DŽeneral motors

Samo bankrotstvo po svojoj strukturi sledi uobičajenu šemu restrukturiranja bilo koje firme: organizacionim promenama se odvajaju profitrabilni delovi GM od neprofitabilnih, poverioci se namiruju prodajom neprofitabilnih delova ili konverzijom svojih potraživanja u kapital profitabilnog dela GM, u delu koji nastavlja život smanjuju se troškovi.

Ono što je zanimljivo je da država dokapitalizuje GM sa 30 milijardi dolara, jer se na taj način dobija kapital za dodatno namirenje poverilaca i obezbeđuje obrtni kapital za tekuće poslovanje, a za uzvrat SAD  stiče oko 60% vlasništva u novom GM (onom koji nastavlja život kao GM). Proklamovani cilj je da se ubuduće razvoj zasniva na automobilima koji će biti „energetski efikasni“. Čitaj – hibridi (automobili koji koriste struju kao dodatni izvor energije).

Treba odmah reći da je ovih 30 milijardi dodatno ulaganje države, koja je već u prethodnih pola godine potrošila oko 20 milijardi na GM, neuspešno pokušavajući da ga spase od bankrotstva. Dakle, ukupno 50 milijardi za GM. Čist protekcionizam. A na skupovima 20 najrazvijenijih zemalja se svi zalažu i obećavaju da neće biti protekcionizma, zato što bi to samo produbilo krizu. Ono što se ne može reći javno, je ste da je osnovni cilj krizu prevaliti na druge, a tek potom, ako se baš mora, pristupiti strukturnim promenama sopstvenog sistema.

SAD ne žele da upravljaju u GM na osnovu većinskog vlasništva. Sve ključne odluke donosiće menadžment samostalno. Obama je to saopštio na konferenciji za novinare i otišao, bez mogućnosti da se postavi bilo koje pitanje. A jedno od mnogih mogućih pitanja je jednostavno: zašto je dobro da menadžment bude van kontrole većinskog vlasnika? Ili obrnuto, šta je lepše za menadžment nego da ima većinskog vlasnika koji hoće da se ne pita za strateške odluke. Da je taj menadžment imao kvalitet ne bi ni doveo firmu do bankrostva. Suštinski, menadžment nije pod kontrolom akcionara kada je taj broj preveliki i to je jedno od gorućih strukturnih pitanja savremene tržišne ekonomije (tema je opširna i bez odgovora, samo napominjem da se može poboljšati kontrolni mehanizam, ali da će se uvek na kraju pokazati da ako rukovodeći kadar u društvu nema osećaj sopstvene moralne odgovornosti za razvoj tog istog društva, rešenja prosto nema). Upravo je prava prilika da se iskoristi većinsko vlasništvo jednog akcionara za uspostavljanje stvarne odgovornosti menadžmenta. Pošto bi to već previše ličilo na socijalizam, odmah se odsustvu kontrole upravljanja dodaje da će SAD iskoristiti prvu priliku da proda svoj udeo i izađe iz vlasništva GM.

Cilj je, dakle, da se smanji zavisnost od proizvođača nafte (postane konkurentan, smanji i zagađenje itd.) tako što će automobili bitno smanjiti potrošnju goriva. SAD, međutim, ne poseduju tehnologiju proizvodnje baterija za hibridne automobile. Opet su zavisni, ali sada od proizvođača baterija. Na njihovu sreću, najbolji i najveći proizvođač baterija je u Južnoj Koreji. Oni su odmah obećali da će otvoriti fabriku u SAD. Za nas je beskrajno zanimljivo da na ovom mestu zastanemo i razmislimo: Južna Koreja ima tehnologiju koju nema SAD. Zamislite recimo 1960. godinu. Gde je bila tehnološki (i u svakom drugom smislu) Južna Koreja, a gde SAD? I pogledajte danas. Kako se to dogodilo? Odgovor je zapanjujuće jednostavan: Južna Koreja je kontinuirano imala političko rukovodstvo koje je kao osnovni strateški pravac razvoja odredilo obrazovanje, nauku i istraživanje kao srce naučnih napora. SAD su krenule tim putem, pa onda ušle u vrtlog naizmeničnih decenijskih ispravnih i pogrešnih odluka. Za nas u Srbiji je važno da shvatimo da Južna Koreja nije imala ništa. Samo ljude i pametno političko rukovodstvo.

Dan nakon otvranja stečaja GM je Kinezima prodao Hamera kao brend koji pravi ogormne gubitke. Već sam pisao o tome da će SAAB, takođe u vlasništvu GM, ako bude prilike, sigurno hteti da kupe Kinezi. Ta transakcija je još u toku i Kinezi su, preko druge firme, iskazali zainteresovanost i za SAAB. Zašto Hamer? Zato što kupovinom Hamera Kinezi kupuju ogromno tehnološko znanje. Nije samo reč o tome da njihov BNP raste dok BNP SAD pada, pa da zbog toga dolazi do naglog približavanja Kineza Americi. Mnogo je značajnije što će Kinezi iskoristiti krizu da veoma ubrzaju sticanje tehnoloških znanja koja ih realno približavaju najrazvijenijim zemljama sveta. I to kupovinom tog znanja koje im u normalnim uslovima nikada ne bi bilo ponuđeno na prodaju. Sigurno je dobro došlo to što njima samima za njihova prostranstva, pustinje, za potrebe vojske i sva dostavna vozila, vatrogasna, medicinska, itd, Hamer dobro dođe. On će, po znatno nižoj ceni, sigurno imati ogroman plasman na kineskom tržištu. Ali Hamer bi Kinezi kupili i da nije ekonomski neposredno isplativ, zbog potrebe da naglo podignu nivo sopstvenog znanja i na taj način obezbede poziciju nadolazeće ekonomske supersile.

Da li SAD to mogu nekako da izbegnu? Ne mogu. Kina je pojedinačno najveći poverilac SAD. U trenutku pisanja ovog teksta, 787 milijardi dolara američkog duga je u vlasništvu Kine. Još važnije od toga Kina, iz ugla SAD, mora da nastavi da kupuje američke obveznice. Ako to izostane, kao što je u prethodnih 10 dana bio slučaj, onda će porasti kamata na obveznice (da bi se privukli drugi investitori), a to znači da će porasti kamata na kredite privredi i građanima SAD. To dalje znači da će cela monetarno-finansijska operacija koja je kao ključni cilj postavila jeftin novac za oporavak privrede, propasti. Mala digresija: investitori vide povećan rizik u činjenici da je budžetski deficit SAD za tekuću godinu (njihova budžetska godina je do 30. septembra) oko 1.750 milijardi dolara. Oko 13% BNP. Mnogo više od finansijskih injekcija koje sa pumpaju u privredu. Prethodno su SAD imale budžetski deficit od 13% 1942. godine. Ukratko, nastavlja se rasipanje. Da bi taj povećani rizik bio prihvatljiv za investitore, mora se rizik  „pokriti“ kamatom. Kada investitor može lepo da zaradi na najsigurnijoj transakciji gde je dužnik SAD, onda svi drugi koji žele novac moraju da prihvate veću kamatu. I tako novac postaje preskup. Odnosi Kine i SAD se moraju rešavati partnerski. I to tako što će Kina odlučivati koliko hoće da zategne stvari. Sigurno ne do pucanja, ali da će iz ove situacije izaći bogatiji to je izvesno.

Na kraju, GM je izbačn sa berze. Njegove akcije ne čine više korpu akcija DOW indeksa. To smo i mi radili sedamdesetih godina prošlog veka sa Sartidom. Negativni bilansi Sartida su se vodili odvojeno i nisu se prikazivali u zbirnim izveštajima za celu privredu. Zašto SAD igraju tu igru zavaravanja? Zato što je psihologija ključna stvar na berzi. Optimizam prikuplja više novca nego bilo koje tehničko unapređenje. Ključ uspeha je u tome kako koristiš optimizam. Ako se ponašamo kao da je sve to realno i da ništa ni ne treba bitno menjati, onda je slom neizbežan. Ako optimizam koristiš kao kupljeno vreme za strukturne promene, onda sve ima smisla.

Ono što vidimo je da SAD, za sada, uspešno kupuju vreme i da najavljuju strukturne promene. Otprilike će za njih 2011. godina biti odlučujuća. Ili će reforme početi da daju razultate i mogućnost početka smanjenja duga, ili će upasti u još dublju krizu. Vreme do 2011. godine biće obeleženo strahovitim otporima najavljenim promenama, pre svega u zdravstvu. Posle govora Obame u Kiaru, gde je između redova rekao da SAD neće ratovati ni za Izrael ni protiv Iraka, o otporima iz vojno-industrijskog kompleksa da i ne govorim.

Za nas su, mislim, najvažnije dve pouke GM-a: nema gotovih odgovora u bilo kom ideološkom ili naučnom konceptu i rešenja se moraju tražiti od slučaja do slučaja i drugo, pokazuje se da je jedina konstanta razvoja svih i kompanija i zemalja kontinuirano ulaganje u znanje.