dala SR Nemačka ili Češka Republika. Tačnije, Češka Republika je priložila uz Lisabonski ugovor i Povelju o osnovnim pravima EU: ''Deklaraciju Češke Republike u vezi sa Poveljom o osnovnim pravima Evropske unije''. U Deklaraciji se navodi: ''1) Češka Republika podseća na odredbe Povelje o osnovnim pravima Evropske unije koje se odnose na institucije i organe Evropske unije u vezi sa poštovanjem principa supsidijarnosti i podele nadležnosti između Evropske unije i njenih država članica, takve kakve su ponovo potvrđene Deklaracijom (br. 18) o podeli nadležnosti. 2) Češka Republika podvlači, isto tako, da Povelja ne proširuje polje primene prava Unije i ne stvara i ne limitira nijednu novu nadležnost Unije. Ona ne sužava polje primene nacionalnog prava i ne limitira nijednu postojeću nadležnost nacionalnih organa u ovoj oblasti. 3) Češka Republika podvlači da u meri kojoj Povelja priznaje prava i osnovna načela koja proizilaze iz zajedničkih nacionalnih tradicija država članica, ta prava i načela se moraju tumačiti u skladu sa nacionalnim tradicijima...''.[6] Dakle, ovo je, po našem mišljenju prikladan način primene principa supsidijariteta. Ili, Srbija, po našem mišljenju mora da zauzme isti stav kao SR Nemačka ili Češka Republika kada se radi o primeni pricipa supsidijariteta. Tačnije, u skladu sa nacionalnim interesima, potrebom za očuvanjem koheretnosti pravnog sistema, pravilnom primenom aki komunitera u Republici Srbiji, mora biti izgrađen princip supsdijariteta u Republici Srbiji. Ili, na osnovu principa supsdijariteta aki komuniter (slično kao i u SR Nemačkoj), mora biti tretiran kao izvedeni pravni poredak, drugorazrednog značaja u odnosu na nacionalni. Posebno u oblasti krivičnog prava, odbrane, poreske politike, informisanja, budžeta i javnih nabavki kao i i kontrole državne pomoći. Samo ako je aki komuniter u skladu sa srpskim zakonima, on se može koristiti kao dodatni izvor pravnog regulisanja. Preuzimanje nadležnosti, od strane EK u Republici Srbiji je nedopustivo, i u suprotnosti je sa načelom supsidijariteta. Ili, u suprotnosti sa najvažnijim pravnim načelom EU.

[6] Janjević M., ''Konsolidovani Ugovor o Evropskoj uniji; i Ugovor o funkcionisanju Evropske unije (2008/S 115/01) sa Poveljom o osnovnim pravima Evropske unije'', Službeni glasnik, Beograd, 2009. str. 332.