Ekonomska politika Srbije zaustavlja proces privatizacije

Ekonomske reforme znatno su usporene i njihovi pozitivni efekti jedva da se prepoznaju u društvenoj svakodnevici. Kašnjenje u reformskim procesima koji treba da omoguće tržnu privredu, manju javno potrošnju i ulogu države kao arbitra, imaće ozbiljne posledice upravo zbog ekonomske krize koja dolazi ubrzano u Srbiju. Jedan od ključnih reformskih zahvata jeste kontrovezni, ali ekonomski nužan proces privatizacije. Do sada, učinjen je znatan pomak u procesu transformacije društvenog kapitala, dok je javni sektor, odnosno javna preduzeća i ustanove, ostao netaknut.

Pored stalnog odlaganja početka privatizacije i restrukturiranja javnog sektora, prisutno je i odlaganje privatizacije preostalih društvenih preduzeća, pa čak inverzan proces dobija na zamahu, kroz takozvano podržavljenje društvenih preduzeća, izbegava se zakonska obaveza privatizacije istih. Preko stotinu preduzeća je predviđeno za podržavljenje ili je već podržavljeno, a izgleda da se taj spisak i dalje proširuje.

Tri su razloga zbog kojih je ova destimulativna praksa postala deo naše ekonomske i šire društvene svakodnevice : 1) izbegavanje konflikta sa sindikatima, 2) ostvarivanje partijsko-ličnih interesa pojedinaca i grupa na vlasti i 3) političko kompromiserstvo i nedostak jasne vizije o tokovima ekonomskog razvoja društva. Prisustvo i delotvornost ovih razloga ukazuje na političku nespremnost aktera da odlučno vode i konkretno sprovode ekonomske reforme u društvu.

Ekonomska kriza izoštriće svest ekonomskih, političkih aktera i društva u celini, o ulozi i uticaju navedenih faktora na tokove ekonomskog života u zemlji. Istovremeno, kriza će nametnuti i obavezu ključnih aktera političkog i ekonomskog života da donesu beskompromisnije i nedvosmislenije ekonomske odluke i u domenu privatizacije javnog sektora i likvidacije preostalih društvenih preduzeća. Svako odlaganje takvih odluka imaće za posledicu otežavanje već ionako teške situacije, a sve to će se morati kad tad uraditi, samo će cena biti veća.

Načelo privatizacije društvenog kapitala - zakonska obaveznost

Privatizacija u Srbiji dobija podstrek i utemeljenje tek donošenjem seta privatizacionih zakona 2001. godine. Do 2001. godine, ona je sprovođena po nekoliko različitih modela, od kojih su najpoznatiji insajderska podela kapitala zaposlenima, bez prava trgovine niz godina i direktne pogodbe podržane od strane tadašnje vlasti. Privatizacija, u smislu ulaska stranog kapitala, bila je moguća isključivo direktnom pogodbom sa podobnim stranim investitorima. Najpoznatiji je slučaj Galenike sa Milanom Panićem, ali postoji još nekoliko značajnih primera tih pogodbi koje su dobro funkcionisale, kao Meser-Tehnogas ili IBP-Koka-kola. Direktnom prodajom dela Telekoma, velika novčana sredstva ušla su u budžet 1996. godine, te omogućila da režim ostvari relativno lagodne 2 godine kroz upumpavanje tog novca u potrošnju.

Drugi model je uveden 1997. godine sa zakonom o svojinskoj tranformaciji. Po tom zakonu, transformisano je 777 preduzeća, i to uglavnom najuspešnijih firmi u društvenoj svojini, sa izuzetkom cementara i duvanske industrije, koji su po posebnom programu Vlade bili isključeni. Procenjuje se da je društveni kapital u vrednosti od nekoliko milijardi evra podeljen kroz besplatne akcije građanima, odnosno prvenstveno zaposlenima tih firmi, koji nisu imali pravu svest o vrednosti tih akcija, i koji su ih mahom, kasnije bud zašto prodavali. Samo mali broj je uspeo da značajnije unovči te akcije: Hemofarm, Apatinska pivara, Knjaz Miloš.

Zakon o privatizaciji i set ostalih zakona koji regulišu oblast privatizacije, stupili su na snagu sredinom 2001. godine, i propisavši obaveznu privatizaciju celokupnog društvenog kapitala i oročivši je na period od 4 godine. Po sili zakona, trebalo je privatizovati nekoliko hiljada preduzeća. Tokom 2003. godine, izmenama zakona, produžava se i rok za okončanje postupka do marta 2007. godine.

Država se opredelila za relativno složen postupak privatizacije u odnosu na većinu zemalja koje su prošle kroz proces tranzicije. Za privaticiju društvenih preduzeća, bilo je potrebno pripremiti relativno složenu dokumentaciju, rešiti imovinsko pravne odnose i slično. Sam postupak trajao je minimum godinu dana za mala preduzeća, dok su veliki sistemi bili u postupku više godina.

Tok privatizacije

Nakon početnih teškoća, posebno u oblasti organizacije procedura i formiranja institucija za sprovođenje privatizacije, proces privatizacije dostigao je maksimum po broju prodatih preduzeća tokom 2003. godine.

Promena republičke vlade u proleće 2004. godine, imala je za posledicu zastoj od približno šest meseci. Uzrok zastoja bio je ideološko propagandnog karaktera. Prevashodna politička namera bila je da se ocrni prethodna garnitura na vlasti. Neuspešan pokušaj revizije 80 privatizacija, kao i nadzor nad radom Agencije za privatizaciju, prouzrokovao je gubitak dragocenog vremena i jalovo prolongiranje postupaka koji su bili u toku. Nije ustanovljena nijedna pojedinačna odgovornost, a poništene su samo one privatizacije društvenih preduzeća, gde vlasnici nisu poštovali ugovor, a ne zbog manipulacija ili propusta Agencije za privazaciju (što je i logično, jer je ugovor o privatizaciji predviđao obaveze vlasnika koje su trebale da se kontrolišu).

U toku 2005. godine, usvajanjem izmena Zakona o privatizaciji, vlast je donela ključnu odluku, otpis dugova preduzeća prema državi, državnim bankama u stečaju i javnim preduzećima. Zahvaljujući ovoj odluci, preduzeća preopterećena dugovima, postala su atraktivnija za prodaju. Otpisom državnih dugova posebno prema velikim sistemima, kreiran je „pozitivni kapital“. Ova mera dala je određeni podsticaj privatizaciji velikih društvenih industrijskih preduzeća, koje bi se u suprotnom prodala iz stečaja ili ugasila.

Privatizacija banaka sa državnim udelom obavljena je tokom 2005. i 2006. godine, kada je najveći broj državnih banaka promenio vlasnika. Ujedno su i vlasnici manjih privatnih banaka prodali svoje akcije stranim bankarima, tako da je bankarski sistem skoro u potpunosti privatizovan i u stranim rukama.

Odustajanje od privatizacije i podržavljenje

Međutim, kako se približavao rok za završetak privatizacije, od opredeljenja za obaveznu privatizaciju svih društvenih preduzeća, polako se odustaje, i sve češće se događa postupak podržavljenja određenih društvenih preduzeća, kao i odustajanje od privatizacije čitavog niza državnih preduzeća, odnosno delova javnog sektora. Brojni primeri potvrđuju navedeno gledište.

Na normativnom planu, odustalo se od donošenja strategije privatizacije dela javnog sektora, pre svega lokalnih komunalnih preduzeća i gradskog građevinskog zemljišta, sa pratećim zakonima, koji su pripremani u Vladi tokom 2006. godine. Iako su dokumenta bila pripremljena, nikakvog opipljivog pomaka u poslednje dve godine nije bilo.

Potpuno je zaustavljeno sprovođenje odluka Vlade o privatizaciji određenog broja rehabilitacionih centara (čitaj banjskih lečilišta), gde su, čak, sprovedeni postupci izbora privatizacionih konsultanata. Ništa nije urađeno ni na transformaciji takozvanih vojno dohodovnih ustanova, uprkos posebnoj odluci Vlade. Štaviše, danas se neke od njih vraćaju u okrilje Ministarstva odbrane iz koga su sa mukom izašle. Nema nikakvog pomaka oko sudbine poljoprivrednog dobra Karađorđevo, koji predstavlja svojevrsan nonsens, jer je vojska jedan od najvećih zemljoposednika.

Odustalo se i od sprovođenja odredbi Zakona o javnom informisanju koje su predviđale obaveznu privatizaciju svih medija – vlasništvo lokalnih samouprava – tako da je zaustavljena privatizacija Studija B i čitavog niza značajnih lokalnih medija, poput RTV Kragujevac. S druge strane, veliki broj lokalnih medija je privatizovan. Tako da danas imamo anomaliju da je veći deo lokalnih medija privatizovan, dok su veliki gradovi još uvek vlasnici svojih stanica. O nepoštovanju zakona da i ne govorimo.

Pomenimo i slučaj Novosadskog sajma, za koji se naprasno zainteresovala pokrajinska vlast, pa je i tu došlo do ideje da se popokrajini (pošto pokrajina nije država, morali smo da smislimo novu reč), odosno, da Novosadski sajam postane pokrajinska svojina, dok se, s druge strane, Beogradski sajam privatizuje. Isto tako, odlučeno je da se ne privatizuju ni preduzeća koja se bave kontrolom kvaliteta, kao i čitav niz manjih vodoprivrednih preduzeća, premda je deo njih, van Vojvodine privatizovan (nije ni slučajno što su nedavna hapšenja u Zrenjaninu imala veze i sa vodoprivredom).

Slučaj PKB kao paradigma odustajanja od privatizacije

„Najsimpatičniji“ primer filozofije besmislenog podržavljenja je slučaj PKB-a. Počelo je od predsedničke kampanje Borisa Tadića, kada je predsednik Tadić, zajedno sa Slobodanom Milosavljevićem, tadašnjim ministrom poljoprivrede, boravio u poseti PKB-u. Tada je radnicima pred TV kamerama rečeno: „Beograd treba da ima sigurno snabdevanje mlekom i žitom, zato se PKB neće privatizovati.“

Niko od prisutnih novinara, a potom ni analitičara, nije primetio da i ostali gradovi u Srbiji nužno moraju imati regulisano snabdevanje hlebom i mlekom, te da im zbog toga valja poštedeti poljoprivredne kombinate od privatizacije.

U međuvremenu, pošto su izbori na svim nivoima okončani, Gradonačelnik Beograda nedavno je otkrio novi razlog za odustajanje od privatizacije PKB-a. Gradonačelniku je za oko zapalo zemljište koje koristi PKB. Naime, u budućnosti, grad ima nameru da se širi upravo na tim površinama. Međutim, ni ti razlozi ne stoje, pošto PKB ima samo 5.000 hektara kojima budući vlasnik može da raspolaže. Ostalo je državno (18.000 hektara), i na to neće imati nikakvih prava budući vlasnik, već grad može već sada da zida, ako gradonačelnik napravi most preko Dunava od Zemuna do Crvenke.

Šta nakon ovoga može zaključiti ? Da je nakon izbora, npr, građevinarstvo važnije od snabdevanja hlebom i mlekom? Naravno, ni jedno, ni drugo ne stoje kao razlozi za podržavljenja PKB-a, ali to je već tema za poseban tekst.

Zakonski rok za okončanje privatizacije se ne poštuje

Zakon o privatizaciji predvideo je 31.12.2008 – kao krajnji rok za privatizaciju društvenih preduzeća, a posledica prekoračenje tog roka je po zakonu obavezna likvidacija preduzeća.

Kako se isti približavao, na kraju 2008. godine, rok se relativizovao tumačenjem zakona, tako što se kreativno protumačilo da se ne odnosi na preduzeća za koja je javni poziv za tender ili aukciju objavljen pre 31.12.2008, dok sva ostala preduzeća treba da 31.12.2008. odu u stečaj ili likvidaciju.

Koliki je nedostatak političke volje, a i sposobnosti da se ukine društvena svojina u privredi, govori i podatak da i krajem januara 2009. godine postupci likvidacije nisu pokrenuti za preduzeća za koje prodaja putem tendera ili aukcije nije u toku, iako je bilo rečeno da će se pokrenuti sa 31.12.2008. U Srbiji je, u ovom trenutku, preostalo oko 400 takvih subjekata. Mada, od leta do danas, pokrenuto je jedno 20-tak postupaka likvidacije.

Zanimljivo je da je aktuelna Vlada Srbije preuzela kao obavezu u sporazumu sa MMF-om, pokretanje postupka likvidacije društvenih preduzeća na dan 31.12.2008. Formalno-pravno, postupak likvidacije je vrlo jednostavan, pošto ga pokreće sama Agencija za privatizaciju. Ekonomsko-pravni paradoks prvog reda je i to, da se postupak i dalje odlaže, pri čemu je očigledan izostanak bilo kakvog koncepta ili ideje o pokretanju tih postupaka.

Posledice inercije i neodgovornosti su vidljive. U svim preduzećima svakodnevno dolazi do umanjivanja vrednosti imovine, budući da posluju sa gubicima. Isto tako, radnicima se mahom ne plaćaju doprinosi, a ponegde i plate. Takođe, neretko se dešava, da se imovina, potpuno suprotno ekonomskoj logici, otuđuje kroz raznorazne ugovore sa veštim privatnicima, ili nestaje kroz svakodnevne krađe.

Dalji opstanak takvih subjekata u privrednom životu, nema nikakvo ekonomsko i socijalno opravdanje, jer i isključivo vodi ka umanjivanju društvenog bogatstva. Odlaganje ovih procesa slično je odlaganju amputacije tkiva koje je zahvatila gangrena, na kraju se, umesto malog prsta, mora odseći cela ruka.

Razlozi udaljavanja od jasnog koncepta privatizacije

Iako su sve vlade od 2001. godine do danas imale u programu sprovođenje liberalne ekonomske politike i privatizaciju kao jedan od postulata, protekom vremena, odlučnost za sprovođenje privatizacije se sve više gubi. Počelo je sa revizijama privatizacija u proleće 2004. godine, da bi od formiranja vlade u maju 2007. godine pitanje dalje privatizacije postalo posebno problematično i populistički tretirano, kroz koncepte održanja socijalnog mira. Ovi, pre svega, demagoško-populistički koncepti imaju prednost nad potrebom za odlučnim ekonomskim rezovima i privatizacijom.

Umesto ukidanja društvene svojine u privredi, svedoci smo odlaganja neminovnog kroz relativizaciju i proširenje zakonskih rokova koji predviđaju likvidaciju društvenih preduzeća. Zakonom je bilo predviđeno da se proces privatizacije okonča do marta 2007. Najpre usmeno (što je više skandalozno nego problematično, mada formalno gledano, nije ni moglo zakonski da se pokrije, jer usled usvajanja novog Ustava, zakonodavni rad bio je blokiran), ovaj rok je produžen do kraja 2007. godine, da bi se i nakon tog roka, ovoga puta zakonom, rok za obaveznu privatizaciju produžio do kraja 2008. godine. Na kraju, i taj rok je relativizovan i nije poštovan, pošto se stečajni i likvidacioni postupci u najvećem broju slučajeva ne pokreću.

Više je razloga za ovakvu negativnu-političko ekonomsku praksu. Prvi je sigurno izbegavanje socijalnog konflikta sa sindikatima, drugi je ostvarivanje određenih partikularnih i najčešće ličnih interesa, dok je treći sadržan u ideološko-političkoj ravni.

Povlađivanje sindikatima je posebno uzelo maha pred majske izbore 2008 godine. Najpre je, kao predizborno obećanje, pripremljeno famozno prošireno dejstvo Opšteg kolektivnog ugovora (u daljem tekstu PDOKU) sa ključnim efektom povećanja plata preko regresa i toplog obroka. Tada je, podsetimo, nadležni ministar Ljajić u prisustvu predsednika Tadića, obećao da će potpisati taj dokument čim se formira „evropska vlada“. Drugi momenat je bio obećavanje „brda i dolina“ sindikatima „Zastave“, preko najpovoljnijeg socijalnog programa ponuđenog preduzeću o trošku poreskih obveznika, bez obzira na eventualni ugovor sa Fiatom.

Sa ovakvim pristupom i povlađivanjem sindikatima nije se moglo sprovesti nikakvo ozbiljno restrukturiranje privrede odnosno privazacija preostalih društvenih preduzeća, a izostala je i priprema privatizacije dela javnog sektora. U prilog priči o uticaju sindikata i kalkulacijama kao i konfuziji vlasti, govori tekuće zamešateljstvo oko PDOKU.

Koliki je uticaj sindikata na Vladu, govori i činjenica da je tokom leta zahtevana primena PDOKU. Tada je Vlada formirala radnu grupu, na čelu sa specijalnim savetnikom predsednika Vlade, J. Bajecom. Zanimljivo je da je ova radna grupa, i pre izbijanja svetske ekonomske krize, na sajtu Vlade, objavila studiju u kojoj stoji da je nemoguće prošireno dejstvo OKU i to iz prostog razloga što država za tako nešto nema novca. No, čudima nikad kraja.

Kriza u Srbiju dolazi u oktobru, kada započinje povlačenje štednje iz poslovnih banaka. Uprkos tome, u novembru, Vlada koja je izračunala da nema para za primenu PDOKU, pomenuti ugovor sa sindikatima potpisuje. Da je potpis mrtvo slovo na papiru saznali smo u decembru. U savezništvu sa poslodavcima, vlada svoj potpis obesmišljava tvrdnjom da će se mogućnost realizacije potpisanog ugovora sa sindikatima posmatrati u kontekstu praćenja tokova ekonomskog života u uslovima ekonomske krize. Nakon svojevrsne političko-medijske i socijalno-ekonomske blamaže, vlada ponovo vodi neke nove pregovore sa sindikatima, premda je u sporazumu sa MMF-om predviđeno da se PDOKU neće primenjivati tokom 2009-te godine. Verovatni ishod ove zavrzlame je da će Vlada potpisati sa sindikatima moratorijum na šest meseci.

Nakon šest meseci krenuće za stara priča„sada nije trenutak za poštovanje PDOKU“ . Za očekivati je da ćemo u nedogled gledati reciklažu lažnih obećanja vlasti i podgevanja nerealnih očekivanja radnika.

Drugi bitan razlog za odlaganje privatizacije javnih preduzeća i podržavljenje društvenih, ogleda se u ostvarivanju i zaštiti posebnih interesa. Ti interesi mogu biti stranački i lobistički. Ostankom javnih preduzeća pod vlašću države i dalje se ili zadržava ili ekonomski situira čitav niz stranačkih kadrova. Preko lokalnih medija postoji besplatan medijski prostor po gradovima. S druge strane, neefikasnost javnih preduzeća, omogućava da određeni ekonomski centri moći profitiraju na uštrb vlastitih monopola u određenim oblastima ekonomskog života.

Treći razlog leži u načinu na koji je formirana sadašnja, ali i neke prethodne Vlade Srbije. Kompromisi koji su pravljeni, omogućili su strankama da sklope kratkoročne dogovore, lišene adekvatne stretegije i vizije ekonomski neophodnih poteza, koji bi omogućili postavljanje privredne aktivnosti na efikasne tržišne osnove. Sage o „boljem životu i novim radnim mestima“, „svetloj evropskoj perspektivi“ ili, pak, „junačkoj borbi za Kosovo i Metohiju“, te medijski efektne parole o „socijalno“ ili „patriotski“ odgovornim vladama, dobile su prvenstvo nad trezvenim tretiranjem teških ekonomskih izazova. Slučaj zaustavljene ili odložene privatizacije nije samo dokaz koliko se lako gubi vreme i novac, već i slučaj na osnovu koga se konkretno potvrđuje nepisano pravilo da je u ekonomiji stagncija drugo ime za regres.

EPILOG

Sporazum sa MMF-om definisao je ciljeve koje Vlada mora da ostvari u relativno kratkim rokovima. Vlada će morati brzo da osmisli strategije i zakonska rešenja za privatizaciju, pre svega u sektoru javnih komunalnih preduzeća.

Vreme ne radi u našu korist u ovom slučaju. Odlaganje sprovođenja privatizacije i restrukturiranja javnog sektora, kao i nastavak besmislenog koncepta podržavljenja svega i svačega, imaće upravo suprotne posledice. Kriza će zahtevati ogromne rezove, pre svega u svemu neproduktivnom, a to je, između ostalog, i ogroman višak zaposlenih u javnom sektoru, kao i fiktivno zaposlenih u društvenim firmama. Te neracionalnosti se mogu otkloniti samo restrukturiranjem i privatizacijom.

Koliko je sati, govori i guverner Jelašić zavapivši za novim prihodima od privatizacije, kako bi se nekako zaustavio sunovrat kursa dinara.

Privatizacija dela javnog sektora je neminovna, a što se više odlaže, biće bolnije i neprijatnije. Kako vreme bude proticalo, država će biti prinuđena da proda i ono što ne treba, i to pod forsiranim uslovima i nepovoljnim cenama. Mogućnosti da se takav proces kontroliše biće manje, a neophodnost brze privatizacije dovešće do niza pogrešnih poteza. U tome i jeste opasnost ovakve oportunističke politike.

Jedan od paradoksa je da će se i zbog pritisaka MMF-a i ekonomske krize, neizostavno privatizovati baš i pomenuta podržavljena preduzeća. Toliko o besciljnosti svih tih postupaka.

Samo ukoliko postoji jasna politička volja za promenama, i to radikalnim, u ekonomskoj sferi, ovi postupci se mogu sprovesti kvalitetno, uz uvažavanje maksimalnih državnih interesa.

To zahteva da se sam vrh vlasti, a pre svega predsednik republike, izjasne o potrebi za bolne i neophodne rezove, odnosno, prekid politike koja nas obasipa frazama bez realnog pokrića, npr: „ neće nam biti lošije ove godine“, „najvažnija je bitka za očuvanje radnih mesta“. Vlada će morati da izgubi epitet socijalno odgovorne, i da se sebe definiše kao tržišno odgovornu. Doduše, neki pomaci u tom pravcu već se naziru. Predsednik Tadić se ispravio u poslednjima nastupima, ističući da „neće biti gubitka produktivnih radnih mesta“. Nadamo se da će definicija produktivnog radnog mesta biti adekvatna.