Đelić otkriva Indiju

Ko god iole prati ne samo NSPM već i mnoge nacionalno ili čisto zdravorazumski orijentisane srpske sajtove i blogove tokom poslednjih godina, ili pak gleda televizije koje nužno nemaju nacionalnu frekvenciju, mogao je da pročita niz članaka i upozorenja, ili da čuje niz sagovornika koji već neko vreme govore da se Srbija nepotrebno odrekla ne samo svojih starih, nezapadnih tržišta već i nezapadnih ulaganja od početka novog milenijuma.

Za to vreme sve što nije zapadno sistematski se nipodaštavalo ne toliko od samog Đelića koliko od celokupnog novokomponovanog kvazijapi establišmenta koji trenutno vlada zemljom. Dok su poslednjih petnaestak godina oni pravi zapadnjaci hrlili ka nezapadnim, tj. najdinamičnijim svetskim tržištima, srpski zapadoljupci su, prezrivo (da ne kažemo i pomalo rasistički) odrekavši se svih privreda kojima ne upravljaju evroamerički bogovi, sa prosjačkim šeširom u ruci čučali u briselskim (naravno, i u vašingtonskim) holovima, čekajući po koju mrvicu "ekonomske pomoći", "ekonomskih recepata za brzi oporavak" ili politički uslovljenih ulaganja (od kojih dosad nije bilo skoro ništa, ako izuzmemo kupovinu srpskih preduzeća i/ili tržišta, što jedino neznalice računaju u "ulaganja").

Istina je da šira javnost nije donedavno mogla da čuje skoro ništa o pomaljanju novog svetskog ekonomskog poretka, u kojem sve važniju ulogu igraju zemlje BRIK-a (Brazil, Rusija, Indija i Kina) i druge nezapadne dinamične privrede, kao i o načinima na koje bi srpska privreda tom novom momentu trebalo da se prilagodi. Ali to nije zato što niko o tome nije govorio, već zato što je šira javnost koju medijski kontroliše gorepomenuti establišment bila zatvorena za tu vrstu doskora političko-ekonomski nekorektnog govora. A o debatama o strateškim pravcima kojim srpska privreda treba da krene da i ne govorimo. Njih jednostavno nije ni bilo.

Međutim, sada je vrag odneo šalu. Čak i petooktobarski "zapadnjaci" počinju da shvataju kakva se ekonomska kriza kuva na Zapadu (mada sigurno nisu svesni njenih punih razmera, inače bi pustili Đelića da se oglasi mnogo ranije, bar pre godinu dana), i da će ulaganja – čak i onakva kakva su bila dosad – najverovatnije ići još mršavijim tempom. Nije samo reč o ekonomskoj krizi, već i o sve manjoj mogućnosti kreditiranja od zapadnih banaka i pružanja bankarskih garancija za ulaganja širom sveta, pa i u Srbiji. A pošto je cela postpetooktobarska ekonomska strategija u Srbiji zasnovana na pretpostavci srpskog ekonomskog debiliteta, tj. da nam "nema spasa" bez "stranih ulaganja" i rasprodaje nacionalnih dobara (za ovo poslednje vidi bliže ekonomske odredbe neoliberalnog Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju), onda se pod hitno moraju naći novi ulagači, pa makar oni došli sa doskoro prezrenog istoka. Ma i sa juga, i severa, i Marsa, svejedno je. A kad sadašnji ministar finansija Cvetković kaže da ćemo zapasti u velike probleme sa budžetom ako ne prodamo jednu veliku firmu tokom ovog leta, onda znamo koliko je sati, da račun ekonomske politike koja je vođena poslednjih osam godina ubrzo dolazi za naplatu. I tu većinom leži tajna iznenadnog "otkrića" Indije, Kine, Rusije i ostale svetske "boranije" od potpredsednika srpske vlade.

Na sreću, jednom će i srpski mediji biti konačno oslobođeni, pa će i šira javnost moći da čuje šta se sve govorilo i pisalo svih ovih postpetooktobarskih godina koje su pojeli skakavci, dok je sadašnji establišment držao monopol na to šta je "ispravno", a šta nije, šta je "napredno", a šta nije, šta je "racionalno", a šta nije i, naravno, šta je "evropski", a šta nije. Srpska javnost se veštački držala u mraku da bi joj se što lakše prelomio (još uvek nedovoljno prelomljeni) mozak da "Evropa nema alternativu" – ni političku ni ekonomsku, i da srpski uvoz i izvoz skoro isključivo ka zemljama EU, kao i "ulaganja" skoro isključivo iz zapadnih država, takođe "nemaju alternativu".

Krajem 19. veka je Austrougarska (AU) razvila jednu respektabilnu mrežu ljudi u srpskom političko-ekonomsko-akademskom životu, čije je glavno zaduženje bilo da osiguraju trajno zavisan položaj Srbije prema Žuto-crnoj monarhiji, što bi ovoj obezbedilo odlučujući uticaj na srpske unutrašnje prilike i ''neminovnost'' srpskog vezivanja za nju. Tek je izbijanje Carinskog rata iščupalo Srbiju iz kandža zavisnosti i dalo srpskoj privredi polet kakav dotad nije doživela. Ekspresno su nađena nova tržišta i uspostavljene nove privredne veze širom sveta.

Očigledno je da se slično desilo i sa dolaskom DOS-ovske vlasti. Nova, proširena verzija AU/EU zahtevala je uspostavljanje iste vrste (sasvim veštačke) srpske političko-ekonomske zavisnosti ("Evropa nema alternativu"). I ta strategija je urodila plodom, u mnogo čemu odredivši parametre dosadašnje javne debate u Srbiji, u kojoj čak i ''evroskeptici'' ne smeju da zucnu protiv SSP-a, osim ako se ne koriste živim štitom zvanim Kosovo i Metohija. Sada se može mnogo ubedljivije argumentovati da "Evropa nema alternativu" nego što se moglo pre koju godinu, jer je srpska privreda u međuvremenu u tom pravcu veštački napravljena mnogo zavisnijom. Naravno, nije reč o tome da srpska privreda u mnogim svojim segmentima prirodno ne gravitira ka zapadnoj i centralnoj Evropi, već o tome da to nisu jedini pravci koji su joj otvoreni, i koji treba da joj budu otvoreni, pogotovo uzimajući u obzir međunarodnu političku situaciju (i ovde su uputne paralele sa početkom 20. veka i pritiscima na Srbiju da se odrekne ''teritorijalnih pretenzija'' na sopstvene etničke teritorije).

Sve to potpredsednik Vlade vrlo dobro zna. Međutim, verovatno već previše naviknut na neravnopravnu javnu debatu, u kojoj protivniku nisu toliko vezane ruke koliko su mu vezana usta i zabranjen pristup, on izgleda smatra da može da sasvim nekažnjeno tvrdi da je otkrio nešto novo. Jer u kontrolisanoj srpskoj javnosti i naslov "Đelić otkrio Indiju" mogao bi da bude sasvim ozbiljno prihvaćen u bar jednom njenom delu.

Dovoljno je bilo da je Đelić samo na vreme "otkrio" nešto iz bližeg susedstva – na primer, Francusku i to, još bolje, na početku "tranzicije" u Srbiji. Kao francuski đak, Đelić je morao da zna kako se odvijala velika francuska privatizacija osamdesetih i devedesetih godina. Ukratko, ona je bila sušta suprotnost srpskoj. Drugim rečima, maksimalno je štitila državne interese, ograničila učešće stranih ulagača i na sve načine podsticala rast domaćeg akcionarstva i osećaj stanovništva da je aktivno uključeno u celu priču. U toj francuskoj privatizaciji jednostavno nije bilo moguće prodavanje akcija državnih preduzeća u bescenje, dok je, s druge strane, bila je dozvoljena dokapitalizacija od strane države, itd. Dakle, francuska privatizacija bila je sve ono što srpska nije (a ni sve one ruske i istočnoevropske u kojima se sadašnji potpredsednik Vlade Srbije kalio tokom devedesetih). Zašto bar o njoj nismo čuli kad je za to bilo vreme, umesto što sada slušamo već dobrano zakasnele priče o Indiji? Možda zato što se potpredsednik Vlade lakše snalazi kada misli da ima posla sa Indijancima.

Samo, na brdovitom Balkanu kauboji i indijanci često umeju da promene uloge, brže nego što se iko može ponadati. A opljačkani, prevareni i izmanipulisani indijanci umeju da budu posebno nezgodni.

5. 6. 2008.