Popu pop, bobu bob!

Pretpostavljam da ne postoji vrabac u Srbiji koji ne zna nešto o najnovijoj kulminaciji nesporazuma unutar SPC. No u odnosu na nas, sa priličnom sigurnošću se može reći da kod vrabaca nema mnogo konfuzije. Njihova DŽATA (DŽivdžanska telegrafska agencija) u ovom slučaju ponela se znatno profesionalnije od sredstava informisanja koja srećemo na srpskom informativnom nebu.

Pošto zahvaljujući sredstvima informisanja ne znamo ništa pouzdano o gorepomenutom nesporazumu, to se ovom prilikom njime nećemo ni baviti. Ova neinformisanost nije rezultat nedostatka informacija, nego,naprotiv. iznenadne pojava suviška istih. Ovaj fenomen, po svemu sudeći, znatno više govori o nama nego o samom problemu.

Neka visi Pedro

Više od tri godine u medijima pre svega štampanim, a i u nekim elektronskim, tinja dozirani napad na episkopa Raško-prizrenske eparhije Artemija (Radosavljevića). Da ovo nije čisto stvar istraživačkog novinarstva nego nečeg ozbiljnijeg, mogli smo zaključiti i iz nekih propratnih manifestacija. Na primer, srpski političari i javne ličnosti koji su se pre petnaestak godina grozili Miloševićevog helikopterskog „desanta“ na manastir Hilandar i posete „drugovima kaluđerima“, sve češće su bez blagoslova nadležnog arhijereja špartali eparhijom. Ne znajući za miloševićevske metode, strani političari se solidarišu sa domaćim političarima. Oni su vaspitani da poštuju običaje lokalnog stanovništva. Zašto bi oni više vodili računa o poretku i običajima od onih kojima bi to trebalo biti dužnost? Postalo je vrlo očigledno da nešto na relaciji politika–Eparhija raško-prizrenska (ERP) ne „štima“ i da se nešto (ili neko) mora prilagoditi.

Elem, kada se lovina definiše, kreće se u medijsku hajku. To nam je poznato iz bliske prošlosti, ali nam doduše nije prijalo tokom devedesetih, kada su nas ćerali. Sada kad mi ćeramo, e to je već merak.

Novinarski napad kreće otprilike na sledeći način: izvesna novinarka (recimo da se zove Mirka) šalje tekst svojoj redakciji. Informaciju dobija od izvora bliskog ERP-u, koji želi da ostane anoniman (doduše, to mu ne polazi za rukom jer je suviše prepoznatljiv). Mirkin izvor, poznat putnicima sajber podnebesjem, pažljivo bira teme: pronevere, neovlašćeno lečenje narkomana, demencija, antievropejstvo, paraglajding dok narod nema ni za leba, napadi na sirotu NATO avijaciju, necelivanje ruke „preosvećenom“ Bajdenu, ma samo što nismo ušli u EU i postali bogati, visoki i plavi, ali nam ne dâ tamo neki vladika i sl. Mirkin tekst se, naravno nikad ne objavljuje, osim i isključivo na naslovnoj strani njenih novina, recimo da se zovu Fleš. Aut Mirka aut nihil! A onda nastupa tehnika-elektronika.

Sve televizijske i radio stanice imaju u jutarnjem programu rezervisano vreme kada čitaju naslovne strane iz dnevne štampe. Naravno, ko ima herca da zaobiđe Mirku i njen naslov napisan krupnijim slovima od onih kad je drug Tito umro? Tako, siroti Bajden, narkomani, lopate i pronevere narodnih kuhinja poput praska ulaze u uši naroda. Pažljivi TV gledalac zna da na našim informativnim kanalima što se od vesti pročita ujutru to se ponavlja do sledećeg jutra. U toku dana se ništa ne dešava. Znači Mirkina vest se ponovi barem 15 puta po kanalu. Perjani jastuk je rasporen, pa čik vratite perje nazad.

Pre neki dan je krupnim slovima Mirkina novina objavila da se sumnja da je tamo neki Artemijev saradnik pokupio neke pare, kojima je kupio stan u Atini, u kome se možda taj tamo neki skriva. Kada to ne bi mirisalo i na optužbu i na presudu, bilo bi smešno. Koje pare, koliko, odakle, pošto je kupio stan, da li se uopšte skriva? Naravno sve je to elektronski preneto u uši naroda. Koliko god da je jasna uloga elektronskih medija profila B92, Foks i sličnih sa tako definisanom uređivačkom politikom, nije nam jasna uloga javnog servisa RTS. Pristajanje na neanalitičnost kada na terenu imate sijaset svojih novinara i podosta tehnike je blago rečeno začuđujuće, i podseća na neka neslavna vremena ove kuće, tim više što se danas dobrim delom finansira iz džepova građana različite verske, nacionalne i druge orijentacije. Iste kamere snimaju „tuču monaha“i vladiku okruženog duhovnim čedima. Ovaj drugi snimak se ne prikazuje na televiziji. Bojim se i da zamislim razlog.

Možda je episkop Artemije kriv. Možda je trebalo da aplaudira Bajdenu, možda je trebalo da poljoprivredne alatke koristi za uzgoj droge umesto za njeno suzbijanje, možda je trebalo da „iskulira“ što su mu divljaci spalili 150 crkava i manastira, možda je u 8. deceniji života trebalo da putuje biciklom kroz Drenicu do Deviča umesto bezbednim autom….Možda su Mirka i društvo u pravu. Otkud znam. Ali način na koji se ova kampanja vodi podseća na vremena za koja smo mislili da su daleko iza nas.

Događanje sajber naroda

Priči bi bio kraj da nas posle duge i teške vladavine svojevremeno nisu napustili drugovi Staljin i Tito, i da se nakon toga nije pojavio internet. Ovde već nastaje dramski zaplet. Narod, bolestan od saopštenja sa „nadležnih mesta“, naročito onaj koji ide u crkvu, posti, pričešćuje se, oseća da nešto u čitavom procesu škripi, oseća se povređenim. Željan istine, a nemajući mogućnost izbora informacija preko medija, odmeće se u „šume veb-sajtova“ i razmenjuje vesti „iz prve ruke“. Prle i Tihi kreću u akciju, David uzima praćku u ruke, ustaje raja kô iz zemlje trava, rađa se sajber pokret otpora! Razni domaći i inostrani sajtovi pravoslavnog usmerenja postaju jedina mesta na kojima se može saopštiti ili pročitati nešto što odudara od orkestrirane kampanje.

Sa druge strane, ni „neprijatelj“ ne sedi skrštenih ruku. Prvo gasi sajt Eparhije raško-prizrenske. Monasi bez blagoslova vladike Artemija brže-bolje startuju novi sajt, koji biva ugašen nakon 48 časova. Svi sajtovi hostovani u zemlji, a koji ne odgovaraju „revolucionarima“ se gase. Ne verujem da to crkvene vlasti mogu uraditi bez učešća državnih. Takva sprega crkve i države nije viđena od vremena kneza Lazara. Ali avaj, kako ugasiti „pravoslavne“sajtove hostovane u Americi, Rusiji, Grčkoj i drugim uređenim državama? Teško!

A na ovakvim mestima se pojavljuju mišljenja i informacije od ljudi sa različitih meridijana, po pravilu jako dobro informisanih, kako laika, tako i klirika. Ima tu u manjoj meri i neprimerenih komentara i priloga, preterivanja, ali zar nije u tome draž slobode informisanja?

Kakva se sve mišljenja, pa čak i veoma ozbiljno dokumentovani prilozi mogu naći ovim putem? Ni deseti deo tih informacija mi ne možemo dobiti od sredstava informisanja, ni zavisnih ni nezavisnih. Ne treba valjda napominjati da za razliku od zvaničnih sredstava informisanja u ovim iz svojevrsnih sajber katakombi podrška episkopu Artemiju je skoro stopostotna. Evo samo nekih karakterističnih informacija koje se ovim putem mogu dobiti:

-         „Katul Ferman[1]“za vladiku Artemija je napisan znatno ranije, ali bi za života blaženopočivšeg patrijarha Pavla, s obzirom na njegovu misiju, bilo degutantno da se i sprovede. Stoga su pojedini episkopi (oni koji su sada u SA Sinodu) za života patrijarha hteli da izvrše smenu, ali pre svega zalaganjem vladike Artemija i još nekih episkopa do toga nije došlo. Čekalo se postavljenje novog patrijarha, pa da se već pripremljeno izvrši.

-         Neki vide glavni razlog progona u tome da se 2013. povodom proslave 1700-godišnjice Milanskog edikta dovede papa u Niš, čemu je svrgnuti vladika najžešći i nepokolebivi protivnik, a većina članova SA Sinoda pobornici. Uklanjanjem najtvrđe antiekumenističke linije u SPC put papi je otvoren, a što opet SPC može dovesti u neprijatan položaj u odnosu na druge pomesne crkve.

-         Značajan broj poznavalaca crkvenog Ustava i kanona javlja se citirajući Ustav i kanone, čime dokazuje da je odluka SA Sinoda potpuno nekanonska.

-         Komentariše se i isprovocirano koškanje na ulazu u manastir Gračanica, gde su tzv. dečanci potpomognuti „žestokim momcima“ i švedskim KFOR-om sprečavali Artemijeva duhovna čeda da uzmu blagoslov od svog duhovnika uoči Velikog posta. Na nekim ruskim sajtovima se postavlja pitanje: Zašto švedska vojska sprečava srpske monahe da uđu u srpski manastir? Zašto tako nisu sprečavali Šiptare da ruše srpske manastire? Ko im je naredio? Na osnovu čijeg zahteva? Šveđani retko šta rade napamet.

-         Posebno se razmatra profil postavljenog administratora; počev od toga da kao penzionisani (ergo, bivši) vladika nema kanonsko pravo da administrira u eparhiji pored postojećeg episkopa, da na krajnje čudan i po građanskim zakonima nezakonit način vrši primopredaju dužnosti, da je poznat kao preki čovek koji na silu uvodi bogosluženje po zapadnim pravilima preteći sveštenicima koji se ne povinuju, a ovi opet u strahu za egzistenciju svojih porodica na to pristaju, pa sve do objavljivanja vrlo provokativnih fotografija administratora na grobu nekog masona kako krije krst u džepu, i tako dalje, i tako dalje.

Zvek, zvek

Iskreno rečeno, ako je pola od ovoga tačno, a moguće da jeste, čoveku se prosto diže kosa na glavi. Prema ovako teškim međusobnim optužbama i nesporazumima, koje udaraju na same temelje crkvenog ustrojstva, to što je neki lik možda maznuo neku lovu da možda kupi neku gajbu, možda u Atini, gde će možda da se krije, deluje kao čaša hladne vode. Za takve stvari postoji država, sudovi i robija, isto kao da je taj isti lik prekoračio brzinu kod Paraćina. Iz takvih razloga, kako barem meni kao laiku izgleda, ne izazivaju se potresi ni u manjim firmama, a kamoli u SPC, naročito ako znamo da je uloga Crkve za fizički i duhovni opstanak srpskog naroda kroz istoriju bila ogromna. A možda još neko osim nas to zna.

Eto, tako smo dobili još jednu „zvečku za narod“, koja će ga zabavljati narednih meseci da ne misli, brate, o platama, cenama, poslu kojeg nema i siromaštvu koga ima. Baš je nekako čudan naš narod. Razmažen. Uloga medija u proizvodnji „zvečki“je kao što vidimo velika.

Sve vreme imam osećaj da sam nešto zaboravio... Ah, da, svinjski grip, šta to beše?