Slava Visokih Dečana

Kada je, pre nešto manje od deset godina, video poslednju scenu filma „Slava Visokih Dečana“ jedan se srpski političar koji piše o istoriji uplašio. To što je video, naime, bilo je pojanje albanskog pravoslavnog monaha Ioan Lena. Zamerio je autoru ovog dokumentarca Ninoslavu Ranđeloviću i izrazio svoju bojazan da to nije dobar primer i da će ova stvar moći da navede još mnogo albanskih pravoslavaca da požele da dođu i monaše u srpskoj svetinji. Takva bi pojava, brinulo ga je, mogla da Visoke Dečane učini manje srpskom baštinom i pretvori je u neku zajedničku, neku „kosovsku“, tuđu i nesrpsku svetinju. A Visoki Dečani su veliki manastir sa velikim konacima, u kojima su veliki stolovi za ručavanje, mašine i oruđa za obradu zemlje, preradu mleka, čitava fabrika za preradu sira i kajmaka koja nekoga može da podseća na bogatu hacijendu, nekoga na veliko, bogato i mirno seosko gazdinstvo – u kojem zaista ima mesta za sve. Zastrašujuće, možda je tada pomislio ovaj bivši DSS-ovac a sada DS-ovac, manastir je ograđen zidinama, iza zidina je sve albansko, Albanaca je puno, Srba jako malo, u tom ih kraju i nema... Ko zna kakva se budućnost ukazala pred očima ovog političara, autora „Dečanskog pitanja“. Možda je on, još tada znajući da će Kosovo kad-tad proglasiti nezavisnost, video da se Srbi neće vraćati da ni da obilaze, a kamoli da podviže, u manastirima na Kosovu, možda je video da će ovaj za SPC previše otvoreni manastir postati mesto od velikog političkog značaja, a taj značaj mu se nije dopao i nije mu bio sasvim jasan.

Sada, skoro deset godina nakon što se pred njegovim očima odigrala scena kako albanski pravoslavci pohode Visoke Dečane pošto je odslušao pojanje albanskog monaha, politički značaj najvećeg pravoslavnog manastira na Balkanu mnogima se ne dopada i nije im sasvim jasan. Mnogima se ne dopada, ali činjenica je da je sve više i onih kojima se dopada. I oni kojima se dopada i oni kojima se ne dopada u primeru manastira Visoki Dečani vide jednu novu politiku u kojoj Srbi žive sa svojim komšijama Albancima, rade sa njima a da to nije tajno i da se toga ne stide. I oni kojima se dopada i oni kojima se ne dopada vide u igumanu ovog manastira čoveka koji ume da sarađuje u isto vreme i sa predstavnicima srpskih vlasti, od Čovića preko Koštunice do Tadića, i sa predstavnicima međunarodne zajednice, ali i sa svojim albanskim komšijama. I jedni i drugi slažu se u tome da ga je razlaz sa njegovim duhovnim ocem, vladikom Artemijem, učinio predstavnikom jedne nove, moderne SPC koja traži nova rešenja u skladu sa vremenom sadašnjim, a koja je prihvatljiva međunarodnoj zajednici i Albancima. Svetu prihvatljiv, vladika Teodosije, danas je između ostalog i član komisije za obnovu verskih objekata na Kosovu koja funkcioniše u okviru kosovskih institucija. „Obnova srpskih verskih objekata“ jedan je od navodnih prioriteta samoproglašene države, koji će u skorije vreme morati da počne i da se zaista realizuje u dogledno vreme jer se navodi u nedavnom pismu generalnog sekretara UN Ban Kimuna kao jedna od stavki koju vlada Kosova pored „integracije srpskog severa“ treba da ostvari kada je reč o Srbima. Manastir Visoki Dečani u tom smislu mogao bi da posluži kao dobar primer „dobre volje“ Albanaca, a vikarni episkop Teodosije mogao bi da odigra veliku ulogu o očuvanju srpskih svetinja na Kosovu i Metohiji. Ovu ulogu je, ne sme se zaboraviti, hrabro i časno odigrao vladika Artemije koji je uspeo uprkos tadašnjoj politici da obnovi srpsko monaštvo na Kosovu i Metohiji tokom devedesetih godina I zahvaljujući čijim naporima Srpska pravoslavna crkva nije nestala sa teritorije Kosova i Metohije u godinama kada je nestajala na mestima gde su nestajali Srbi, kao što je slučaj sa Hrvatskom ili sa Bosnom.

Podvig crkve za vreme bombardovanja 1999. i tokom juna pretpočetak je uloge manastira Visoki Dečani i još pre neka vrsta njihove gotovo nadnacionalne i nadreligiozne pozicije. To je onaj trenutak kada je ovaj manastir otvorio vrata za izbeglice i proterane bez obzira na naciju i veru. Onaj trenutak koji će kasnije protivnici struje koju predstavlja iguman Teodosije sa svojom bratijom pokušati da predstave kao sakrivanje šiptarskih terorista i ubica o čemu otac Sava Janjić, koji je u to vreme bio sa vladikom Artemijem ovako piše: „Znam da je dečansko bratstvo pomagalo šiptarskim porodicama da se evakuišu, vozili su ih u bolnice, pomagali su ih i materijalno. Sada kada bi to gledali, ispada da su pomagali neprijatelje, a oni su pomagali ljudima.“ Ovde je manastir stavio život iznad politike, što zapravo i jeste i trebalo bi da bude u duhu srpske pravoslavne crkve.

U godinama koje će nastupiti nakon ovog podviga manastir Visoki Dečani postaće u svetu poznato mesto po toj netipičnoj otvorenosti, pa će tako na vrata ovog manastira ulaziti razni predstavnici svih vera i nacija, među kojima i političari poput Fatmira Sejdijua koga zvanično ne može da ugosti nijedna srpska institucija. Ovaj čin, razumljivo, izazvaće veliko negodovanje velikog dela srpske javnosti, ali i podršku određenih struktura i veliku popularnost u međunarodnim krugovima. Manastir Visoki Dečani nakon svega ovoga postaje mesto gde se krste i venčavaju glumci, dolaze srpske patriotske organizacije ali i DŽozef Bajden, čija će poseta takođe podeliti javnost spram „dečanskog pitanja“, o najvećim srpskim pravoslavnim praznicima dolazi predsednik Tadić, što takođe deli javnost na one koji misle da je skandalozno da predsednik zaobiđe, što nije po redu, vladiku raško-prizrenskog Artemija i time ga povredi, nego ode kod vikarnog episkopa Teodosija. I DŽozef Bajden, kao i predsednik Tadić, verovatno misli da politika koju vodi manastir Visoki Dečani u ovom trenutku predstavlja model neke buduće politike koju će Srbija morati da vodi na Kosovu. A to je razgovor i napor da se sačuva šta se sačuvati može.

Zbog svega toga, kada pomenete manastir Visoki Dečani, čućete zaista svašta. Iza svih tih reči osuda da li na račun Artemija ili Teodosija, iza svih tih kampanja prema kojima je struja bliska Artemiju nazadna i retrogradna (što svakako nije bilo tačno u vremenima kada je vladika putovao po svetu, išao u Ameriku i radio sve što je mogao da sačuva što je moguće više prisustvo srpske crkve, jer je bilo jasno da će to u vremenu koje dolazi biti jedina međunarodno priznata srpska institucija na Kosovu), pa preko toga da je Teodosijeva struja unijatska i izdajnička (što takođe nije mnogo na mestu iz ovih istih razloga – naime, manastir koji on vodi sa svojim bratstvom jedina je srpska institucija na teritoriji Kosova i Metohije u koju sa uvažavanjem dolaze visoki predstavnici međunarodne zajednice i koju niko ne naziva „paralelnom“). Iza svih tih odgovora na „dečansko pitanje“ čućete zapravo jednu bojazan. Bojazan da će SPC zbog svega ovoga što podseća na veliki razdor u svim tim kampanjama izgubiti svaki ugled kod Srba i da će je Srbi zbog svega ovoga ponovo prezreti i zaboraviti, kao što su to s neverovatnom lakoćom uradili u vreme Broza i komunizma.

Ta bojazan je verovatno opravdana, kao i bojazan onog političara sa početka priče koji je mislio da pojanje albanskog pravoslavnog monaha šalje lošu sliku i pruža negativan primer drugim Albancima koji mogu da požele da se zamonaše, ili je ta bojazan zapravo posledica dobrog poznavanja Srba, za koje je ovaj političar znao da neće dolaziti ni kao gosti, a kamoli da podviže u manastiru na Kosovu i da će napušteni srpski manastiri, možda je tako mislio, na kraju biti zaista samo mrtvi spomenici neke „kosovske kulture“ koja će, kao što već radi, pisati svoju kosovsku istoriju. Onda nije problem u pojanju albanskog monaha nego u Srbima koji će olako dići ruke od svojih svetinja ako poveruju da su izgubili parče teritorije na kojoj se svetinje nalaze.

Zbog svega toga, možda je odgovor dečanskih monaha koji će svojim vinom poslužiti svakog putnika, i na svojim terasama ugostiti oficire i vojnike KFOR-a, uslužiti kafom i ratlukom koji zalivaju manastirskom mineralnom vodom svakog srpskog i ne samo srpskog političara, pričati sa Bajdenom ili Sejdijuom… - možda je taj odgovor, za ovo vreme, jedini odgovor. Manastir Visoki Dečani, koji je (znakovito) gradio katolički monah fra Vita, mali brat, protomajstor Svetog Franje iz Kotora, zidan je kako opisuje iguman dečanski Grigorije Camblak „mnogočudno, od ustrugana mramora crvenog a ujedno belog, a kamenje jedno sa drugim sačlanjeno najumetničkije… tako da se velika blagodet sije onima koji gledaju, i uvek lepota kamena i veličina hrama daju mu najveću krasotu, pošto je savršeno izvajan na dostojnolepnost onima koji su ga učinili”.

Državna politika Stefana Dečanskog, kao i uostalom politika Nemanjića, bila je, u duhu svetosavlja koje je imalo širinu na kakvoj bi današnji Srbi mogli da pozavide srednjovekovnim Srbima, elastična prema katolicima, posebno iz primorskih zemalja.

Iguman Grigorije Camblak, koji je pisao žitije Stefana Dečanskog, ovako je opisao mesto na kojem je ovaj veliki srpski vladar, otac cara Dušana (koji je manastir i završio, pošto je došao na presto nakon očeve smrti) rešio da podigne najvelelepniji pravoslavni manastir na Balkanu: „Diveći se krasnome mestu, jer leži na najvišim mestima, sačišćeno svakim drvećem, mnogogranatim i mnogoplodnim, a ujedno ravno i travno, a odasvud teku najslađe vode. Tu izviru veliki izvori i napaja ga bistra reka, čija voda pre ukusa daje veliko rumenilo licu, a posle ukusa veliko dobro rastvorenje telu, tako da se niko ne može nasititi naslade vode. Sa zapadne strane zatvaraju ga najviše gore i njihove strmine, i otuda je tamo zdrav vazduh. Sa istočne strane ovome se priupodobljava veliko polje, navodnjavano istom rekom. Takvo je dakle mesto časno i dostohvalno za podizanje manastira.“

Imenjak Stefana Dečanskog, despot Stefan Lazarević o kojem mnogi govore kao o najmudrijem srpskom vladaru u najtežim vremenima posle propasti carstva srpskog, a neki kao o čoveku koji je, učešćem i pobedom u bici kod Nikopolja pustio islam u Evropu i tako izdao hrišćanstvo, bio je (u sličnom duhu) veliki ktitor umetnika, pokrovitelj učenim ljudima koji je pružao utočište izbeglicama iz zemalja koje su potpale pod osmansku vlast, pisac „Slovo ljubve“, za čijeg se vremena rađa jedna bogata prepisivačka delatnost (Resavska prepisivačka škola) iz koje nastaju Konstantin Filozof i pisac žitija Stefana Dečanskog, Grigorije Cambalak. Najveći rudnik zlata i srebra na Balkanu, Novo Brdo postao je glavna privredna grana tadašnje Srbije a despot Stefan je objavio „Zakonik o rudnicima“. Novo Brdo jedna je od onih opština u kojima su novembra prošle godine Albanci raspisali izbore, a Srbi koji su većinsko stanovništvo nisu na njih izašli i tako propustili da, iako još uvek zvanično nepriznati od svoje države, dobiju makar takvu, lošu i premalu, ali ipak neku međunarodno priznatu vlast na svojoj teritoriji.

U drugoj polovini 16. veka i tokom 17. veka manastirska riznica, biblioteka i ostala manastirska zdanja su obogaćena vrednim dragocenostima. Posebno je značajan rad manastirske skriptorije gde su prepisivane bogoslužbene i bogoslovske knjige.

Izvan ovih zidina, u vremenu sadašnjem, dešava se sledeća stvar: Srbija polako izmešta svoja tela sa Kosova i Metohije, južno od reke Ibar teče jedna tiha integracija kojoj se malo ko ozbiljno protivi, na severu Kosova je i dalje naizgled status kvo, međutim Kancelarija međunarodne zajednice na čelu sa Piterom Fejtom i njegovim poverenikom u južnoj Mitrovici Dejvidom Slinom zajedno sa samoproglašenom vladom Hašima Tačija po nedavno objavljenim, a odavno osmišljenim, uputstvima generalnog sekretara UN Ban Kimuna priprema teren sa integraciju ovog preostalog dela otete teritorije, u pismu kojim poručuje vladi Srbije da sarađuje sa vladom Kosova a ostavi se rasprave o statusu. U ovom pismu on, takođe, naglašava da je jedan od važnijih zadataka vlade iz Prištine obnova srpskih svetinja i kaže da je to „u interesu svih“. Manastir Visoki Dečani ovde bi mogao da posluži i kao „primer dobre volje“ Albanaca da se očuva versko nasleđe Srbije na Kosovu, ali i da bude pravi primer sposobnosti nekih srpskih verskih lidera da opstanu na Kosovu u skladu sa novim pravilima ponašanja. Ta „nova pravila ponašanja“ nisu stvar koju svojim negodovanjem možemo da sprečimo niti svojim prihvatanjem da potpomognemo – ona su neminovna zbog toga što je neminovno da se svet menja jer je to zakon fizike. U okviru tih „novih pravila ponašanja“ i jedne nepopularne i nepravedne i nametnute stvarnosti – treba sačuvati ono što nam je ostalo. Srpska baština na Kosovu i Metohiji je (čak i nakon svega) ogromna i prebogata, a Gračanica ipak jeste od kamena (da parafraziram stih Desanke Maksimović) i ne možemo je, a i da možemo bila bi to ogromna šteta uraditi, preneti izvan administrativne linije „u Srbiju“. Kosovo jeste Srbija i Srbija treba da ostane na Kosovu, pa ako je to u ovom vremenu sa „novim pravilima ponašanja“ moguće samo kroz međunarodno priznatu instituciju – SPC – onda neka ostane makar i tako. U tom smislu, Visoki Dečani i jesu pravi „pastir svoje pastve“, jer pastva „iz Srbije“ još nekako dolazi u te Visoke Dečane, dok ne dolazi do na rečima omiljenog Prizrena (gde će se „dogodine naći“) jer veruje da do Prizrena ne saobraća nikakav civilni ordinarni prevoz, nego veruje da se do tamo stiže samo na „belim tenkovima“. A to je mnogo veći problem od pojanja albanskog pravoslavnog monaha sa početka priče.