O javnom i tajnom u međunarodnoj politici – slučaj današnje BiH

 Status tzv. Dejtonskog sporazuma, odnosno bosansko-hercegovačkog državnog aranžmana nastalog pre dvadeset dve godine na njegovim trošnim temeljima, više godina unazad je predmet žestokih sporova između aktera političkog života u ovoj nekadašnjoj jugoslovenskoj republici. Na pitanje šta bi bila "crvena linija" u sve češće nagoveštavanim unutrašnjim pokušajima kršenja ovog međunarodnog pravnog akta, preko koje međunarodna zajednica, pa ni on kao njen visoki predstavnik u BiH ne bi prešli, Valentin Incko je protekle sedmice odgovorio da bi to zasigurno bio neki referendum o otcepljenju njenih konstitutivnih delova. "Ja ću", nastavlja Incko, "učiniti sve da do toga ne dođe. No, ako bismo, ja i ovih nekoliko većih država u Veću za implementaciju mira, imali plan za slučaj da se to ipak desi, mi ga sigurno ne bismo posredstvom televizije objavili."

I premda je to medijsko obznanjivanje sopstvene političke agende često svesno i ciljno adresirano ne samo "našoj", već i "njihovoj" strani, e da bi se opipao njen  politički "puls", oslušnule njene reakcije na naše mogućne i nagoveštene akcije, i sve to ukalkulisalo u ukupnu, političku i svaku drugu njihovu cenu na osnovu koje bi se ispravno prosuđivalo o njihovoj isplativosti, u odnosima među državama i narodima, kao što i Incko uviđa, i danas, kao i vekovima unazad, mnogo više se postiže nenajavljenim, promptnim  delovanjem, onim koje računa na efekat iznenađenja, zatečenosti, nepripremljenosti suparničke strane na odgovor. "Najuspešniji potez je onaj koji se ne očekuje, najbolji plan je onaj za koji se ne zna", sažeo je taj kardinalni uvid još pre više od dva milenijuma slavni Sun Cu.

Odluka, pak, da se preduzme akcija, mora biti donesena na sasvim drugačiji način: dugom i temeljitom analizom date situacije, minucioznim, "filigranskim" odmeravanjem razloga za i onih protiv delanja, i najzad, spremnošću da se preuzme odgovornost za odlučeno.

A izostankom spremnosti na akciju iako se, nakon što je preduzeto sve gore nabrojano, ona ispostavila sasvim izglednom za uspeh, političkom suparniku se šalje poruka o sopstvenoj neodlučnosti, kolebljivosti, slaboj političkoj volji i, što je još značajnije, ostavlja mu se dovoljno vremena da konsoliduje svoje političke pozicije, razradi strategije za realizovanje sopstvene političke agende, učvrsti postojeće i eventualno formira nove, moćnije političke saveze koji mu u tim pregnućima mogu presudno pomoći.

Demonstrira li se rečena nespremnost na akciju i više puta u relativno kratkom vremenu, uz već pomenutu, suparničkoj strani se emituje i poruka o sopstvenoj neuverenosti u političku i moralnu legitimnost kolektivnog cilja kojem se teži, i time dodatno snaži njena odlučnost u nameri da nas, koristeći sva sredstva koja joj stoje na raspolaganju, osujeti u njegovoj realizaciji.

Drugim rečima, na vreme prepoznati ono što se u nauci o međunaronoj politici i međunarodnim odnosima  imenuje momentumom i ne propustiti da ga se valjano iskoristi u sopstvenu političku korist znači zasigurno naći se bar na pola puta do uspeha u nastojanjima na onome do čega nam je u određenom trenutku politički stalo.  

A  taj momentum se, kada je reč o bosanskohercegovačkim prilikama, za srpsku stranu, reklo bi se, sasvim primakao. Naime, za razliku od kosmetskog slučaja u kojem vreme "radi" za nas, budući da se manje od ništa, ili gotovo ništa koliko se u ovom trenutku srpskoj strani nudi za pregovaračkim stolom, nikada ne može ponuditi, pa ni dobiti, ono u slučaju Republike Srpske zasigurno nije njen "saveznik". Naime, tokovi političkog života u nekadašnjoj centralnoj jugoslovenskoj republici koje od sredine devedesetih naovamo usmerava prekookeanski i još uvek najmoćniji igrač u areni međunarodne politike i nekoliko njegovih zapadnoevropskih satelita, dugo su iskazivali jasan trend redukovanja njenih nadležnosti i erodiranja njenih protodržavnih kapaciteta, a u cilju centralizacije i unitarizacije u Dejtonu koncipiranog bosansko-hercegovačkog državnog provizorijuma. I, premda je taj trend, činilo se u jednom trenutku, odlučno presečen, a potom i snažno preokrenut, postepena "demontaža" srpskog entiteta u nekadašnjoj "Jugoslaviji u malom" je, sumnje nema, trajan politički projekat spoljnih aktera njene burne novije istorije od kojeg se kao takvog neće lako odustati.

Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju u Hagu je sve vreme svog četvrtvekovnog postojanja tom političkom projektu obezbeđivo, i još uvek obezbeđuje,  međunarodno-krivično-pravnu i međunarodno-moralnu potporu koja se nipošto ne bi smela potceniti. Utoliko će i preostale dve njegove prvostepene presude političkom i vojnom vrhu Republike Srpske zasigurno dodatno potkopati njenu političko-moralnu verodostojnost, ili će bar bošnjački faktor u Bih pokušati da ih u te svrhe iskoristi, uprkos ekstremno niskom pravnom kredibilitetu te pravosudne institucije, koji su kao takav potvrdili i poslednji događaji u njegovim sudnicama ("slučaj Praljak").

I presude niže rangiranim osumnjičenima za ratna zločinjenja s početka devedesetih kojima bi, po okončanju rada MKTBJ-a, trebalo da se sudi pred sudovima u samoj BiH biće jamačno bespoštedno rabljene u istovetne propagandne svrhe, sa sličnim efektima po međunarodni imidž srpskog entiteta u BiH i njegove izglede za državno osamostaljenje.

I najzad, negativan sinergijski efekat po perspektive Republike Srpske imaće i dalja pseudomoralistička eksploatacija svih tih presuda od strane nekoliko srbijanskih agentura bošnjačko-hrvatsko-albanskih interesa u regionu koje više od dve decenije  nesmetano deluju na njenim prostorima pod "kodnim" nazivom "nevladine organizacije za zaštitu ljudskih prava".

Proglašenje kosmetske nezavisnosto iz 2008. godine koje je, da se u tom trenutku na čelu Srbije nalazila odlučnija i agilnija politička garnitura, moglo biti tretirano kao presedan  na osnovu kojeg bi se, a po principu pravne analogije, zahtevala redefinicija i "avnojevske" granice današnje BiH, protokom vremena će to moći biti sve manje, posebno s obzirom na činjenicu da ni aktualna srbijanska politička elita ne iskazuje ni nagoveštaj spremnosti da ga kao takvo iznese pred međunarodnu zajednicu, tj. ključne donosioce političkih odluka u njoj.

Zbog svega prethodno navedenog, više razumevanja i podrške u njenim suverenističkim nastojanjima Republika Srpska u ovom istorijskom trenutku, reklo bi se, može očekivati od nekoliko geografski  joj dalekih, ali politički naklonjenih, velikih sila, koje se krupnim koracima približavaju zenitu svoje globalno-političke moći, a time i uticaja na sve značajnije događaje u areni svetske politike. Taj zenit, međutim, može, ali ne mora dugo potrajati. Stoga će pravovremeno uočavanje te tačke u nadolazećem vremenu, i pripravnost da se ista optimalno iskoristi na sopstvenu nacionalnu i državnu dobrobit, biti stvar političke otresitosti, hrabrosti, a u izvesnoj meri, zašto ne reći, i spremnosti da se rizikuje. Jer, kako je svojevremeno poručivao Bendžamin Dizraeli, akcija ne mora uvek ishodovati uspehom, ali upeha ne može biti bez akcije. A o njoj, ili više njih, odnosno planovima koji ih se tiču, kako nas ovih dana i ne hoteći korisno posavetova "znameniti" Incko – što manje javno! Ili, njegovim rečima rečeno, "posredstvom televizije".  

Autorka je naučna saradnica Instituta za filozofiju i društvenu teoriju u Beogradu