Црква траје много дуже него држава и она има своје каноне за све ове ствари које ми сада имамо пред собом. Они који се сада позивају на то да раде по канону грубо га руше и овде се ради о узурпацији епархије од стране Синода.

Не може се бранити владика Артемије стварањем парацрквених групица које прете не само јединству епархије, већ и целе СПЦ. Не може се градити култ једне личности, а истовремено газити ауторитет патријарха, Светог синода и свештеног Сабора СПЦ.

Да ће Артемије проћи слично као српски лидери на Косову који су препознати као лопови који у име „одбране српства“ раде свакојаке непојамне марифетлуке, требало је да буде јасно још од случаја Црна Река.

Та деоба између истока и запада траје вековима. Можда је време дошло да о том проблему приступимо на најозбиљнији начин. А како се може приступити ако нема разговора. Tај догађај и сусрет је неопходан да би почели да се решавају проблеми.

Зато се понекад комично, а понекад трагично клатимо час на једну, час на другу страну, уместо да будемо то што јесмо, и схватимо да то треће значи своје, да значи самосталност и самосвојност од које се – чак и када се то жели – не може побећи, а да се не престане бити.

Избор патријарха жребом између тројице кандидата спутава амбиције властодржаца на овим просторима, који су се, још од Кнеза Милоша Обреновића, увек трудили да на свој начин и из различитих потреба у мањој или већој мери утичу на избор црквеног поглавара.

Немачки посланик у Загребу је 2. децембра 1941. у извештају Белину по први пут поменуо идеју о стварању ХПЦ. Почетком 1942. немачко посланство је већ добило задатак да изврши притисак на Павелића.

На Божић је извршена чудесна тајна: обновљена је природа тиме што је неизменљиви Бог постао човек. Нека би се свеблаги Господ Христос родио данас и у нашим душама кроз нашу смирену веру, кроз нашу еванђелску љубав, кроз наше молитве, пост, милостиње, кроз наше еванђелске врлине.

И овога Божића смо заједно са својом браћом и сестрама на Косову и Метохији, колевци нашега народа. Поручујемо им у љубави Христовој да се врате својим косовским огњиштима и остану да живе са својим светињама, чувајући наше Косово, „грдно судилиште".

Политичка теологија мора ослободити државу од политичког идолопоклонства, а човека од политичког отужења и развлашћивања. Она мора тежити демитологизацији државе и друштва. Разграђујући владајуће политичке односе она мора приправити пут хришћанским вредностима.