Подсетимо ли се легендарног гувернера Драгослава Аврамовића и његове тезе да се "држава простире дотле докле сеже употреба њене валуте", разумећемо суштину актуелног повећања затегнутости на југу.

Светогорци кажу да је Мартинос увек стајао на страни монаха, али по свему судећи, мало је вероватно да ће цариградски патријарх Вартоломеј оставити ову особу на месту управника Свете Горе јер има много ствари које "треба решити", а за то је потребан непринципијелан и бескрупулозан службеник каквих има много у залихама Стејт департмента

 Зулфо Турсуновић, убица ножем чије се име помиње, је био мајор Армије БиХ. Каква Армија такви и мајори! Пре рата је мајор Зулфо био неписмени и неотесани сеоски насилник који је осуђен на вишегодишњу робију зато што је у кафани убио ножем двојицу људи. У току рата, као заменик команданта, учествовао је у већини злочина почињених над српским цивилима

НАТО нигде није решио, нити је желео, нити је могао да реши, било који један проблем. После сваке агресије НАТО је за собом је остављао девастирана друштва, разорене културе привреде, верске и етничке сукобе, сепаратизам, скономску и социјалну беду, стотине хиљада људских жртава, милионе избеглица и расељених лица.

Припремајући се за овај историјски скуп наишли смо на разне изговоре, од оних који се бусају у прса глумећи велике патриоте, „борећи се за Косово“ чувајући своје фотеље, уствари симулирајући патриотизам, до оних свилених интелектуалаца чији је изговор „не желим да се бавим политиком“, и ако, и једни и други, добро знају да се ради о отсутној борби за опстанк народа коме припадају

Амфилохије је добро разумео да је идентитет Црногораца увек био двојан: они су били и Срби и Црногорци, за њих су ти аспекти властитог виђења неодвојиви. Довољно је погледати како су та два идентитета испреплетена у Његошевом Горском вијенцу

Нико ко на објективан начин разматра проблем покушаја ревизије историје Другог светског рата, не може негирати да се јављају тежње да се доведу у питање основне историјске чињенице о природи и карактеру атифашистичке борбе у Србији. Али, то у исто време не значи да се може на начин како то чини Златоје Мартинов изједначавати НДХ-а и Недићев колаборационистички режим.

Дошли смо у позицију да смо везани за земље НАТО а да тамо наводно нећемо; да притом себе јавно убеђујемо да тамо нећемо, а чињенице говоре да се тамо сами гурамо (између осталог, и зато што смо се довели у позицију да немамо где и да морамо тамо) а да притом нисмо рашчистили око онога што је било 1999.

Неспорно је да смо на трагу егзодуса. Имамо посла са суманутим режимом у Приштини и са издајничким режимом у Београду, уз разочаравајујуће понашање међународне заједнице, оних који су све ово "закували"

Нека уређују ствари у својој кући како хоће. Али онако како је та држава део њиховог идентитета, та црква коју у државном лонцу кувају је део мог идентитета. Црква жели дијалог и договор, али не жели уцене, манипулације и једнострана тумачења историјских чињеница