И тако све бежећи од почетка стигосмо до самог краја: преко споразума Цветковић - Мачек, па споразума Тито – Субашић добисмо на крају још један историјски споразум: Дачић – Тачи. Уверавају нас да је тај задатак дужност ове генерације српских политичара и да га они не смеју препустити будућим поколењима.

Још једном се видело да су због политичких интереса жртвовани, не владика Артемије, понајмање два асистента, већ слобода и право, као темељ једне државе. Крајње је време да се освестимо!

Духовни смисао, ипак, не зависи само од порекла имена. Косово је, првенствено, место српског сведочења верности Богу (реч мученик и значи, оригинално, „сведок истине“). Тако да је његов данашњи смисао у ствари наталожен, временом, свим оним што за нас представља ова надисторијска српска лозинка. 

У једној појединости госпођа Кандић ипак јесте у праву: „Оно што је неопходно региону је једна поштена дебата о прошлости.“ Она ту говори истину, али само у оном истом смислу у којем би то чинио и ђаво када цитира Свето писмо.

Уколико Закључак 7. буде испоштован, и НСРС донесе закон који рефлектује суштину Захтјева 5. то би био противуставан закон по више основа. XИ посебна сједница НСРС заправо представља директан напад који је Режим извршио на Устав земље и де фацто пријетњу суспендовања уставног поретка РС.

Контрадикторно је да се одбрана демократских принципа у свету искључиво фокусира на одбрани људских права ишчупаних из реалног историјског, религијског и друштвено-економског контекста држава чланица УН.

Место демократског суверенитета према Дејтонском споразуму је управо место децентрализације, високог степена аутономије ентитета и њиховог сопственог политичког управљања – и потребно је нагласити да је ово сасвим у складу са савременим политичким тенденцијама 21. века.

Понекад се слика целине открива у детаљима. Баш такав детаљ је прича о Изудину Алићу. На њима је заснована структура моћи у свету, моралност Хашког трибунала, Резолуција о Сребреници, Тадићево поклоњење у Поточарима, будућност српског народа, положај Републике Српске.

Највећа бајка, најбескрупулознија лаж и најгрубља манипулација у Србији се по правилу чује сваки пут када нам неко од наших политичара обећа да „неће да прича бајке“, односно да „неће да лаже народ“ када је у питању одбрана државних интереса на КиМ.

Кад је ријеч о "ризичном распакивању Дејтона", то се већ одавно догодило у режији Вестендорпа, Петрича, Ешдауна и др. одузимањем надлежности и наметањем закона. Циљ референдума је баш обрнуто - да се Дејтон поново спакује у свом изворном садржају, по слову, а не у духу међународног споразума.