„Britaniji je potrebna državna banka“ – a Srbiji?

Guverner Narodne banke Srbije Radovan Jelašić rekao je na skupu „Srbija protiv ekonomske krize“, održanom 9. januara 2009. u Beogradu, da će jedan od prioriteta NBS ove godine biti privlačenje štednje u banke, kao i „obezbeđivanje kreditnih linija banaka privredi“.

Prvo bi guverner, zajedno sa Vladom i Predsednikom, morao da objasni kako misli da država vodi razvojnu politiku preko banaka pri sadašnjim visokim kamatnim stopama, koje su bliže 20% nego 10%? Čak i u normalnim vremenima teško bi se našli oni koji bi se zaduživali po ovolikim kamatama, jer retko koji (pošten) posao donosi toliku dobit. U vreme krize, to je nebulozno očekivati (mada bi primer mogli da daju ministri i ekonomisti koji su u najvećoj krizi u bar 100 godina nedavno videli „šansu za Srbiju“).

Ako, pak, guverner i Vlada misle da podstaknu zaduživanje tako što će država promovisati „ relaksiranje privrede u otplati kamata“ pokrivanjem dela kamate po kojoj se preduzeća zadužuju, to će biti još gore – to će značiti da poreski obveznici Srbije direktno finansiraju i garantuju dalje enormne profite stranih banaka u Srbiji – koje, pritom, sutra mogu da se pokupe i odu ako se kriza pogorša. To bi bio ne samo skandal, već povod za grčki scenario u Srbiji.

Za „utehu“, guverner kaže da je „ cilj i da profit banaka ostane u Srbiji“, što naravno, ne obavezuje nikoga, a najmanje pomenute strane banke. Ali, eto, cilj je bojažljivo iznet, pa ako se strane banke udostoje da deo svog (ekstra) profita ostave u Srbiji, „cilj“ guvernera i Vlade biće ispunjen. Nazovimo ovo „reformatorskom“ verzijom čuvene rečenice Marije Antoanete narodu: „Ako nemaju hleba, neka jedu kolače“. Pritom je, naravno, ovde i kolač rezervisan za strane banke.

Jedini pravi odgovor u ovoj situaciji, usled koga bi „privlačenje štednje“ bilo smisleno za opštu korist – jeste osnivanje državne razvojne banke, koja bi kreditirala razvoj/izvoz/inovacije po niskim, podsticajnim kamatama, koje nisu postavljene tako da privlače strane špekulante i pokrivaju „rizik ulaganja“ u Srbiju, već da podstiču razvoj nacionalne privrede. Tada bi građani znali da ulažu ne samo u kamate na štednju, već i u budućnost sopstvene privrede – dakle, i sebe i svoje dece. Pa makar te kamate bile i relativno niže.

Evo šta na sličnu temu kaže DŽon Mekfol, laburistički poslanik u britanskom parlamentu i predsednik parlamentarnog Komiteta za trezor, u autorskom članku za londonski Gardijan od 9. januara, 2009, pod naslovom „ Britaniji je potrebna državna banka“.

Pritom je u Britaniji, kao i u većini zapadnih zemalja, pozadina problema drugačija nego u Srbiji – mada je suština problema ista – bankarski sektor koji služi prvo sopstvenim, a ne opštim interesima. Naime, u zapadnim zemljama je problem u tome što su banke drastično smanjile kreditiranje privrede. Na prvom mestu, zato što su se izložile toliko rizičnim plasmanima tokom protekle decenije da su obuzete prikupljanjem što većih rezervi za sopstvene gubitke koje tek očekuju (što je i razlog drastičnog pada međubankarskog zaduživanja, jer banke ne veruju jedne drugima, između ostalog, zbog netransparentnih bilansa i neizvesnosti oko toga koliko su druge banke izložene rizicima). Na drugom mestu, zato što, u vreme krize, nisu sigurne da će im zajmovi biti vraćeni (opet, ne samo zato što opada opšta poslovna aktivnost, već i zato što su i sama preduzeća izložena rizicima budućih gubitaka zbog sopstvenih rizičnih plasmana u globalni finansijski kazino).

Dakle, engleske i zapadne banke odbijaju da povećaju kreditnu aktivnost, čak i posle finansijskih „injekcija“ u vrednosti od više hiljada milijardi evra koje su u njih ubrizgale njihove sopstvene države, što je, uz drastično smanjenje kamatnih stopa – skoro do nule u SAD – trebalo da ponovo podstakne kreditiranje, bez kojeg moderna privreda ne može da funkcioniše.

Problem u Srbiji nije toliko u tome da banke neće da kreditiraju – mada je kreditna aktivnost već opala, što zbog smanjene potražnje, što zbog brige banaka da im se, zbog krize, zajmovi neće vratiti – već u tome što praktično niko neće hteti da se zaduži po sadašnjim kreditnim stopama (osim možda, kao što je već nagovešteno, ako država Srbije ne „pomogne“ tako što će preuzeti deo kamate na sebe, da strane banke u Srbiji ne bi slučajno imale nešto manje dobiti nego što trenutno ostvaruju). A, kako pokazuje i sadašnji primer Engleske i čitavog Zapada, čak ni puko snižavanje kamatnih stopa nije garancija da će privatne banke da pokrenu kreditnu aktivnost.

Potrebno je, dakle, da država, ako već hoće da „ očuva privredu“, kako tvrdi Predsednik Srbije Boris Tadić, preuzme odgovornost za privredu, njen razvoj i njeno neophodno – ovog puta suštinsko – preusmeravanje (dakle, ne obično „restruktuiranje“, već jedna nova privredno-ekonomska vizija). Evo šta kaže Mekfol s tim u vezi: „Jasno je da se politički centar gravitacije naglo pomerio, i da je ekonomskim udžbenicima potrebna hitna revizija. Situacija usled koje su privatne banke zamrzle kredit toliko je ozbiljna da treba razmotriti osnivanje državne banke koja bi ispunila neophodni nivo kreditiranja koji je država projektovala.... [N]akon neverovatne, samo-izazvane implozije finansijskog sistema, budućnost tržišnog sistema sada leži u rukama vlada. Političari su jedini koji mogu nešto da urade.“

Mekfol zatim predlaže da posao državne banke preuzme Pošta, ili da država osnuje posebnu banku jer, u svakom slučaju, „država mora da ima predstavu o tome koji je nivo kreditiranja potreban i kojim sektorima privrede je pomoć najpotrebnija.“

Dakle, guverner NBS, Vlada i Predsednik Srbije ne treba da se bave spasavanjem dobiti stranih banaka preko kojih se Srbija nikada neće razviti – naprotiv! – niti moljakanjem da iste zadrže tu dobit u Srbiji, već spasavanjem privrede u celini. A to, u vreme krize, bez jake državne banke (u tandemu sa vladom koja ima jasnu ekonomsku viziju) i nezavisne (od MMF-a i sličnih) monetarne politike, jednostavno nije moguće. Čak bi se reklo da bi nečinjenje u tom pravcu predstavljalo, u najmanju ruku, znak vrhunske neodgovornosti, čije bi posledice bile nesagledive. Uostalom, evo kako Mekfol završava svoj tekst:

„Jedno je sigurno: ako se u bliskoj budućnosti ne iskoristi prilika za oživljavanje kreditnih linija biznisu, onda će, umesto obične recesije, Britanija možda iskusiti ono što Krugman (dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju, Pol Krugman – prim. prev.) naziva Velikom depresijom 2 – koja može doneti razorne posledice koje će trajati godinama. Ova prilika se ne sme propustiti. Ovo treba da bude prioritet za Vladu u prvom mesecu 2009.“

Mnogi će reći da sadašnji bankarski sistem napravljen po neo-liberalnim receptima MMF-a i stavljen pod većinsku stranu kontrolu nije konstruisan za tako nešto. Odgovor na to je – da je to problem onih koji su ga tako koncipirali, ali to ne sme da bude i problem Srbije na iole duži rok.

U svakom slučaju, ovo je pitanje oko kojeg će se lomiti koplja u Srbiji, sa ili bez sadašnjeg guvernera i sadašnje vladajuće većine: da li je Srbija ovde zbog banaka ili banke treba da budu ovde zbog Srbije? A što važi za banke važiće i za političare, biznismene, medije, i institucije. Kriza je veliko čistilište.