По изгласавању закона о дискриминацији владика Раде први би пао под удар његових параграфа, а можда би, штавише, Пустињак цетињски завршио свој кратки живот као Пустињак хашки.

Када смо последњи пут чули глас цркве у пословима који нису баш државни. Рецимо, да кажу нешто о насиљу у школама и породици, корупцији и грамзивости, неку реч утехе за незапослене и болесне... Јок, слабо их то занима, за разлику од пастве коју то и те како занима.

Није баш уобичајено да се у, такорећи, званичним српским државним новинама напада поглавар српске православне цркве. А када се то догоди баш на Божић, односно Бадње вече, онда је реч о правом и беспримерном скандалу, какав се није дешавао чак ни у време окупације.

Са правом је казано да је економска криза повезана и са политичком кризом; као и то да непоштовање међународних права и игнорисање Повеље Уједињених нација о људским правима - као и гажење правде уопште, рађају политичку кризу, а ова економску кризу и финансијски хаос.

Поштујући елементарну људску логику и елементарну црквеност, чинило ми се најнормалнијим да - ако је већ ту молба првога међу нама, његовом руком потписана, у шта смо се сви увјерили и једнодушно прихватили - молбу старога, светога и немоћнога оца уважимо.

Мада у цркви за патријарха кажу да је само "први међу једнакима", сви знају колико је важно која личност заузима то место. Да није тако, не би избор патријарха изазивао толику пажњу.

Канонско је начело и црквена пракса да оболелог патријарха замењује најстарији по хиротонији или рукоположењу митрополит. Такав је у улози „бљуститеља”, а не патријарха, што значи да је хранитељ или чувар патријарашких права док је спречен да их спроводи.

Само предочавање патријархове молбе да му се одобри повлачење из активне службе код многих је подстакло сумње у њену аутентичност. Једно од питања која се постављају јесте: Зашто је и монах који је стално поред патријарха удаљен из болничке собе када је молба потписивана? 

Иако звучи још луђе од те констатације, вреди се поново запитати и да ли реису Церићу неко у Лондону није можда сугерисао да пореди тамошње „етничке групе“ са овдашњим конститутивним народима