Pravoslavna ohridska arhiepiskopija i preko nje jedinstvo sa našom Srpskopm pravoslavnom crkvom bila nam je do sada nada i uteha da se Svetosavska spona za nas Srbe iz Stare Srbije i na dalje neće prekinuti. Nemojte nam u tu poslednju nadu uzimati. Ako izgubimo i Majku Crkvu nestaće i korena i izvora

Srpsko srce upravo je u Republici Srpskoj i na Kosovu i Metohiji, koji su emotivno, duhovno i politički za Srbe nerazdvojivi. Bez ovih mesta Srbi bi ostali bez srca tj. ličili bi na žive mrtvace kojima srce ne kuca. Onda bi mogli biti bilo gde – i uvek bi bili nigde.

Stiče se utisak da je i ondašnja vlast "škakljive" stvari proturala u oblandama. Ili još gore, izgleda da se sa ulaskom u NATO špekuliše ne bi li se dobili ustupci u vezi sa Kosovom.

Druga važna stvar je da činjenice na koje je prethodno ukazano neoborivo govore o tome da svaki od entiteta u BiH ima svoju teritoriju, a to u konačnom znači da šume, rijeke, zemljište (šumsko, poljoprivredno, građevinsko) ne mogu biti predmet uređivanja zakonima na nivou BiH, već isključivo zakonima koje donose entiteti, svako u granicama svoje teritorije

Tek kad stignu odgovori na sva ta pitanja, možda će nestati i višedecenijski spor. Ali zajednička liturgija dve crkve u Hramu Svetog Save je veliki početak i može se tumačiti kao do sada najozbiljnija najava rešenja

Vlast je već  započela  kampanju! Iz komercijalnih razloga, podiže se svest o rađanju!  Moguće da će dati i koju crkavicu  u te svrhe?!  Ako ništa, mecene sa Zapada odrešiće kesu.  Budući naraštaji već su bezecovani! Nema sumnje, vlada je prepoznala „izvoznu šansu“. 

Amerikanci su u vreme pripremanja „Oluje“ opskrbljivali hrvatsku vojsku podacima o kretanju Srba u Krajini i pokretima Vojske Jugoslavije. Bojali su se da će Milošević napraviti protivudar s dve tenkovske brigade.

Čak i da se zajednica srpskih opština formira po principu četiri sporazuma iz Brisela o kojima je govorio Predsednik Vučić, to će biti institucija tzv. Kosova, koja Srbima ne može biti zamena za državu Srbiju

U svim nevoljama, nedaćama i stradanjima Srpska Pravoslavna Crkva je delila i radosti i tuge vascelog srpskog naroda, a Patrijaršija srpska je bila i ostala simvol narodnog jedinstva i onda kada je državno ustrojstvo i jedinstvo bivalo razbijeno

Priča o miniranom Žrnovu i priča o izgubljenom srpskom jeziku je, dakako, jedna ista priča. Naravno da kritički argumenti protiv kralja Aleksandra i Vuka Karadžića postoje, i naravno da ih ne treba ignorisati. Ali fiksacija na „prosuto mleko“, opsesivno vraćanje na trenutak u istoriji kada su naši preci načinili izbor koji mi smatramo za pogrešan, ali koji nikakvim misaonim i ideološkim naporom ne možemo izmeniti, predstavlja jedan od najrazornijih elemenata patologije srpskog društva današnjice.