Direktna šteta od 150 miliona dolara

Neznanje i osionost su mnogo gori od korupcije. Ne ulazeći u pitanje da li je gospodin Dinkić, baveći se politikom nešto ukrao, sasvim hipotetički govoreći, čak i kada bi to bilo tako, ukradeni iznos izvesno ne bi bio ni približan iznosu štete za Srbiju od najmanje 150.000.000 USD (stopedesetmilona američkih dolara), koju je g. Dinkić prouzrokovao samo u slučaju privatizacije RTB Bora.

Koliko god da vam se ova cifra čini preteranom, videćete tokom čitanja da je reč o najmanjem mogućem iznosu štete, a da je ona vrlo verovatno i veća.

Kao što verovatno i sami znate, trenutno za RTB Bor postoji samo ponuda „Ist Pointa“ na čijem čelu je gospodin Drakulić. Drugih ponuđača ni u produženom roku uopšte nema. Pošto je reč o trećem tenderu, koji po svojoj sadržini više odgovara uslovima stečaja, jasno je da postoje dobri razlozi da se ponuda prihvati.

Jednom broju građana sigurno je promaklo da ova ponuda uopšte ne predviđa plaćanje cene, već samo investicije i neki model regulisanja komercijalnih dugova RTB Bor, koji za novog vlasnika ne bi predstavljali nikakvo finansijsko opterećenje, ili makar ne u doglednoj budućnosti.

Većina građana je, siguran sam, zaboravila da je isti ponuđač u decembru 2006. godine, tada rangiran kao drugoplasirani na prvom tenderu, ponudio na ime cene iznos od 340 miliona USD (tačno 340.100.000 USD). Tada je prvoplasirana firma odustala od kupovine i g. Dinkić je, umesto da pređe na pregovore sa drugoplasiranim, poništio celu proceduru i raspisao novi tender, koji je ponovo propao, te je g. Dinkić smislio novi model koji je takođe propao, pa sad imamo ponudu kakvu imamo. Bez bilo kakvog iznosa za cenu. A srećna je okolnost da uopšte imamo ponudu.

Tri stotine četrdeset miliona dolara. Sad ih vidiš, sad ih ne vidiš.

Fatalnije od bilo kakvog mađioničarskog trika, novac je „ispario“ zbog neznanja i osionosti g. Dinkića. Neznanje se ogleda u tome što g. Dinkić izgleda nije imao svest o tome da je cena bakra u periodu 2002 – 2006. mnogostruko veća od prosečne cene u prethodne tri decenije, da takvo stanje ne može trajati večito i da postoji opasnost da se RTB Bor uopšte ne proda, ako se propusti prilika izuzetno visoke cene bakra (i drugih obojenih metala, ali pre svega bakra). Osionosti, zato što g. Dinkić ima animozitet prema g. Drakuliću, a pošto je kod nas vlast isto što i svemoć, g. Dinkiću se, eto, moglo da ne pregovara sa g. Drakulićem.

Pa šta košta da košta. Mediji će, ionako, sve što naše perjanice „Evropskog puta Srbije“ urade proglasiti za uspeh.

A zaista, koliko to neznanje i osionost nas koštaju?

Na prvom tenderu je bilo predviđeno da se iz iznosa dobijenog na ime cene prvo isplate komercijalni poverioci, čija se ukupna potraživanja kreću oko 200 milona dolara (niko ne zna baš tačan iznos). Ako pretpostavimo da država ne bi uspela da postigne smanjenje duga u direktnim pregovorima sa poveriocima – ni za jedan dolar, što nije mnogo verovatno, za budžet Srbije ostao bi iznos od 140. miliona dolara. I od 2007. godine prestale bi subvencije za RTB Bor. I struja bi se plaćala u punom iznosu i na vreme. Minimalna ušteda po ovom osnovu bila bi 10 miliona dolara (realno znatno veća, ali da za potrebe ove rasprave ne cepidlačim).

Da li vam je sada jasno da je šteta koju je g. Dinkić naneo nama, građanima Srbije, samo na slučaju RTB Bor, najmanje 150.000.000 USD.

Nama, građanima Srbije – minus partijski direktori javnih preduzeća, veoma se isplati da gospodinu Dinkiću ponudimo otpremninu od 50.000.000 USD (i slovima: pedesetmiliona američkih dolara), samo da nas više ne modernizuje, ne ubrzava u svetlim integracijama, a naročito, da nam ne objašnjava kako bi sve bilo mnogo gore samo kada ne bi bilo njegovog pregalaštva.

Korupcija je ogroman problem. Ali u odnosu na neznanje i osionost političara na vlasti, korupcija izgleda kao jeftin, jednostavan i brzo rešiv problem.