Приватизација Телекома Србије – агонија која се понавља

(Блог Богдана Петровића)

У овом тексту осврнућемо се на актуелни покушај продаје Телекома Србије, као и на претходни тендер из 2011. године. Читалац ће сазнати да потенцијални купци Телекома процењују да ће компанија да постане губиташ за 2 године, да Телеком Српске већ послује са губитком, а да се држава понаша недомаћински већ дуже времена. Показаћемо и колико су била нереална очекивања Владе Србије да се, услед њиховог „великог кредибилитета“, може постићи много боља цена него пре 4 године. Од “кредибилитета” дошло се до изјаве председника Владе, да они који причају да је Телеком Србије сребренина, немају појма.

Лоше стање српске привреде прати и пропадање најпрофитабилније компаније у државној својини – Телекома Србије. После смене руководства 2008. године, услед неадекватне кадровске и пословне политике компанија је почела полако али константно да тоне. Одређени пословни потези не могу се разумети ни на који други начин осим као извлачење новца из овог предузећа, да наведемо само случај куповине „Арене спорт“, а са друге стране, пропуштене су прилике за развој у сегменту мултимедије, који једини има тенденцију раста на тржишту телекомуникационих услуга. За детаље око тог случаја читаоци могу да погледају е-маил преписку између Бранка Радујка и Драгана Ђиласа која је пре само пар дана објављена на сајту Телепромптер.

Добра илустрација да се са таквом пословном политиком наставило је одлука да се пређе на нову платформу за ИПТВ од „HUAWEI“, што је проузроковало да сви постојећи уређаји код корисника ИПТВ-а морају да се замене јер су некомпатибилни са новом платформом. У питању је око 400.000 уређаја (који могу само да се баце), а набавка нових коштаће бар 25 милиона евра плус трошкови замене. То је могло да се избегне уз унапређење постојеће платформе код Intracoma, или прелазак на Microsoft платформу, уз цену од највише 5 милиона евра.

Влада повлачењем целокупне дивиденде оставља Телеком без довољно средстава за развој с обзиром да Телеком нема класичан монопол, а осим у области фиксне телефоније, у осталим сегментима трпи изузетно оштру конкуренцију.

Поступак приватизације било ког предузећа, а посебно стратешког попут Телекома, представља велики „стрес“ за саму компанију. Руководство је немотивисано јер очекује да нови власник постави своје кадрове, развојни планови се одлажу, итд. – компанија улази у стање хибернације. Да ствари стоје још горе, појединци у том периоду покушавају да извуку што више одређене користи за себе, посебно ако имају свест о томе да их нови власник неће задржати.

Влада морала пажљиво да процени све околности пре доношења одлуке о приватизацији, али, као и пре 4 године, и овај покушај приватизације је недовољно промишљен и лоше припремљен, а цео поступак се води поред институција система уз активно учешће разних ад-хок тела.

Тендер за продају Телекома из 2011. године само је оптеретио компанију дуговима

Како би се обезбедила средства у буџету због предстојећих избора донета је одлука о приватизацији Телекома без споразума са мањинским власником (власник 20% акција је био грчки партнер ОТЕ) који је имао и законско и уговорено право да блокира све промене власништва Телекома, укључујући и поделу тзв. „бесплатних“ акција грађанима.

На продају је понуђено је 51% акција Телекома, без спецификације да ли су то државне акције или комбинација државних акција и акција ОТЕ-а. Треба имати у виду да у том тренутку у Грчкој букти финансијска криза, и да је компанија ОТЕ више него вољна да прода своје акције у Телекому, између осталог јер Телеком није исплаћивао издашне дивиденде акционарима (до продаје ОТЕ није имао скоро никакве користи од власништва у Телекому), обзиром да је претежни део добити реинвестирао у развој и ширење у региону. Међутим, журба да се продаја „заврши“ што пре због предстојећих избора је превагнула над аргументима да је потребно обезбедити сагласност ОТЕ-а. Влада се тиме а приори ставила у подређени положај према мањинском партнеру, а што ће мањински партнер касније јако добро наплатити.

Неразјашњени односи са мањинским партнером довели су до дискусија са потенцијалним купцима, који су постављали логично питање – „шта ови на крају продају?“. То, међутим, није био једини проблем у том поступку. Услед неповерења које је владало између ДС која је хтела сама да води поступак и Г17 Млађана Динкића који је био ресорни министар економије и регионалног развоја (и контролисао Агенцију за приватизацију), донета је одлука да продају води министарство финансија уместо Агенције за приватизацију, које је било недовољно способно и кадровски и логистички за такав сложен поступак (пре Телекома, нису водили нити један једини поступак приватизације).

ОТЕ, схвативши журбу Владе да обави за приватизацију пре изборног термина, проценио је да време иде у његову корист, односно да може да постигне повољнију цену за продају својих акција, играјући на могућност блокаде свих промена у компанији. Када је Влада, након пропасти тендера, хтела да анимира потенцијалне бираче и да им подели „бесплатне“ акције, ОТЕ претњом блокаде поделе акција обезбедио откуп својих акција по веома доброј цени (плаћено је 380 милиона евра, 320 милиона за акције и 60 за дивиденду). При томе, уместо да акције откупи Влада, Телекому је дат налог да он сам исплати свог акционара. У намери да не оптерети буџет са трошковима откупа, Влада је тим потезом учинила велики фаул према компанији, јер је 380 милиона евра искоришћено не за модернизацију или ширење Телекома, већ за исплату акционара, дакле, без икакве користи за пословање компаније. Закон о привредним друштвима није подржавао такву праксу, и он је предвиђао да компанија у року од две године мора да отуђи или поништи тако стечене акције. То је и логично, јер компаније треба да улажу у развој, а не у исплату својих сувласника.

Преписка коју је објавио сајт Телепромтер показује делимично и комуникацију око откупа удела ОТЕ у Телекому. Занимљиво је и да о томе (тадашњи) генерални директор Телекома Бранко Радујко подноси извештај Драгану Ђиласу (тадашњем заменику председника ДС), и тражи његову сагласност (пошто је „Борис 7 дана ван земље“) јер председник Владе наводно „тражи политичку подршку“. Та преписка је веома интересантна јер показује и крајње опскурне околности куповине „Арена спорт”-а, што је не само законски било проблематично, већ је и представљало веома спорну пословну одлуку.

Последице таквог „изнуђеног“ откупа акција од ОТЕ-а су знатно отежале положај компаније. Телеком је био принуђен да подигне кредит под не баш повољним условима од 470 милиона евра, претежно за исплату ОТЕ-а (уместо да то уради Влада). Друга последица је да се на тај начин индиректно повећао проценат акција које су „бесплатно“ добили грађани и запослени Телекома. Куповином акција од стране Телекома, оне су постале тзв. „сопствени“ капитал предузећа. У пракси то значи да уместо 22% акција, мали акционари располажу са 28% гласова, пошто сопственим акцијама нико не управља (власништво Телекома је: Република Србија 58%, мали акционари 22% и сопствене акције 20%).

Тендерску документацију је откупило 7 учесника. Медијима су достављане информације о интересовању „великих играча“ (између осталих спомињао се познати милијардер Карлос Слим), подгревана је атмосфера да је у питању одличан потез. Чак и у приватним разговорима, људи из Владе су били веома оптимистични.

Нереална очекивања била су подстакнута и проценом консултантске куће Deloitte, која је ради поделе „бесплатних“ акција проценила укупну вредност капитала на 2,5 милијарде евра (иако су се оградили да је та процена рађена само за ту намену). Наиме, запослени и пензионери Телекома су „бесплатне“ акције добијали у вредности од 200 евра по години стажа проведених у компанији. Ако би се те акције обрачунавале на основу књиговодствене вредности Телекома запосленима би било подељено око 20% акција (уз 15% које је следовало осталим грађанима, мали акционари би поседовали 35% капитала, а држави би остало само 65%). Тако процена свела је право запослених на само 7% од укупног капитала.

Показатељи Телекома ни тада нису били претерано добри услед деловања економске кризе и лошег управљања у претходне 3 године, али добронамерна упозорења никога у власти нису интересовала. Након сазнања да је предата само једна понуда, од Телекома Аустрије, уследио је шок. Али прави нокаут је дошао тек када је понуда отворена, пошто је понуђено само 950 милиона евра.

Влада је покушала да преговорима „поправи понуду“, али иновирана понуда је суштински била лошија од иницијалне.

Из небраног грожђа у коме се нашла, без пара и за изборе и за грађане, Влада се извукла на најгори могући начин. Ради обезбеђивања средстава на међународном тржишту капитала издате су прве српске обвезнице у висини 2 милијарде долара са огромном каматом од 7.5% уз 0.25% провизије. Било је потребно и „намирити“ грађане са „бесплатним“ акцијама, па је брже боље исплаћен ОТЕ. Телеком је принуђен да подигне неповољан кредит који није служио за развој компаније, и тиме постао баласт који треба отплаћивати у будућности. Такво предизборно понашање из 2011. године није било ограничено само на „случај Телеком“, већ и на задуживање Србијагаса и других јавних предузећа, довело је и до прекида аранжмана са ММФ-ом, који је одбио да прихвати буџет за 2012. годину.

Поуке из неуспеле продаје 2011. године нису стигле до нових власти

Промена власти 2012. године није донела ништа ново у односу према компанији. Руководство које је постављено није се показало ни мало способније од претходног.

Нова власт је одмах почела да се хвали својим „кредибилитетом“, и наравно, уследиле су изјаве да долазе бројни инвеститори који би да приватизују Телеком под „новим околностима“. Ту пропаганду је водио тадашњи први потпредседник Владе Александар Вучић. То је било пропраћено и стандардним неолибералним фразама о неопходности приватизације. Реторику коју су својевремено жестоко нападали приликом продаје Телекома 2011. године, усвојили су и сами када су дошли на власт.

Нису схватили да су упали у исту замку као и претходници, а то је да су поверовали убеђивањима разних мешетара и консултаната како купци наваљују на куповину Телекома као муве. Одлука да се приступи продаји је додатно запечаћена меморандумом са ММФ-ом којим се Влада обавезала да прода Телеком и Аеродром.

Тржишни положај је погоршан и Телеком мање вреди него 2011. године

Никога нису занимали конкретни подаци, који (по извештајима РАТЕЛ-а) показују опадање учешћа Телекома на тржишту. У фиксној телефонији телефонији укупан број корисника је за 4 године смањен за 300.000, док је услед могућности миграције бројева, само за 9 месеци 2014. године 41.000 претплатника прешло код других оператера. ИП телефонија такође смањује приходе од позивања међународних бројева и у фиксној и у мобилној мрежи. Тржишно учешће Телекома Србије у сегменту мобилне телефоније опада са 50,7% у 2009. години на 38,6% на крају 2013. године, до 36,6% на крају 2014. године. Због примене апликација као Viber и Whatsapp приходи од роминга вишеструко опадају. Укупан приход од мобилне телефоније свих оператера пао је током 2014. године за 4%. Тенденција пада прихода у сектору мобилне телефоније се очекује и наредних година код свих оператера збирно.

Једини сегмент који има раст у телекомуникационом сектору представља мултимедија, и то је област где је конкуренција кабловских оператера велика а Телеком има најмање учешће на тржишту – СББ је водећи провајдер услуга са око 52% тржишта, а Телеком се налази на око 17%. Узрок томе лежи у пословним промашајима и неадекватном понашању менаџмента, који је пропустио да развија тај сегмент тржишта.

Ако знамо да дуг од откупа акција ОТЕ-а није враћен, лако је уочити да сви показатељи говоре да се Телеком налази у лошијој позицији него што је био 2011. године.

Без обзира на све то, Влада је имала веома амбициозни циљ: државни пакет акција треба продати за минимум 1,65 милијарди евра, односно, очекивали су да је вредност 100% Телекома око 2,35 милијарди евра.

Правни оквир продаје је (намерно?) недоречен

При кабинету председника Владе са 2 саветника из консултантске куће Тонија Блера формирани су и ткзв. „delivery unit“, са посебним задужењима око продаје Телекома. Поред самог председника Вучића, „Блерови саветници” се у том поступку појављују као људи из сенке.

Донета је и посебна уредба о поступку продаје акција само ради приватизације Телекома, пошто је Закон о приватизацији у томе делу остао „креативно“ недоречен. Уредба је посебан „бисер“ у досадашњој регулативи око приватизације, јер омогућава велику импровизацију у поступку продаје. Тако је тендер расписан, а да у јавном позиву није назначен проценат акција који се нуди, није дефинисан метод продаје, нити када истиче рок за подношење „обавезујућих“ понуда.

Иницијална фаза током које заинтересовани купци подносе „необавезујуће“ понуде окончана је 12. августа ове године и поднето је 8 понуда, од којих 6 од стране инвестиционих фондова а 2 од оператора. То не значи да није искључено да се у даљем току поступка појави и неки нови „купац“, пошто је уредба и у том делу недоречена. У току је друга фаза продаје, када се „позвани“ кандидати упућују да приступе анализи пословања компаније и да поднесу „обавезујуће“ понуде (што не значи да се још неко не може пријавити, поред „позваних“). При томе, јавности није саопштена препорука саветника о моделу продаје, нити је познат модел продаје. Овакав поступак отвара низ питања, а посебно како ће се вредновати различите потенцијалне понуде (нпр. за различите пакете акција, моделе приватизације, инвестиције, статус сопствених акција исл.). Учешће неформалних лица као што су „Блерови саветници” у целом поступку отвара додатна питања о кредибилности саме процедуре. Колико је процедура „транспарентна“ говори и да нико јавности није саопштио ни датум када се подносе „обавезујуће“ понуде (незванично се спомиње 16.11. о.г.). Тек пред крај рока за предају понуда, крајем октобра, потенцијалним купцима је презентиран и социјални програм, са одредбама о више него „дарежљивим“ отпремнинама за вишак запослених, које превазилазе све до сада уговорене износе у поступку приватизације.

Након почетка тендера, илузије полако престају

Шта показују финансијски показатељи Телекома? За овакве трансакције узима се код процене вредности 100% капитала мултипликатор од 5 до 6 вредности ЕБИТДА (која у суштини представља апроксимацију готовинског тока којег компанија генерише у току пословне године и висине нето дуга). То нам даје максимални износ 2,3 милијарде евра (уз мултипликатор 6) минус дуг према банкама и добављачима од око 610 милиона евра (највећи део су кредити повучени за исплату ОТЕ), тако да је очекивана максимална вредност за 100% акција испод 1,7 милијарди евра, тако да би држави за део од 72% следовало максимално 1,2 милијарде евра. Инвеститор треба поред тога да за социјални програм (у Телекому је од 3.500 до 5.000 запослених вишак) издвоји бар 100 милиона евра. Према информацијама које су „процуреле“ у Политици, Влада је прихватила отпремнине у висини од 1.000 евра по години радног стажа. Ако је то тачно, у том случају за социјални програм потенцијални купац мора да издвоји чак око 200 милиона евра.

Нови власник теба да малим акционарима понуди исти износ по акцији који плаћа држави, тако да за исплату малих акционара треба резервисати бар 400 милиона евра.

Да ствари око продаје не стоје ни мало добро, потврђено је писањем „Политике“ од 16.10.2015. године, где се наводе „незванични“ подаци да је најбоља понуда само 1,2 милијарде евра, а да је жеља Владе да се постигне цена од 1,5 милијарде евра за државни пакет. Лицитацију наниже наставио је председник Владе, који је 18.10. у интервјуу за ТВ Пинк изјавио да се очекује од 1,4 до 1,5 милијарди евра. Ако то упоредимо са понудом Телекома Аустрије из 2011. године (950 милиона за 51% капитала, прерачунато за 72% капитала би била 1,35 милијарди евра), видимо да и Влада полако постаје свесна да се очекивања о знатно бољој цени него што су добијали претходници по свему судећи неће остварити. Изјава премијера од 2.11. да они који причају да је Телеком сребрнина у суштини немају појма шта причају додатно потврђује да поступак продаје не иде нимало добро.

Влада се уплела у замку коју је сама направила, тврдећи да може да постигне много повољнију продају од претходне

Због наратива који су сами ширили о својој „способности“ и „кредибилности“, Влада и посебно њен председник, уплели су се у сопствену мрежу.

Ако инсистира да Телеком буде приватизован, Влада ће продати акције по неповољним условима уз политичку штету и незадовољство грађана. За разлику од ФИАТ-а или Железаре у Смедереву, овде се не може сакрити трансакција, нити избећи поређење са претходним покушајем продаје.

Други сценарио је да се продаја Телекома огласи неуспелом. То би подразумевало да Влада и њен председник учине одлучне кораке на консолидацији компаније.

Потенцијални купци процењују да Телеком већ за 2 године може да постане губиташ ако се настави са досадашњих пословањем. Колико је та ситуација реална говори нам и податак да је за 6 месеци Телеком Српске постао губиташ.

Улога регулаторних тела на тржишту

Тржиште телекомуникационих услуга је посебно регулисано тако да чак три незавнисна регулаторна тела контролишу понашање учесника: РАТЕЛ, Комисија за заштиту конкуренције и РЕМ. На удару регулатора, посебно РАТЕЛ-а, до сада је углавном био Телеком, док са друге стране доминантан кабловски оператор СББ уживао релативно погодан положај на тржишту. Тако је приступна мрежа СББ како и других кабловских оператора подизана без икаквог плана и стандарда, а регулатор до сада није инсистирао да се мрежа стандардизује и то на истом нивоу као и мрежа Телекома (каблови тренутно иду између зграда и ваздушним путем и на много других нестандардних начина).

Не треба ни заборавити да СББ (а и други кабловски оператори) послују на тржишту Србије без плаћања било какве лиценце. То треба посматрати у контексту чињенице да је ВИП платио само лиценцу за „улазак“ на тржиште мобилне телефоније као трећи оператор 250 милиона евра. РАТЕЛ, Комисија и РЕМ код купљених садржаја за које су ауторска права плаћена за територију читаве Србије не обавезују власнике да морају под једнаким финансијским условима свим кабловским и другим операторима на својим мрежама да понуде садржај. Последица је да иако су плаћена ауторска права за читаву Србију тај садржај може да прати само један број корисника зависно од тога који је кабловски или ИПТВ оператер направио договор са носиоцем садржаја. То указује и на постојање одређених картелских договора, јер се, по правилу, најпопуларнији спортски канали могу наћи само код СББ-а и одређених кабловских оператора, док је Телеком осуђен да ИПТВ корисницима дистрибуира само пакет „Арена спорт“. У сваком случају регулатори морају да одвоје случај када оператори сами купују права за читаву Србију од случаја када та права купују друге компаније па продају оператерима.

Телеком може успешно да послује у будућности

Да би Телеком могао успешно да послује потребно је да се промени менаџмент и доведу најбољи кадрови који познају компанију на челне позиције, уз чврсту подршку Владе и обећање да се неће мешати у њихов рад. Нов менаџмент Телекома би уз предузимање одлучних мера, врло брзо могао да преокрене негативне тенденције у пословању компаније.

Неопходно је одустати од исплате дивиденди наредних година (та средства треба да се уложе у развој и за враћање дугова). Консолидацију мора да прати оштар али неопходан социјални програм. Држава би требало да престане да законским прописима утиче на политику зарада у компанији, како би се могли стимулисати најбољи кадрови.

Уштеде на набавкама (где Телеком губи од 40 до 60 милиона евра), као и на трошковима услед вишка запослених већ прве године донеле би минимум 100 милиона компанији.

Уз пар година домаћинског пословања, Србија би имала компанију која би била за понос и која се не би продала за „тепсију рибе“, како народ каже. Судбина Телекома може бити и показатељ за судбину овог друштва. Ако можемо Телеком да доведемо у ред, моћи ћемо и државу. Ако су нам потребни свуда странци, неће бити среће ни за државу. Телеком је постизао до краја 2008. године изузетне резултате као државна компанија. То треба да буде показатељ да то није узалудан пут.

 Овај текст је проширена верзија чланка који је објављен у новембарском издању „Нове економије“.