Pohvala starom kalendaru - i zašto je od svih verskih kalendara samo Julijanski predmet poruge i pritiska da se "koriguje"

Pet kalendara stare Atine

Antička Atina, društvo koje dan-danas slavimo kao jednu od najblistavijih i najproduktivnijih kultura Starog veka, u svoje klasično doba koristila je paralelno čak pet različitih kalendara, od kojih je svaki imao svoju naročitu svrhu, namenu, i kontekst, kao i različit sistem računanja protoka vremena.

„Olimpijski“ kalendar služio je da se u razuđenom svetu grčkih polisa razbacanih po Mediteranu izračunaju tačni datumi održavanja panhelenskih svetkovina, od kojih su svakako najvažnije bile Olimpijske igre, koje su se održavale negde između prvog i drugog punog meseca posle letnje dugodnevnice svake četiri godine od 776 godine p.n.e.

Takozvani „Sezonski kalendar“ (ili παράπηγμα) povezivao je lunarne cikluse sa različitim astronomskim (izlaskom i zalaskom sazvežđa) i meteorološkim pojavama (sezonski vetrovi, sušni i kišni periodi, statistička klimatska kretanja), i koristio se za planiranje setve, žetve, berbe voća, morske plovidbe, pa čak i ratnih pohoda.

„Građanski kalendar“ najviše je podsećao na ono što mi danas smatramo kalendarom — bio je podeljen na 12 lunarnih meseci koji su se ad hoc modifikovali kako ne bi previše odstupali od solarne godine i sezonskog kalendara, a osnovni cilj im je bio uređivanje kulturnog života Atine, pre svega različitih religijskih svetkovina i rituala.

Naspram ovog, postojao je i „većnički“ (tj. „buletički“, „pritanski“) kalendar, čija je osnovna svrha bilo uređenje smene predsedavanja državnim organima predstavnika deset različitih atinskih dema u izvršnoj vlasti (tzv. pritani), a na osnovu koga su se plaćali porezi, isplaćivale plate, finansirali javni radovi, i obračunavale kamate na zajmove. Ova „pritanska godina“ bila je podeljena na deset meseci — po jedan za svaku od deset atinskih dema — ali je u dugoj istoriji antičke Atine varirala, pa je broj meseci u različitim periodima iznosio i 11, 12, ili 13 meseci.

Najzad, postojao je i čisto astronomski, tzv. „metonički kalendar“ (po astronomu Metonu iz V veka p.n.e.), koji je nudio matematičke mehanizme usklađivanja lunarnih ciklusa sa solarnim, a na osnovu kojih su se dodavali ili oduzimali dani u različitim prestupnim godinama.

Ako se imaju na umu činjenice da je ovde reč o računanju vremena u samo jednom od više od hiljadu grčkih polisa, da su svi ovi različiti kalendari bili u upotrebi praktično istovremeno, a da su se njihova međusobna nepoklapanja (od kojih se najvažnije ticalo pitanja početka godine, koje bi u idealnim okolnostima trebalo da pada na mlad mesec, i oko letnje dugodnevnice) razrešavala najčešće na potpuno arbitraran način, možete samo zamisliti koliko je u antičkoj Heladi bilo teško meriti vreme, a samim tim i praviti planove poslova, odmora, putovanja, svetkovina, i finansijskih obaveza – i sve to u jednom društvu koje je kudikamo više od savremenog imalo svest o različitim vremenskim ciklusima prirodnog sveta – o kretanju sunca, meseca, zvezda, i drugim prirodnim i klimatskim pojavama. Svaki istoričar koji je pokušao da ustanovi tačan datum nekog istorijskog događaja našao se tako na mukama — jer ako traženi dan nije fiksiran u odnosu na neku poznatu astronomsku pojavu, poput pomračenja sunca ili meseca, izuzetno je teško precizno utvrditi na koji dan je pao. Olimpijski kalendar omogućavao je da se odredi godina (Atinjani su takođe nazivali godine po arhontu koji je te godine predsedavao gradom), ali meseci atinskog građanskog kalendara nisu imali fiksno određeno trajanje, a meseci buletičkog kalendara su čak znali da menjaju redosled, ako bi se iz bilo kog razloga desilo da dve deme zamene mesta u rotaciji predsedavanja Većem pritana.

Iz perspektive naše savremene kulture, u kojoj je Okamova britva uzdignuta na nivo fetiša, ovakav jedan hronološko-kalenderski galimatijas deluje kao noćna mora, i nema nikakve sumnje da bi „bilo neuporedivo jednostavnije“ kada bi se svi ovi različiti kalendarski sistemu sveli na jedan. Idealan kandidat za to bio bi, očigledno, Metonov kalendar, koji se sa svojim ciklusom prestupnih godina veoma približio mehanizmu koji nam je poznat iz Julijanskog kalendara. Ali ne samo da nije postojao politički i kulturni autoritet koji je bio sposoban da natera grčke polise da se odreknu uvreženog načina računanja vremena (osim po pitanju sistema Olimpijada, jer je morao da postoji način koji će omogućiti da se sportisti iz svih polisa pojave na igrama u Olimpiji u isti dan), već takva politička volja nije postojala ni unutar same Atine, koja se uvek ponosila svojom prosvećenošću i ljubavlju prema razumu. Jednostavno, svi navedeni kalendari su funkcionisali, svi su bili uvreženi i dobro uhodani u specifičnoj političkoj, kulturnoj, religijskoj, odnosno ekonomskoj praksi unutar koje su ponikli, i niko nije osećao naročitu potrebu da ih menja, bez obzira na očigledne probleme koje su izazivali. Ovaj kalendarski sistem je ukinut zajedno sa brisanjem poslednjih elemenata atinske državnosti, otprilike u vreme kada je Rim iz republike prerastao u imperiju, koja je svojim provincijama nametala sve svoje standarde, pa i standard računanja vremena (Rim je, kako se ispostavilo, nastavio sa ovom praksom nametanja svog kalendara sve do našeg doba).

Četiri kalendara savremene Srbije (i zašto je samo jedan od njih „pogrešan“)

Ova slika iz antičke Atine može nekome da deluje ekstremno, ali ona, u stvari, uopšte nije daleko od naše svakodnevice. Svako ko je ikada na RTS naleteo na emisiju „Verski kalendar“, zna da su u Republici Srbiji u potpuno ravnopravnoj i rasprostranjenoj upotrebi čak četiri različita kalendara — međunarodni i „katolički“ Gregorijanski, pravoslavni Julijanski, muslimanski Hidžretski kalendar i Jevrejski kalendar. Ako stavimo na stranu činjenicu da je međunarodni kalendar u zvaničnoj upotrebi u građanskom, ekonomskom, i političkom životu zemlje, ova četiri različita kalendara, pre svega, vrše religijsku funkciju, omogućujući različitim religijskim zajednicama u Srbiji da odrede datume svojih ključnih praznika, odnosno, početak i trajanje različitih postova.

Julijanski kalendar je je večito predmet poruge, nipodaštavanja, poziva na ukidanje, reformu, odnosno „modernizaciju“, on je jedini koji se večito proglašava za problem, ne samo u očima sekularnih građana, već čak i u očima jednog dela javnosti koji sebe doživljava kao pravoslavne hrišćane.

Ovi kalendari grubo odstupaju jedan od drugog, budući da koriste različitu celestijalnu mehaniku za merenje vremena. Julijanska godina je neznatno kraća od gregorijanske, pa pravoslavni crkveni kalendar ozloglašeno „kasni“ za katoličkim i protestantskim za celih 13 dana. U trenutku pisanja ovog teksta, svet je uveliko zagazio u 2019. godinu, dok se pravoslavni starokalendarci još uvek nalaze u 2018. — osim ako ne koriste vizantijsko računanje vremena, u tom slučaju nova 7527. godina počela je već u septembru prošle godine. Ali ovo odstupanje od dve nedelje nije ništa, kada se uporedi sa druga dva kalendara, koje u Srbiji koristi islamska, odnosno, jevrejska zajednica. Islamski kalendar je u potpunosti lunaran, pa je hidžretska godina otprilike 11 dana kraća od standardne solarne, što za posledicu ima da svi muslimanski religijski praznici naizgled „šetaju“ duž kalendara, a početak Ramazana, Kurban Bajram, pa i Nova godina, svake godine padaju na drugi gregorijanski datum. Pri tome je i računanje vremena drugačije, pa naši sugrađani muslimanske veroispovesti trenutno žive u 1440. godini po Hidžri. Jevrejski kalendar je u osnovi modifikovana verzija Metoničkog kalendara pomenutog gore, i njegova odstupanja od Gregorijanskog kalendara nisu toliko drastična, ali opet koristi sasvim različite mesece sasvim različitog trajanja (uz dodatak trinaestog meseca svake prestupne godine), Novu godinu obeležava u gregorijanskom septembru, a jevrejska zajednica Srbije trenutno živi u 5779. godini od nastanka sveta (anno mundi, AM). Kada na to dodamo sve popularnije srpske narodne kalendare kojima se u poslednje vreme oduševljavaju domaći folkloristi i autohtonisti, sa narodnim nazivima meseci i paganskim praznicima, dobijamo šarenilo koje ni po čemu ne odstupa od onog u staroj Atini.

I opet, Julijanski kalendar je u Srbiji jedini od pomenutih koji je večito predmet poruge, nipodaštavanja, poziva na ukidanje, reformu, odnosno „modernizaciju“, on je jedini koji se večito proglašava za problem, ne samo u očima sekularnih građana, već čak i u očima jednog dela javnosti koji sebe doživljava kao pravoslavne hrišćane. Svake godine oko Božića i prokazane „Srpske nove godine“ slušamo iste žalopojke o tome kako „Srbi moraju stalno da kasne“, kako „nismo u stanju ni Božić da proslavimo kao normalan svet“, kako je pravoslavni kalendar „netačan“, „prevaziđen“ i „zastareo“.

Za srpske tradicionaliste koji ne vole kada se njihova religijska baština omalovažava postoji i unekoliko ublažena verzija ove priče, koja svake godine naglašava kako je „jedan Srbin Milutin Milanković napravio najtačniji kalendar na svetu“, i kako taj kalendar koriste „druge pravoslavne crkve“, kako je to u stvari „verzija Julijanskog kalendara“ (tzv. „neojulijanski“), i kako „nema nikakvog razloga“ da i srpska Crkva ne preuzme ovaj „najtačniji“ (i najsrpskiji) kalendar — i (prećutno se podrazumeva) „počne da slavi Božić kad i sav normalan svet“.

Šta jedan kalendar čini „tačnim“

Sa jedne strane, zanimljivo je da nikome nikada nije palo na pamet da muslimane ili Jevreje proziva, jer im je kalendar „netačan“.

Uostalom, takva opaska bi bila potpuno apsurdna, jer šta bi to značilo — da „Ramazan počinje u nekom drugom mesecu“, ili da dan Pashe „nije dobro izračunat“? Potpuno je očigledno da su ovi kalendari jedini autoritet koji ustanovljuje kada se slavi neki islamski, odnosno jevrejski praznik, i da su u tom kontekstu sasvim precizni i jasni, pa samim tim niko ne oseća potrebu da ih menja. Sa Julijanskim kalendarom je priča sasvim drugačija, jer on kao hrišćanski kalendar svoj spisak velikih praznika deli sa Gregorijanskim kalendarom, pa samim tim između njih postoji prirodna konkurencija i borba za nadmoć, koja u velikoj meri proističe iz činjenice da je Gregorijanski kalendar proglasio jedan rimski Papa, i da je insistiranje na njegovoj „tačnosti“ poslužilo kao premisa da se Vatikan još jednom u svojoj istoriji nametne za vrhovnog sudiju i arbitra kada je u pitanju kultura Zapadne civilizacije. Prezir i povika protiv Julijanskog kalendara stoga nema previše veze ni sa astronomijom, ni sa matematikom, a ponajmanje sa potrebom za bilo kakvom „tačnošću“ — u pitanju je jedan od brojnih kulturoloških pritisaka na srpski (i ruski) narod da se konformira vrednostima i standardima (prećutno se podrazumeva „zapadnog“) Sveta.

Julijanski kalendar može smetati samo nekome kome je problem što se ti praznici ne poklapaju sa praznicima koje obeležava Katolička crkva, različite protestantske crkve... U tom kontekstu ponovo iskrsava bizarni apel za „tačnošću“ kalendara, koja nekako veoma lako prerasta (auto)šovinističke izlive na račun sopstvenog naroda

Jedan vernik Srpske pravoslavne crkve nema nikakav problem sa Julijanskim kalendarom, jer on nema nikakve veze ni sa jednom ekonomskom ili kulturnom delatnošću u kojoj stupa u kontakt sa drugim narodima na međunarodnom planu. „Crkveni kalendar“ mu služi da bi utvrdio na koje dane se (i na koji način) posti, kada počinju Božićni ili Veliki post, na koji dan se obeležava koji svetac, i kada padaju Veliki petak i Vaskrs. Funkcija ovog kalendara je u svakom pogledu analogna funkciji Hidžretskog, ili Jevrejskog kalendara, i tiče se isključivo određivanja datuma religijskih praznika. On može smetati samo nekome kome je problem što se ti praznici ne poklapaju sa praznicima koje obeležava Katolička crkva, različite protestantske crkve, ili u retkim slučajevima, jer im smeta što srpski i ruski pravoslavci ne slave Božić, Nikoljdan ili Đurđevdan u isti dan sa Grcima, Bugarima, ili Rumunima. U tom kontekstu ponovo iskrsava bizarni apel za „tačnošću“ kalendara, koja nekako veoma lako prerasta u gore nabrojane (auto)šovinističke izlive na račun sopstvenog naroda, koji, eto, „ni vreme ne zna pravilno da izračuna“.

Pre svega, šta uopšte podrazumeva „tačnost“ kalendara, i zašto bi iko pravio kulturološki fetiš od preklapanja lunarnih ciklusa sa solarnim? Šta je uopšte standard po kome se meri ova „preciznost“? Merenje vremena zemljinim revolucijama oko Sunca je jednako arbitrarno kao njegovo merenje mesečevim revolucijama oko Zemlje. Sunce svakog jutra svanjava u drugo vreme, pa nam niko zbog toga ne govori da su nam satovi netačni, niti iko pravi problem oko toga što časovnik pokazuje drugo vreme u Njujorku, Londonu i Moskvi. Uostalom, nije li najprecizniji kalendar bio baš onaj paganski, staroslovenski, kome je Nova godina padala tačno na zimsku kratkodnevnicu, baš kao što u Iranskom kalendaru dan-danas Nova godina — Noruz — i njen prvi mesec — Farvardin — počinje, savršeno logično, sa prvim danom proleća, 21. marta?

„Božić kao u normalnom svetu“

Problem je, dakle, isključivo kulturne prirode, a tiče se opsesivne potrebe jednog dela naših sugrađana da po svaku cenu učestvuju u kulturnom životu Zapada, čak i kada to nema nikakve veze sa našom kulturom, ili tradicijama. Ovo su najčešće ljudi koji imaju, možda čak i sentimentalan, ali po pravilu krajnje sekularizovan odnos prema religiji i religijskim praznicima, i kojima je naglašeno religijski karakter pravoslavnog Božića i Uskrsa, sa akcentom na Svetoj liturgiji umesto na Deda Mrazu i Uskršnjem zecu, nešto strano i neprijatno. Kod nereligioznih sugrađana se ova netrpeljivost manifestuje čak kao šovinizam — oni ne propuštaju priliku da „međunarodni“, tj. „katolički“ Božić obeleže čestitkama „svima koji slave“, da bi dve nedelje kasnije po pravilu otvarali – šta drugo nego polemiku o „zaostalosti“ srpske Crkve sa njenim „prevaziđenim“ kalendarom. A činjenica da su Grčka, Bugarska, Aleksandrijska, i još neke pravoslavne crkve poklekle pred ovim kombinovanim globalizacijskim pritiskom da „dovedu svoj kalendar u red“ služi kao zgodan argument da se pokolebaju srpski tradicionalisti koji i dalje osećaju nelagodu zbog ove kalendarske diskrepancije (pri tome se zgodno zaboravlja da većina pravoslavnih hrišćana, uključujući tu ugledne Moskovsku, Jesrusalimsku, i Antiohijsku patrijaršiju, kao i Svetu goru, i dalje koriste stari kalendar).

Očigledno je Božić najbolnija tačka za sve opadače starog kalendara, budući da se ni blizu toliko pažnje ne posvećuje rezličitim metodologijama računanja datuma Vaskrsa kod pravoslavnih i katolika (valjda pomaže to što se svako malo Vaskrs u dva kalendara poklopi). Tako možemo da čujemo da je „apsurdno da se Božić slavi u januaru“ (ne, slavi se 25. decembra), ili da „nećemo valjda u budućnosti Božić slaviti leti“ (da, za 16 milenijuma — ako do tada ne bude Strašnog suda), „kada nema snega“ (kao što ga nije bilo ni u Vitlejemu kada se Hristos rodio, niti su tamo rađale jelke — kao što snega nema na Južnoj hemisferi, niti jelke rađaju u tropskim i suptropskim krajevima). Ovi argumenti opet prećutno podrazumevaju da je jedini smislen datum da se obeležava Božić — onaj datum koji je odredila Katolička crkva, prema kome časovnike navija globalna korporativno-konzumeristička oligarhija, i nijedan drugi. Jer mi ni ne znamo tačno (sic!) na koji dan se rodio Hristos, već je datum koji imamo jedna — religijska konvencija. Samim tim datum na koji ćemo slaviti Božić će ili odrediti Crkva kojoj pripadamo, ili „Koka-kola kompanija“. Problem je što veliki broj naših sunarodnika koji sebe smatraju pravoslavcima, i svi koji se ne smatraju, naginju ovom drugom.

A koliko je cela stvar apsurdna najbolje se vidi na primeru najvećeg srpskog praznika — Vidovdana. Vidovdan je religijski praznik vezan isključivo za srpsku pravoslavnu tradiciju, i čak je poreklo njegovog imena predmet otvorenog spora. Na taj dan — 15. juna po starom kalendaru — odigrala se Kosovska bitka, a narednih vekova se obeležavao kao Dan svetog velikomučenika kneza Lazara i svetih srpskih mučenika. Ako pretpostavimo da se bitka zaista odigrala na taj datum, u XIV veku ona je pala dan nakon Letnje dugodnevnice — koja je možda izvorno i bila paganski „dan boga (Sveto)Vida“. Mi je danas obeležavamo 6 dana nakon Dugodnevnice, a ako bismo prešli na Milankovićev kalendar, usklađen sa Gregorijanskim, obeležavali bismo je 7 dana pre Dugodnevnice. Tako bismo Vidovdan slavili krajem proleća, umesto početkom leta, a „stvarno vreme“ odigravanja bitke (šta god to bilo) bismo mašili u još većoj meri, nego što ga mašimo sada. Slično tome, kada bi Srbija počela Sretenje da praznuje po Gregorijanskom kalendaru, mi bismo početak Prvog srpskog ustanka i donošenje Sretenjskog ustava obeležavali 12 dana ranije nego što su se dogodili, umesto dan kasnije, kao što to činimo danas.

Dobrodošlo duhovno iščašenje i postnovogodišnja zavetrina

Ali čak i ako ostavimo po strani sve rasprave o merenju vremena i arbitrarnosti (i netačnosti) svakog postojećeg kalendara, postoji jedan veoma jak argument u prilog očuvanja starog, Julijanskog kalendara kao bogoslužbenog kalendara srpske Crkve. Postavimo sebi prvo pitanje: šta je uopšte funkcija religijskog kalendara?

Ovo je muslimanima i Jevrejima jasno jednako koliko je bilo jasno i starim Atinjanima: religijski kalendar je tu da nam olakša obeležavanje religijskih praznika, i omogući u što većoj meri očuvanje religijskih kultova i tradicija kojih se kao društvo i kultura pridržavamo. I upravo je na ovom kulturnom planu Julijanski kalendar odigrao jednu od ključnih uloga u očuvanju tradicija pravoslavne crkve u srpskom narodu. Jer kada je Katolička crkva nametnula svoje merenje vremena političkom, ekonomskom, i kulturnom životu sve sekularnijih društava Zapada (uključujući tu i Austrougarsku imperiju), ona je svoje praznike, običaje, i kult izložila povratnom uticaju političkih i ekonomskih procesa koji su Zapadom zavladali, i koji su u ovim zemljama Crkvu potisnuli na apsolutnu kulturnu marginu.

Tako mi danas imamo međunarodni Božić kao globalno verovatno najprepoznatljiviji praznik na svetu, ali je on do te mere zatrpan konzumerizmom, do te mere komodifikovan i sekularizovan, da ga veliki deo ljudi koji ga slave uopšte više ni ne vezuje za Isusa Hrista i hrišćanstvo, već za Deda Mraza, „Koka-kolu“, i raskalašno trošenje novca na tričarije koje nam nisu potrebne.

Istovremeno, u pravoslavnim zemljama poput Rusije, Srbije, ili Gruzije, „kašnjenje“ i „netačnost“ Julijanskog kalendara imalo je neočekivano pozitivne posledice po očuvanje izvorne duhovnosti i religijskog sadržaja Božića.

Julijanski kalendar je odigrao jednu od ključnih uloga u očuvanju tradicija pravoslavne crkve u srpskom narodu.

„Prebacivši“ praznovanje Božića iza međunarodne Nove godine – još jednog besmislenog i konzumerističkog sekularnog praznika, ovaj kalendar je omogućio Novoj godini da služi kao „gromobran“ za maniju kupovine, raskalašno i neumereno slavlje, pretprazničnu groznicu i svu agresiju i frustracije koje nosi sa sobom. Zahvaljujući Starom kalendaru, umesto za Božić, sve ono što je inače neumereno, sekularno, i nehrišćansko u međunarodnom Božiću, u Srbiji i Rusiji se vezuje za Novu godinu, uključujući tu i navedene negativne pojave, ali i radosnu, ali nehrišćansku detinju romantiku Deda mraza, kićenja jelke, razmene poklona i sl. Umesto da pada usred konzumerističke prednovogodišnje groznice, srpski Božić se događa u „zavetrini“ posle Nove godine, nakon što su se svi otreznili i naspavali, najeli i nalumpovali, i sada pomalo skrušeno čekaju najradosniji hrišćanski praznik vezujući ga isključivo za crkvenu tradiciju i nacionalni folklor.

Praznovanje Božića u Srbiji je stoga u kulturološkom smislu kudikamo autentičnije, tradicionalnije, ali i duhovnije nego u zemljama Zapada, pa i u pravoslavnim zemljama koje su prešle na „Milankovićev“ kalendar. Ljudi koji nisu previše religiozni, opet poste na Badnji dan, unose i pale Badnjake, razbacuju slamu po kući, i pozdravljaju se sa „Mir Božji, Hristos se rodi“, što u ova obezbožena i komercijalizovana vremena nije mala stvar. A onima koji su više religiozni, Božićni post služi kao faktor smirenja, a protiv prednovogodišnje nervoze i novogodišnje raskalašnosti. Uostalom, sama činjenica da je Stari kalendar Srbima odvojio međunarodnu Novu godinu od „srpske“, pojmovno paradoksalne i oksimoronične „Stare nove godine“, utiče na zauzdavanje ozloglašene srpske neumerenosti, koja se u nekoj meri ipak mora rasporediti između ova dva praznika.

Odvojeni vremenski tok za duhovnu stvarnost

Naravno, Božić je samo najočigledniji primer ogromne kulturne koristi koju Srbi i drugi pravoslavni narodi imaju od svog „iščašenog“ kalendara. Sama činjenica da se crkveni praznici u Srbalja dešavaju „u alternativnom vremenskom toku“ iščašuje ih iz sekularne svakodnevice, i izoluje od izazova savremenog života i kulture. Bez obzira na sve vulgarizacije, na koje naš narod, naravno, nije imun, obeležavanje po starom kalendaru bilo koje srpske slave, ili čak državnih praznika kao što su Sretenje ili Savindan, kao da pravoslavne hrišćane za potrebe praznika prenosi u jedan transcendentni, duhovni svet, u jednu posebnu dimenziju sa odvojenim vremenskim tokom, kao da između njih i efemernosti sekularnog života uzdiže nevidljive manastirske zidine. A to je upravo funkcija koju religijski kalendari vrše kod muslimana ili Jevreja — i razlog zašto su Atinjani svoje kalendare religijskih svetkovina i političkih i poreskih obaveza držali strogo odvojene.

I zaista: pogledajte koliko je, u stvari, potpuno nebitno što Julijanski kalendar lošije prevazilazi vremensku nesvodljivost zemljine revolucije na njenu rotaciju i revoluciju njenog prirodnog satelita, kada se uporedi sa ogromnim zaslugama koje ima u čuvanju naše nacionalne kulture, duhovnosti, i narodnih običaja!

Poput Jevreja, ili Iranaca, Srbi se ne pridržavaju svog naročitog kalendara zato što je „tačan“, nego zato što je to način na koji su od pamtiveka računali kada počinje Božićni, a kada Veliki post, kada se ide na Đurđevdanski uranak, a kada komšijama na slavu, kada se deca udešavaju za Vrbicu, a kada nosi daća na Zadušnice. Prema tom kalendaru su se Srbi od pamtiveka krstili i venčavali, prema njemu su se dizale bune i donosili ustavi, po njegovom diktatu su se hajdučke čete sastajale i rastajale. I Atinjani su ovo dobro znali, i zato se njima praznovanje Panateneja, Dionizijskih i Lenejskih svečanosti, ili Eleusinskih misterija planiralo i organizovalo po sasvim drugom računanju vremena od onog koje se koristilo za naplatu poreza i obračun kamata. Baš kao što su i nama Srbima nekada harač udarali i kamate zarezivali po Hidžretskom, a danas po Gregorijanskom kalendaru.

Bez sumnje, Srbija kao moderna zemlja koja je informativno i ekonomski povezana sa celim svetom mora da koristi zajednički, Gregorijanski kalendar kada emituje svoje hartije od vrednosti, isplaćuje dugove MMF, ili dogovara isporuke nafte i gasa. Ali ne postoji nikakva realna potreba da svoje obeležavanje Božića, Vaskrsa, ili Vidovdana, prilagođavamo bilo kakvim „svetskim standardima“ na uštrb naših hiljadugodišnjih tradicija, običaja, i navika.

Jer veliko je pitanje ko tu koga treba treba da sustigne, a ko čemu da se vrati. I ko je tu “zaostao”, ko se “istrčao”, a ko je - možda – zalutao

I čak ako bi se sve pravoslavne crkve jednog dana dogovorile da zaista usvoje Milankovićev kalendar, ako im je već toliko stalo da on bude „tačniji“ od onog koji koriste katolici i protestanti, bilo bi im pametno da nikada ne obrišu ovu razliku od dve nedelje, koja stoji kao temporalno opredmećenje duhovnog jaza koji postoji između Istočnog i Zapadnog hrišćanstva.

A ako to nikada ne učine, i ako naš Božić nastavi da se sa svakim novim vekom udaljava od njihovog, neće od toga biti nikakve štete. Jer veliko je pitanje ko tu koga treba treba da sustigne, a ko čemu da se vrati. I ko je tu “zaostao”, ko se “istrčao”, a ko je - možda – zalutao. 

(06. januar 2019.)