Nacionalni program nije samo bukvalno parče ispsisane hatije, nego i dosegnuto društveno stanje u kome se, pored političkih nijansi i razlika, sprovodi ujednačena državna i nacionalna politika, kojom se štite svi građani jedne zemlje.

Ubijanje nevinih ljudi u istočnoj Bosni, dakle i na području opštine Srebrenica, počelo je u julu 1992, kada su Srbi pozvali Hrvate i Bošnjake da predaju oružje i garantovali im bezbednost, a posle predaje oružja neke ubili.

Sudbina Blace i onoga što je otkrio pokazaće da li su SAD i kosovskim Albancima naklonjene vodeće zemlje EU odlučile da Kosovo u 2010. godini krene ka tome da bude zemlja tolerancije i razumevanja, za šta ju je u 2009. godini već proglasio Hašim Tači.

Termin „genocid“ se očigledno koristi na različite načine. Jedan je način „holokaust“, a drugi „ubijanje širokih razmera koje vrši neprijatelj“. Razlika između ova dva načina je kao između novca sa zlatnom podlogom i inflatornog novca.

Pitanje nije ko će prvi da započne javni dijalog sa Prištinom nego ko će prvi iz Beograda da reši da je dosta retorike koja nema uporište u stvarnosti i dosta paralelnih institucija u jednom paralelnom svetu kakav je već zamorio i najtvrdokornije na Kosovu.

Ali ako postoje opravdane sumnje da je Haški sud nepravičan (vidi slučajeve Orić i Haradinaj), onda je valjda moralno javno sumnjati u moralnost izručivanja građana takvom sudu? Neće biti da se privrženost evropskim idejama iskazuje samo poslušnošću pred zahtevima evropskih političara.

Nikakav pravni argument za rat nije postojao na Kosovu, slučaj postmodernog pravednog rata zasnivao se na kontroverznoj evidenciji. Nametljiva nelegalnost toga rata učinila je od rasprave međunarodnih pravnika o Kosovu interesantnu studiju o jednom slučaju, studiju o statusu te grane prava.

Svojom tvrdnjom da je Nedićeva država bila jedna od “najkvislinškijih država”, prof. Stanković ide naruku onima koji nastoje da izjednače “Nedićevu Srbiju” sa Pavelićevom NDH. Ta tvrdnja nije tačna. Samo u specijalnim jedinicama Vafen-SS ratovalo oko 320.000 “kvislinških” vojnika, iz svih okupiranih zemalja izuzev Poljske i Srbije.

Kada vlasti u Beogradu kažu Srbima sa Kosmeta: „nemojte da izađete na nelegalne izbore“, Srbi sa Kosmeta znaju da njihova država zapravo želi da kaže: „Mi moramo ovo da vam pričamo, ali izađite ljudi, vidite i sami da ne znamo šta da radimo sa vama“.

Esej o strasti, šefa Katedre za istoriju Jugoslavije Filozofskog fakulteta u Beogradu, profesora Đorđa Stankovića, ne bi izazvao iole značajniju pažnju javnosti da nismo istorijski i praktično sada u Okružnom sudu u Beogradu. Hoćemo li uspeti da kao i drugi narodi iz njega izađemo časno i dostojanstveno?