Ни власт ни главна опозициона струја у РС не морају да очекују да ће мутна политичка вода у Федерацији послије избора постати бистрија. Тамо ће их чекати Златко Лагумџија и Жељко Комшић са повампиреном Алијансом за промјене на власти у Сарајеву, као и противници Пировог побједника Драгана Човића.

Сви се политичари, стари и нови, третирајући народ као приглупу рају, куну у демокрацију и у успјешност властите борбе против корупције и криминала, обећавајући пуну запосленост, више плате и пензије, социјалну правду и слично. Мисле, дакле, како је народ имбецилан...

Турско ангажовање неће допринијети интеграцији БиХ, али вјероватно хоће њеној дефинитивној подјели по већ испробаном кипарском моделу. За почетак би и већински бошњачки кантони могли да успоставе специјалне везе са својом матицом Турском.

Периш и Кисинџер нису ни прве ни посљедње стране дипломате које су отворено проговориле о шансама БиХ да осване у атласима будућности, мада је прилично индикативно што се такав глас са западне стране чује све чешће, најчешће од бивших званичника.

Расплет почиње у поноћ, 4. октобра. Од квантитета гласача зависиће квалитет будуће власти кроз коју ће се огледати политичка снага српског народа и Републике Српске у наредном четверогодишњем периоду. Како нам и у наредне четири године не би било досадно, агенда је више него динамична.

У БиХ је у току и предизборна кампања током које смо навикли на тзв. националистичке говоре, етничку мобилизацију бирача која подразумијева међусобно застрашивање, позивање на угроженост, чапркање по људским и идеолошким лешевима.

РС треба изаћи из колосјека сталних натезања око уставних рјешења и поставити се као да је дато питање непостојеће јер је ријешено – што оно уистину, постојећим уставом, и јесте. Пријетње обнављања анти РС ангажмана међународне заједнице треба напросто игнорисати.

Данас се суочавамо са могућношћу да Босна постане неуспела држава, црна рупа Европе и извор нестабилности у наредним деценијама. Сама будућност међународног присуства у земљи је доведена у питање.

Ми не желимо да створимо услове у којим ће се етаблирати прича о структури власти на нивоу БиХ по попису из 1991. године, јер је Дејтонски споразум утврдио да постоји паритет, по једна трећина за сва три народа, и тај паритет треба да буде задржан.

Kривуља моћи не иде у прилог успеха поновног америчког ангажмана, који има рок од највише око две године, а можда и много мање. Надајмо се да ће то бити крај деструктивне балканске авантуре америчке политике која је осуђена на пропаст.