Šta posle referenduma u Srpskoj i koju igru igra Vučić?

Referendum o Danu Republike Srpske, 9. januaru, održan je i, kako se i očekivalo, gotovo svi Srbi koji su na referendum izašli, zaokružili su "da". Izlaznost je, takođe, očekivana: 55 odsto građana RS predstavlja nepune dve trećine Srba u RS, imajući u vidu da je 13 odsto građana bošnjačke nacionalnosti - koliko ih ima u Srpskoj -  bojkotovalo referendum. Dakle, izlaznost se može smatrati dobrom, a međusrpska "rasprava" o tome ko je tome više doprineo, ipak, spada u domen predizborne kampanje za lokalne izbore 2. oktobra.

Možda bi izlaznost bila i veća da je na referendumu bilo postavljeno neko drugo, sudbonosnije pitanje, poput npr. pitanja članstva BiH u NATO alijansi. Nije pitanje obeležavanja 9. januara suštinski ništa manje važno, ali taj praznik Narodna skupština RS može, i bez referenduma, ozakoniti kad god bi ga ponovo poništio Ustavni sud BiH. Referendum će u tome biti od pomoći srpskim političarima, odnosno suštinski će osnažiti opredeljenje RS za obeležavanje 9. januara.

Napokon, od referenduma ne može biti ubedljivijeg odgovora onima koji se principijelno zaklinju u demokratski proces odlučivanja, uzimajući u obzir čak i krhkost demokratskog procesa u BiH. Jer, treba se podsetiti da je, na primer, najveći broj institucija BiH u ne tako davnoj prošlosti stvoren nametanjem visokog predstavnika u BiH. Dakle, krajnje nedemokratski. Što je u Sarajevu bilo burno pozdravljano, za razliku od neposrednog izjašnjavanja građana o Danu RS, koje je nazivano svakojakim imenima, samo mu se nikako nije priznavao demokratski legitimitet.

Utoliko su besmisleni i zahtevi u Sarajevu za hapšenjem odgovornih u RS za sprovođenje referenduma. Nikakvih hapšenja neće biti, jer bi to značilo da bi trebalo uhapsiti predsednika RS Milorada Dodika, članove Vlade RS i sve srpske poslanike u Narodnoj skupštini RS. To, naravno, nije moguće, ali već sam politički zahtev iz Sarajeva za hapšenjima upućuje na žal za "starim, dobrim vremenima" u kojima je stranim intervencijama izgrađivana "demokratija" u BiH.

Besmislena je i sadašnja istraga Tužilaštva BiH povodom referenduma, koja se naslanja na bezobalno tumačenje o nesprovođenju odluke Ustavnog suda BiH kojom je osporen 9. januar Dan RS. Jer, referendum jeste jedan od koraka u metodologiji kojom vlasti RS nameravaju da sprovedu pomenutu sudsku odluku, promenom pojednih odredbi. Kako će to biti učinjeno, znaće se za nepunih mesec dana, ali vlasti RS tvrde da će i nakon izmene Zakona o praznicima RS 9. januar ostati Dan Republike. To, naravno, može da znači da će, na inicijativu nekog od bošnjačkih zvaničnika, Ustavni sud BiH možda proglasiti neustavnim i neku od odredbi iz izmenjenog zakona, ali srpski političari se ovoga puta mogu dodatno "odbraniti" voljom građana izraženom na referendumu.

Na političkom planu, srpski političari su jednoglasnom odlukom Narodne skupštine RS da sprovedu referendum, te da ga zatim i održe, pokazali da ima načina da se odbrane od zahteva koji, prosto, ne mogu da prođu među Srbima u RS. Zato je taj način, referendum, najviše i napadan u Sarajevu, a odluka Ustavnog suda BiH pominjala se samo uzgred. Uostalom, da je bošnjačkim političarima bilo stalo do odluka tog suda, upinjali bi se da sprovedu niz drugih, koje sami nisu sproveli.

Najteža optužba iz Sarajeva, koja će se i u narednom periodu s vremena na vreme aktivirati, bila je da referendum o Danu RS predstavlja samo uvod u referendum o izdvajanju RS iz BiH. Uzalud su to negirali i Dodik i njegovi politički saveznici, dok su iz suparničkog Saveza za promene čak uveravali da takav referendum neće ni podržati. Interesantno je da su i u Zagrebu isticali gotovo istovetnu "argumentaciju" kao u Sarajevu, dok se Hrvati u BiH nisu ni najmanje uzbuđivali. Šta više, istupi lidera HDZ-a BiH Dragana Čovića išli su u pravcu spuštanja tenzija, čak i nakon što je javno iskazao razumevanje, mada ne i podršku, za održavanje referenduma o Danu RS.

Toliko razumevanja za taj referendum nije bilo ni među vlastima u Beogradu, a podrška je uskraćena, iako je u prvi mah bila data. Ko se toga seća još, 14. jula, dan uoči donošenja odluke u Narodnoj skupštini RS o referendumu, premijer Srbije Aleksandar Vučić rekao je "da mu je drago što predstavnici međunarodne zajednice nisu mogli da nađu zamerku referendumskom pitanju". Istovremeno, "zamolio za postizanje dodatnog jedinstva u RS", iako se tog dana već znalo kakva će biti odluka NS RS. Na pitanje zašto se Vučić kasnije povukao i otvoreno uskratio podršku za referendum, moguće je više odgovora. Možda se, recimo, "preigrao", misleći da će EU i SAD olako preći preko održavanja referenduma u RS. U tom slučaju, moglo bi se reći da je vukao konfuzne poteze koji nikako ne priliče političaru kakvim sebe doživljava.

U slučaju da je očekivao pritisak sa Zapada  - a ozbiljan političar bi to svakako očekivao - nije teško primetiti da je Vučić pokušao da iskoristi "gužvu" oko referenduma,  kako bi se Zapadu prikazao kao političar od njihovog poverenja koji ima moć da "umiri" Dodika. To je i učinio, na perfidan način, prebacujući svu odgovornost na srpske političare u RS, pošto, je li, nije uspeo da ih odvrati od tog "opasnog nauma" nazvanog referendum o Danu RS, kao što je godinu dana ranije uspeo da u poslednji čas ubedi Dodika da ne održi referendum o Sudu i Tužilaštvu BiH. No, blagonaklon stav prema referendumu o Danu RS, a zatim uskraćivanje podrške referendumu i prebacivanje odgovornosti na "mlađu braću", u najmanju ruku otkriva crtu Vučićevog političkog karaktera koja do sada nije bila uočljiva u njegovoj politici prema RS. I to nije poslednje što se od Vučića može očekivati.