Величина обичног човека

(Политика, 05.12.2009)

Урођено интелектуално поштење, начелна скромност, самопрегорна стрпљивост и трпељивост, истинољубље и правдољубље, тражење мудре мере, реалистички приступ човеку-појединцу и судбини шире заједнице: ове, запажене и хваљене врлине почившег патријарха у исто време су и суштинске одлике народне душевности које у последње време заборављамо, или их од себе кријемо. У великом Пастиру се, силом животног искуства и монашког опредељења, на висини истакнуте црквене дужности, све то сажело и прочистило, показало се у савршеном складу, у пуној снази, утолико видније што је дух модерног доба у многима од нас подстакао пороке као што су ситна лукавост, бестидна бахатост, грамзивост за материјалним добрима, безверје и саможивост. Покојни патријарх је високо уздигао и потврдио моралне и људске норме које постоје у нашем народу; он се с њима родио и одрастао, па их је, за себе и за све нас, потврдио у хришћанском кључу.

Човек из срчике народа, рођен у селу које се зове Кућанци, где се кућа кући, био је штедљив не из шкртости него из поштовања према свакој божјој ситници на овом свету. Није се разбацивао ни својим, ни народним новцем. У времену луксуза и расипништва понашао се као сељак који зна вредност тешко зарађене паре и пази да разбацивањем не повреди неког ко је још већи сиромах. Носио је Бога у души, Бога правде и истине, Бога на кога сви људи имају подједнако право; сви, па и наши непријатељи; оног Бога коме се сељаци, како рече Песникиња, тихо, као у сну моле. Живео Га је тако обично, природно, а тако моћно, тако уверљиво, онако како је ходао и дисао, како Га наше мајке и сестре, патнички и достојанствено, осећају и доживљавају. По висини гласа, по боји осећајности, био је са свима нама у роду.

Нашао нам се у тешким, у страшним временима, послат да нас умирује и теши, да нас укрепи у понижењу и страдалништву. За мене, он је пре свега патријарх под бомбардовањем, сведок црног пролећа и помраченог лета године 1999. На фотографији из тих дана, снимљеној 20. априла, коју држим изнад радног стола, стоји скршен и скрушен, скрштених руку, оборене главе, а крст га, у позадини, чини сличним распетом Христу. Покушао је, пре тога, да допре до једног од ондашњих моћника који су могли утицати на судбину Србије, до Жака Ширака. Одбио је да га прими, поручивши му да разговор не би имао сврхе, да је ствар окончана, а бомбардовање одлучено много пре лакрдије у Рамбујеу. Пензионер Жак Ширак данас има проблем са судским властима које истражују злоупотребе и проневере у париској већници, док наш духовни отац стоји пред Вишњим светла образа, са савршено уредним књигама земаљских примања и издавања.

Пролетер, сељак, радник, теолог, универзалан човек по свим мерилима, крпио је своју обућу, поправљао кратке спојеве, намештао црепове на крову Патријаршије, следећи монашку вокацију, сагласан са једним другим хришћанским проповедником А. И. Солжењицином, који се, у књизи ,,Како уредити нашу Русију”, залаже за обнову свете занатске вештине зване крпеж. Свет који се не да поправљати и крпити истргнут је из руку човека. Лако кварљив и ломљив, тај свет је осуђен на кратковекост пластике, остављен на милост и немилост потрошачкој јагми, чије је врховно божанство брз промет, а највеће задовољство профит, поштен као и непоштен.

Уза све то, није био заробљеник превазиђене прошлости; напротив, био је модеран онолико колико је то захтевала животна нужност. Аскета, није се устезао од јеретичке помисли да би сељацима, због скученог избора намирница, требало ублажити Велики пост, дозволити им да узимају млечне производе и јаја. Вегетаријанац није осуђивао месождерство присутно и на црквеним славама. Узорити родољуб није губио из вида права иноверних и друкчије мислећих, што је једно од завештања хришћанског интернационализма. Сви су људи, на овој планети, једнаки и исти, у добру као и у злу.

Правдољубивост је најдубља тежња народа који је испевао стихове:

                                               Боље ти је изгубити главу
                                               Него своју огрешити душу;

оно је гесло у коме су сједињене српска духовна основа са универзалистичким тежњама, наше тло са светском надградњом.

Много је знао, много праштао, трпео и разумевао, уверен да Бог све види.

Одлазећи са овог света, патријарх нам је отворио очи за наш народ; показао нам је нацију у чије смо постојање, притиснути многим злима и искушењима, почели сумњати. То је, можда, највеће чудо које је учинио, и најлепше откриће које нам је, са одра, показао. Та колона, која је три дана дефиловала кроз престоницу, тај свет који га је, у свему, био достојан, његово је највеће дело и најузбудљивије завештање. Одлазећи, окупио нас је око свог одра, и пребројао. Увидели смо да нас има много више него што смо знали и претпостављали.

Књижевник