Већ извјесно вријеме, школа мишљења трија Тадић – Вукчевић – Векарић блиска је и Златку Лагумџији, предсједнику Социјалдемократске партије БиХ. И он барата само с оним што му је доступно.

Све наведено упућује на то да би Република Српска имала разлоге да подржи хрватске захтјеве за успостављањем “трећег ентитета”, али постоје и супротни аргументи. Прије свега проблем би могле да представљају границе хрватске територијалне јединице.

Да ли оно што је растурило бившу Југославију – принцип вишенационалне државе – може да одржи БиХ. Па и то је привид, јер је немогуће одржати БиХ на принципу на коме се распала Југославија.

Јосип Броз и Едвард Кардељ, односно, Стјепан Месић и Милан Кучан, не би могли да функционишу у Босни и Херцеговини без асистенције препознатљивијих фигура од гастарбајтерске верзије Смиљка Шагоља – Јелка Кацина.

Када се утврди истина, лишена политизације, логичан след ствари налаже суђење свима који су у протеклом грађанском рату починили ратне злочине. Извињења и жаљења су акти добре воље, и свакако да су добродошла на свим странама.

Један од најосновнијих принципа на којима је Дејтонски споразум био заснован је била подјела БиХ по кључу 51-49, односно 51 одсто територије ФБиХ и 49 одсто Републици Српској, који је усагласила тзв. контакт група.

У близини Бугојна на једној падини су стијене необичних облика које се од давнина називају "камени сватови". Предање каже да су ту некада давно обијесни сватови прегазили старицу која је прала рубље. Старица их је проклела и они су се - скаменили.

Посљедње поруке са највиших међунардних инстанци гласе: „Три народа се морају сами договорити у буду ћности БиХ“, а нико, па ни Срби и Хрвати, не жели да живи заједно са осионим комшијама који стално пријете, псују, уцјењују и намећу на основу своје бројчане надмоћи.

Конфедерализација Босне је једини њен пут ка стварању функционалне државе. И нема ту ничег неевропског, што је аргумент оних који журе ка уједињењу по сваку цену. Па, главни град те Европе, је у земљи која се (још) није распала само захваљујући спољним придржавањима.

Колико год то изгледало чудно, коалиција СНСД-СДС не би била неприродна. Ове двије српске партије су одавно на истим националним таласима, а иако никада нису биле сестринске странке нису ни стварале лажно братство, у каквом су својевремено обје биле са ПДП-ом.