И овога Божића смо заједно са својом браћом и сестрама на Косову и Метохији, колевци нашега народа. Поручујемо им у љубави Христовој да се врате својим косовским огњиштима и остану да живе са својим светињама, чувајући наше Косово, „грдно судилиште".

Политичка теологија мора ослободити државу од политичког идолопоклонства, а човека од политичког отужења и развлашћивања. Она мора тежити демитологизацији државе и друштва. Разграђујући владајуће политичке односе она мора приправити пут хришћанским вредностима.

Патријархова сахрана била је кохезиони чин који је одражавао одлучност у идентификацији са оним што је извор Павлове харизме: он је симболизовао нас онакве какви се сами видимо, у облику за који мислимо, и верујемо, да је бољи део нас, с вером да нас има и да ћемо опстати.

Колико год је то било могуће, патријарх Павле живео је живот скромне једноставности. Према сваком кога би срео односио се на миран и нежан начин; било је немогуће не увидети његову веома дубоку духовност, светост личности и мудрост.

Нека се ни овога пута не љути Српство свеколико, црногорском режиму заиста је ограничен простор чак и за саучешће. Добро је што нису имали снаге да својим присуством унизе испраћај патријарха Павла. Тиме су изразили поштовање – онако како једино знају. Својим оправданим одсуством. Далеко им лепа кућа.

Улога Патријарха Павла је, заправо, била обједињавајућа у том погледу, али и више од тога – усмеравајућа и интегришућа. Управо је његова личност била оличење тих двери које су поново биле широм отворене, нудећи сваком неометан и слободан приступ ризници Цркве.

Сахрана патријарха показала је друго лице српског народа, који, иако је сиромашан и огорчен, „далеко од Европе“, зна да се понаша, не само пристојно и уљудно већ узвишено и достојанствено, када ситуација то заиста налаже, и када се за то заузму прави ауторитети.

Својим несебичним и ненаметљивим живљењем међу нама, више него ли својим ријечима, овај Свети Старац и цјелосни Човјек Цркве Божје Христове, пробудио је ево ових дана скривену доброту, човјечност и богољубље и братољубље у хиљадама душа.

Да ли је наш патријарх био живи светац, није на нама да судимо. Али можемо да сведочимо да је начин на који смо му се обраћали - „Ваша светости” - заслуживао сваким својим словом и чином. Сад, када је отишао тамо где се још у младости упутио, остаје нам да се питамо: с ким смо остали?

(Из Архиве НСПМ-а)

Од слабашног дечака, којем су палили свећу мислећи да је умро, и који је из веронауке имао двојку, постао је један од највећих духовника свога времена, за којег је агент ФБИ гласно рекао: “Ово је светац који хода!”