Неће бити муслиманске државе у БиХ - историјске и стратешке основе Републике Српске

Ако бисмо условно и прихватили закључак да је Република Српска плод геноцида – као што данашњи противници мира оби­чавају да кажу – онда би та реченица морала да гласи да је Репуб­ли­ка Српска плод геноцида над српским народом, а не на дру­гим народима од њега. Република Српска је остатак остатака српске етничке заједнице западно од реке Дрине. 

Историјске основе Републике Српске

Пре него што су историјски процеси синтети­зо­ва­ња вештачких нација на Балкану ушли у моду, цела европска култура полазила је од никад у сумњу доведене основе да је нација зајед­ни­ца језика. У рационалистичкој филозофији језик је био сведочанство да је она чедо природе и да је у прошлости настала на природној подлози. Али и када су ови процеси синтетизовања нација на рели­гиоз­ној и црквеној основи историјски одмакли и почели показивати знаке тријумфалне победе, још је и тада српска етничка заједница запад­но од Дрине покривала огроман простор, далеко изван западних граница Босне и Херцеговине. Подручје Војне границе у данашњој Хрватској изворно је обухватало више од 26 одсто те политичке територије, у Далмацији је на православно становништво отпадало 17 одсто, а на италијан­ско 11 одсто. Израчунато је 1938. да је Срба католика у Далмацији било 25.000. Номинално је на подручју Босне и Херцеговине увек у историји постојала релативна већина српског православног народа. Кроатизација католика је споро одми­цала, па је Стјепан Радић забележио да је национално свесних Хрвата у Мостару било само 250 од 3.353 католика по попису из 1895. године. Радић је у граду бора­вио неколико дана 1888, а податак о броју национално освеш­ће­них сународника може се узети као мерило општег процеса кроати­зовања. То је износило 13,5 одсто католичке верске заједнице.

Водећи светски антрополог и етнолог Ежен Питар је након испитивања становништва на Балкану од 1903. до 1915. године за правос­лав­не Србе у Босни рекао да су најстарије становништво пок­рајине. Мерио је скелете из доба неолита у средњој Босни и упоређивао са ста­њем у време испитивања.[1] Књига је објављена 1910. Он наводи да је народ у Босни и Херцеговини јединствен, али да се у модер­но време поделио на „религиозне нације”, од којих су Аустрија и Русија створиле раздвојене „политичке нације” Срба и Хрвата.

У време српске револуције 1804–1815. сви су политички про­јек­ти (сем једног који је стављан на папир из политичке нужде) пола­зи­ли од тога да су Босна и Херцеговина, Далмација и Дубровник једна национална целина, заједно са Београдским пашалуком и Црном Гором. 

На подлози оваквог филозофског и научног закључивања о етнич­ком распореду народа западно од Дрине, све до првог хрват­ског еухаристичког конгреса у Загребу 1900, сви су се политички пројекти територије Босне и Херцеговине везали за етничку целину осталих Срба на истоку од Дрине. У новом веку се такви пројекти множе од времена Француске револуције 1789. Први велики поли­тич­ки програм стварања српске државе „Gravamina et postulata”, донет на Темишварском сабору 1790, није прошао без узимања у обзир чињенице да су Босна и Херцеговина српске земље. Стварање добровољачких војних формација у рату против Турске 1788, пре Свиштовског мира 1791, било је утемељено на принципу да се у суседним турским покра­ји­нама налази јединствен народ. Израз „фрајкори” употреб­ља­ван је јер се радило о добровољцима. Прво дубље теоретско објашњење о овим корпусима полазило је од тога да се узимају добровољци узраста од 16 до 18 година јер други не би били у стању да издрже такав начин ратовања. Тек од Америчког рата за неза­вис­ност 1776–1783. у војне организације европских земаља уводе се ови „лаки кор­пуси за мали рат”. Један од њихових главних теоретичара капетан Ј. Б. Шелс у приручнику за официре 1813. дао је објашњење да се врбују „ништа друго него од добровољних бораца (Streiter) из свих сталежа, па због тога стварају такозване фрајкоре”.[2] Стварају се увек „из једне нације једног језика, а њихови официри су рођени у њиховој средини, с њима одгојени, од њих вољени и поседују њихово потпуно пове­рење”. Шелс вели да ови борци морају бити надахнути љубављу према отаџбини, а скупљају се из народа који је вичан сталном рато­вању са „турским разбојничким четама”. Приликом стварања босанског фрајкора у то време, српски епископ Јовановић био је присутан и у том одиграо активну улогу.

У време српске револуције 1804–1815. сви су политички про­јек­ти (сем једног који је стављан на папир из политичке нужде) пола­зи­ли од тога да су Босна и Херцеговина, Далмација и Дубровник једна национална целина, заједно са Београдским пашалуком и Црном Гором. Идеју о „Славеносербском цар­ству” створили су писци из европ­­ског и српског круга рацио­налиста, око немачког писца Августа Л. Шлецера. Био је у служби руског цара и имао задатак да скупља чланове Акаде­ми­је наука. Његови ученици са универзитета у Гетин­ге­ну, Андреј С. Кајсаров и Александар И. Тургењев, посетили су 1804. Београд, пре него је био од српских устаника ослобођен. У Сремским Карловцима били су гости епископа Стратимировића, који се допи­си­вао са Шлецером. У Трсту их је угостио Доситеј Обрадовић и од њега у Русију однели препис рефрена песме „Востани Сербије”.[3] Митро­полит Петар Први Цетињски свој проје­кат о Славеносербском цар­ству са престоницом у Дубров­нику претходно је стварао у коре­спон­­денцији са епис­ко­пом Стратимировићем. Пре избијања Првог српског устанка, у Хер­це­говини и Далмацији су биле тајно створене једи­нице за уста­нак састављене од православног и като­лич­ког станов­ништва.

У политичком погледу, уједињење Босне и Херцего­вине у српској држави било је остварено у време Велике источне кризе 1875–1876. Из Босне и Херцеговине је већ у првим месе­ци­ма устанка, након августа 1875, пребегла на хабзбуршку страну око половина српског православног народа. Како је у првом попису становништва, рађеном по европским захтевима 1879, становништво у обе покрајине изно­си­ло 1.100.000 људи, а број пребеглица растао изнад 220.000 у почетку, за још 70.000 после, мора се закључити да је тада више од 50 одсто православног станов­ништва било етнички очишћено из Босне и Херцеговине. Након објаве рата Србије и Црне Горе против Турске, на Видовдан 28. јуна 1876, проглашено је уједињење Босне са Срби­јом и Црне Горе са Херцеговином. Цела територија од Тимока до Уне представљала је српску федеративну државу, при чему би на црно­гор­ски део отпадао простор од Неретве до Лима. У Босну је био послат намесник српског кнеза Милана Обреновића, пуковник Милета Деспотовић.

Прокламовање државног уједињења Босне и Херцеговине у једин­ствену федерацију српског народа 1876. довело је до отпора Аустроугарске и великих европских сила. Пре избијања устанка 1875. хабзбуршка обавештајна служба послала је свог вештог стручњака и официра Алфреда Бабића. Он је у више извештаја направио анализу политичког расположења народа у Босни и Херцеговини и Славонији. Закључио је да се утицај из Загреба осећао све до Славонског Брода, „али је одатле даље и код католика и код источњака меродавна српска идеја”. „Избеглице из Босне”, вели он, „о Хрватској и хрватству имају сасвим мало, или никаквог појма.” То је био разлог да је Аустроугарска убрзала припреме за окупацију Босне и Херцеговине.

Филозофију која стоји изa овог страха хабзбуршке државне елите од стварања јединствене српске државе форму­лисао је мини­стар спољних послова Јулијус Андраши, који је на томе радио и раније. Свом генералном конзулу у Сарајеву давао је још 1872. савете да утиче на турску власт да у Подрињу насељавају католичко и мусли­ман­ско становништво како би се прекинуо српски етнички конти­нуитет западно од Дрине. Ово је био и разлог да је у преамбули Савеза трију царева 1872. било унето да ће се три велике силе (Аустроугарска, Немач­ка и Русија) борити против могуће револу­ције. Објашњење се налази у инструкцијама владе да се у Војводини гони Уједињена омладина српска, чак да се у то време изврши и размештај хабзбуршких војних јединица.

Велике силе су на Цариградској конференцији, крајем 1876, почетком 1877, створиле пројекат претварања Босне и Херцеговине у аутономну државу под султановим сувере­нитетом. Сâм Андраши је објашњавао да Босна и Херцеговина нема своју националну свест, немају јединствено биће (Sein), па од тога постоји опасност да се заиста може створити једна велика српска држава на Балкану. Цариградска конференција великих сила тада је створила програм аутономне државе са једним гувернером кога би постављао турски султан, уз одобрење великих сила. У Народној скупштини као законо­дав­ном телу православни и муслимани би имали по две петине посланика, а католици једну. Држава би била подељена у кантоне, чије је гувернере постављао султан из већинског наро­да у кантону. Постојала су и кантонална већа, а војску је замењивала милиција организована од мешаног верског састава.

 Предвидео је да ће се на крају сви католици до словеначких граница, од Баната на исто­ку, сматрати Хрватима, а сви православни Србима. Страховао је да се народ не би могао раздвојити без насиља и покушаја истребљења.

Привремено проглашење „босанске нације” и „босанског јези­ка” трајало је до смрти њиховог творца Бењамина Калаја. То је након 1903. напуштено, у историјским условима споразума српских мусли­ман­ских представника на тајном зборовању у Славонском Броду 1901. о стварању заједничке српске нацио­нал­ности. Муслимани су прихва­тали етничко српско име за народ и језик. Неки научници сумњају да је овај споразум коначно заиста био прихваћен, али је турски исто­ри­чар Ајдин Бабуна открио инструкцију турског султана да муслимани преговарају са Србима о заједничкој националности и језику, али да споразум не потписују. Турска влада се из те временске дубине припре­мала да се одрекне Босне и Херцеговине и о томе преговара са хабзбуршким представницима. У анексионој кризи то се заиста и догодило.

Погрешно се сматра да ни српска влада, ни представници српских политичких странака, на Крфској конференцији 1917. нису имали у виду могућност стварања федеративне југосло­венске државе. У својим успоменама, црногорски војвода и представник у Србији Симо Поповић забележио је разговор са Николом Пашићем у Паризу септембра 1917, два месеца после Крфске конференције. Поповић је предлагао одбацивање решења о унитарном карактеру југосло­вен­ске државе: „Србија, која би својим границама обухватала све што је наше, па послије браћа Хрвати и Словенци – кад год хоће у зајед­ни­цу са нама, добро нам дошли.” Пашић је одговорио да је о томе разго­ва­рано са хрватским представницима на Крфској конференцији пово­дом хрватског предлога да у будућу југословенску државу уђе Хрватска са постојећим административним границама. „Са српске се стране”, вели Пашић, „пристало на то, али онда да се најприје разгра­ни­чимо, да се одвоји од Хрватске што је српско.”[4] Пашић је лондон­ским новинарима у октобру 1918. објаснио да је унитарна држава прихваћена јер је граница између хрватских и српских делова била одвећ искривудана, па би се у разграничењу два федеративна дела морала применити мера „исељавања и досељавања”. Другим речи­ма, због страха од етничког чишћења, политичари који су стварали нацрт уставног уређења прве јединствене југословенске државе 1917–1918. нису цртали државне границе које би раздвојиле Србе и Хрвате. Насиље у које би се такав поступак нужно изродио било је одвећ застрашујуће да би се томе приступило. У поменутом опису Мостара 1888. млади Стјепан Радић написао је да се национална свест верника разних вера и цркава не уједињава, него раздваја. Предвидео је да ће се на крају сви католици до словеначких граница, од Баната на исто­ку, сматрати Хрватима, а сви православни Србима. Страховао је да се народ не би могао раздвојити без насиља и покушаја истребљења.

Све до уставних промена 1974. у социјалистичкој југосло­вен­ској држави главни пројекти и остварења феде­ра­тивне структуре државе заобилазили су захтеве да се федералне јединице одреде на етнич­кој основи. У краљевској Југославији постојале су две идео­лош­ке платформе за решавање хрватског питања и давања Хрватима њи­хо­ве аутономне бановине. Прва је разрађивана у кругу председника владе Милана Стојадиновића и једноставно се називала „ампути­рањем Хрватске”. Другим речима, није се очекивало немогуће спора­зу­­ме­вање непри­ја­тељски расположених политичара да се о разгра­ни­че­њу на демократски начин споразумеју. Пристанак на одва­јање неза­вис­не Хрватске Стојадиновић је замишљао у облику издва­јања њихо­вог етничког простора. Он се о томе споразумевао са итали­јан­ском вла­дом, водио преговоре и успешно их завршио са итали­јан­ским минис­тром спољних послова грофом Ћаном о пресељењу итали­јан­ске колоније у Маховљане, код Бањалуке. Била је створена по пла­ну хабзбуршке владе да се проме­ни етничка слика Босне и Херце­говине масовним досељавањем католика.

Овај Стојадиновићев пројекат почивао је на историјској стварности дужој него што се претпоставља. Од 1936. загребачки бискуп Степинац, мало времена пре него што је сео на трон надбискупа, уједињава све хрватске политичке снаге против пројекта федеративне југосло­вен­ске државе, са издвојеном Бановином Хрватском. Он је створио „Чисту католичку акцију” уједињењем свих раније раздвојених като­лич­ких световних организација под сличним називом.[5] „Католичка акција” је световни покрет у католичком свету. Сваки католички народ и држава имају своју „Католичку акцију”. На челу је римски папа, поред њега покрет води једна заједничка хунта (Одбор), са генералним секретаром на челу, а у сваком народу поглавар католичке цркве је на челу. Народ у основи воде локални свештеници. Степинац је прекинуо традицију покушаја решавања хрватског питања пројектима федералних решења у заједничкој држа­ви са Србима и захтевао примену „револу­цио­нарних метода” усташ­ког покрета Анте Павелића. Када се Стојадиновић, пре обарања у децембру 1938, одлучио да дозволи неким водећим функционерима усташког покрета из Италије да дођу у Хрватску, очигледно је знао за ову еволуцију коју је католичка црква била извршила још 1936.

Друга формула федералног решавања хрватског питања у Југо­сла­вији завршила је стварањем „Хрватске бановине” 1939. Аутономна Хрватска је добила свога бана, своју администра­цију, монету и оружане формације полиције и „Сељачке страже”. Ово решење није плод демократске процедуре. Донето је у условима опасности агре­сије на југословенску државу и главно полазиште био је притисак британских кругова. Није до краја истражено ко је и када створио нацрт граница Бановине Хрватске, у које су смештене све области раније Војне границе, која је сачињавала око трећину хрватске територије. Они српски политичари који су је без приговора прихва­тали у њој су видели једино средство да Хрвати неће рушити федера­тив­ну заједничку државу. Допуштали су присуство великог броја Срба на компактном етничком српском простору, у убеђењу да ће се тиме хрватски народ држати југословенског оквира. Та аутономија није функционисала и тада се стварају две оружане формације Срба и Хрвата.

Социјалистичка Федеративна Југославија је само у слове­нач­ком и македонском случају раздвајала републике по етничком прин­ци­пу. После страхота покушаја истребљења српског становништва у време окупације, са жртвама које се процењују на око милион невиних људи, усвојен је принцип историјског разграничења. Хрват­ски народ је први пут у једној држави био уједињен 1918, а добио своју аутономију у југосло­вен­ској држави 1939. У социјалистичкој Југославији се избегавао покушај раздвајања националних подручја Босне и Хе­рцеговине и Хрватске. Маршал Тито је објаснио да су границе између југословенских република само тамне шаре на белом мермеру које мермер учвршћује, а не растресају изнутра. У време заседања АВНОЈ-а, када су ове границе створене, избегнуто је да се већању прикључи и делегација из Србије. Истакнути правник Хамдија Ћемерлић, учесник на заседању АВНОЈ-а, оставио је податак да су неки, српски оријентисани делегати били у Јајцу стрељани (Божић, Ракић, Куленовић). Делегација из Србије око вођа левог крила Земљорадничке странке је обесхрабрена да путује у Јајце.[6]

Устав Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине 1974. имао је одредбу да народ има право да мења границу републике меро­дав­ним поступцима пристанка двотрећинске већине. Члан пети „Првог дијела” устава[7] прописивао је да „териториј Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине сачињавају подручја општина. Тери­то­рија, односно границе Републике могу се мијењати одлуком Скуп­шти­не Со­цијалистичке Републике Босне и Херцеговине само у складу са израженом вољом становништва одговарајућег подручја и општим интересима Републике, а на основу споразума са сусједном републи­ком.” Наредни члан Устава је прописивао да сваки становник ужива право републичког држављанства, али је у исто време „сваки држав­ља­нин СР БиХ истовремено и држављанин СФР Југославије”. Устав признаје право грађана да се у различитим републикама сматрају припадницима своје нације, без обзира на републичку издвојеност. Ове уставне одредбе су поништене амандманима LXII и LXX, који су објављени 31. јула 1990. У првом амандману стоји да се границе могу мењати само одлуком Народне скупштине републике, изјашња­ва­њем бирача путем општег референдума, двотрећинском већином. У скупштини је формиран Савјет за питања остваривања равно­прав­ности народа и народности Босне и Херцеговине са по 20 посланика из сваког народа. Они се не могу надгласавати, а одлуку доноси двотре­ћин­ска већина посланика скупштине. Ово је време када су Хрвати и Муслимани већ били формирали своје политичке странке. Мусли­ман­ска странка демократске акције, под вођством антисемитског и прона­цис­тичког покрета „Младих муслимана” из доба рата, формирана је 26. маја 1990. Хрватска странка је усвојила програм савеза са мусли­ман­ском странком, са заједничким циљем одвајања српске државе источно од реке Дрине. 

Постојала је опасност избијања грађанског рата, па све од Хрватског масовног покрета 1972. Срби у својим областима Репуб­ли­ке Хрватске стварају ноћне страже за заштиту. Традиција им је била у „Српским стражама” из 1939, када је у аутономној бановини било дозво­љено стварање хрватских „Сељачких стража”. На исти начин су постојали покушаји да се на легалан начин повежу општине са етнич­ком већином, па касније захтеве за стварањем самоуправних ауто­номних области треба сматрати легалним изданком уставних права из 1974.

Постојала је опасност избијања грађанског рата, па све од Хрватског масовног покрета 1972. Срби у својим областима Репуб­ли­ке Хрватске стварају ноћне страже за заштиту.

Прва промена ових уставних одредби да се Срби и Хрвати у Босни и Херцеговини користе правом и југословенског држављанства и могу сматрати делом својих нација чије матице нису у Босни и Хер­це­говини учинио је сâм маршал Тито, након студентских демон­страција 1968. Главни уредник недељног гласила Савеза комуниста Југославије Хамза Бакшић објаснио је 1995. како су ова решења доне­та на тајном заседању Партијског актива, чије је чланове одредио сâм председник државе који га је сазвао[8] на јесен 1970. У светској историји тешко је наћи овакав пример промена устава иза затворених врата неколицине упућених људи. Закључено је да се југословенска федерација састоји у „функцији државности сваке републике и аутономности покрајина”. Изричито та формулација није направљена, па се Бакшић задовољио да саопшти да је то било између редова. По тим решењима, „држава босанско-херцеговачких Срба није Србија. Држава босанско-херцеговачких Хрвата није Хрватска”, него Босна и Херцеговина. Република је тајно проглашена државом, али су границе остављане лабаве. Сва каснија решења која су доносиле политичке снаге у самој Југославији, али и изван ње, у целом свету, носила су печат нелегитимности управо због овог начина на који је једна југословенска република добила основе уставног поретка једне самосталне државе између редова и тајно 1970.  

Ове историјске основе на којима је створена Република Српска као остатак остатака српске етничке територије западно од реке Дри­не представљају историјску константу њеног будућег постојања. Право на егзистенцију добива из ове легитимне подлоге, без обзира на то колико је, са моралне тачке гледишта, она плод повреде свих међуна­род­ноправних норми западних држава које су о овоме одлучивале.

Стратешке основе Републике Српске 

Насупрот овој историјској константи, Република Српска је настала због стратешких интереса западних држава, што сачињава фактор варијабле. У практичном смислу, ово је имало за последицу да вари­ја­билни интерес западних великих сила увек може, без икаквог ослон­ца на традицију међународноправних решења, произвољно да мења ра­ни­ја решења. Овде је наступило време када се интерес дневне поли­ти­ке која никога не обавезује замењује међународним правом које свако­га обавезује. Свако се решење сматра правно отвореним и недовр­шеним.

Стратешка основа Републике Српске је последица односа запад­них држава према Русији. Све док су на обе стране посто­јале владе истог идеолошког усмерења, било је могуће постићи узајамну сагласност о решењима у југословенској кризи, пре распада државе и након тога. За Русију је Балкан увек био простор на коме се она потврђивала као велика сила или је управо ту губила тај статус. У оквиру Источног питања 1683–1922, увек је свака акција против Османлијског царства, или у његову корист, зависила од прет­ход­ног усаглашавања интереса и политичких поступака западних држава са Русијом. Логичан закључак би се овде морао извести да су сва решења на Балкану остављана увек у сенци права западних држава да накнадно тумаче своје интересе и одговорност балканских држава и националних покрета. Због тога је и будућност Републике Српске у сумњама да се може понављати неповољна традиција из времена царске Русије до 1917, да српско подручје на Балкану, на првом месту западно од Дрине, почне сматрати фактором споразумевања и могућег жртвовања у корист западних партнера.

Пре избијања грађанског рата на подручју југословенске државе 1992, постојале су норме међународног права у чијем се оквиру државе распадају или наново стварају. Основа је у Конвенцији о правима у дужностима, донетој у Монтевидеу 1933. Одатле се украт­ко назива Монтевидео конвенција. У њој је одбачен ранији услов о „степену цивилизације” до кога се одређена територија развила. Док је територија битна за државности, границе нису, и оне се постижу споразумима. Четири критеријума за признавање независности држава су: 1) стално становништво; 2) дефинисана територија; 3) влада; 4) „Спо­соб­ност да се улази у односе са другим државама”, што се увек тумачи као могућност да се та нова држава може сама бранити и постојати.

То нагони велике силе на ризик признања независности како би сâм тај чин учинио признање легитимним.

Мора се узети у обзир у науци прихваћен закључак[9] да свако признање независности нових држава консолидује ту државу и споља и изнутра, без обзира на то да ли постоји сагласност стања ствари у тој држа­ви са међународним правом. То нагони велике силе на ризик признања независности како би сâм тај чин учинио признање легитимним. Британска влада је 1984. године дала основно правно полазиште свог поступка у признању независности нових држава: „Јасно дефи­нисан териториј са становништвом, владом која је у стању да сама од себе врши контролу тога територија и независност у њеним спољним односима.” У време отварања југословенске кризе британски минис­тар спољних послова Даглас Хог је пред Доњим домом формулисао британско становиште о признању југословенских и совјетских ре­пуб­лика: „Јасно дефинисано територијално подручје, да влада има ефек­тивну контролу унутар ових тери­торијалних граница и да влада има ефективно управљање над његовим спољним снагама.” У основи је ово увек било понављање услова Лиге народа у Конвенцији из Монтевидеа 1933, да држава има јасну територију, владу која контролише границе територија и способност да се брани сама, без туђе помоћи.

Не треба ни помињати да ни у случају Хрватске, нити Босне и Хер­це­говине (као и свих других југословенских република), ови услови нису постојали. Стратегија и интереси западних великих сила била је да се због будућих односа са Русијом, као и положаја који ће она заузимати у будућем свету, ови међународноправни стандарди не поштују. Ричард Каплан цитира Кристијана Хилгрубера из 1998. да „признање независности Босне и Херцеговине није функционисало само као супротна претпоставка да су критерији државности посто­јали. У ствари је оно послужило као замена за оне еле­менте признања државности који очигледно нису постојали.”[10] Другим речима, било је јасно да Босна и Херцеговина нема ни један једини услов за међу­на­род­но признање независне држав­ности – ни становништво, ни тери­торију под својом контролом, ни владу која се у том часу распала заједно са Народном скупштином, а најмање способност да без помоћи оружја западних држава може одбранити ту неза­вис­ност. Већи­на народа је била против ње. Западне државе су признале и Хрватску и Босну и Херцеговину, да би тај чин признања био покриће да оне могу постојати. Без историјског покрића, чин признања постаје извор легитимности.

Западне државе су све случајеве захтева за независном држав­нош­ћу бивше Југославије везале за сличне захтеве са територија Совјет­ског Савеза, који се као држава такође распао. Најпре се радило о 19 нових држава у свету, а касније се тај број повећао, са пер­спек­тивом да се и даље множи у будућ­ности. О томе је доне­та конвенција 4. новембра 1991, у којој су јасно формулисани ови услови признања, при чему не треба ни напомињати да су западне државе олако давале признање и оним државама које за независност нису имале неопходне претпоставке, само да би чин признања постао замена за стандарде међународног права. Овде је стратегија поли­тич­ких интереса заменила историју и стварност коју је она створила. Варијабла је прогутала константу. Јасно је прописано да се признање даје бившим републикама у постојећим границама, али је у исто време донет и „Специјални статус” о правима мањина које би се нашле у оквиру тих новопризнатих држава. Усвојени су „Уговорни прописи за конвенцију од 4. новембра 1991” (Treaty Provisions for the Convention (at 4 November 1991)”), у којима је захтевано да се свакој мањини у новој држави даје аутономија, у којој мањина има „адми­нис­тративну структуру, укључујући и једну регионалну полицијску силу”. Поред тога, мањина има право да се у издвојеној аутономији користи својим националним амблемима (заставе, грбови, химне), својим судством, националним парламентом као законодавним телом и целим системом образовања, са нижим и вишим школством.[11]

Пре него се показало да Босна и Херцеговина нема никаквих услова за независну државност према прописима међународног права, као ни овим додатно прихваћеним 4. новембра 1991, у случају Хрват­ске је све урађено супротно. Босна и Херцеговина је корис­тила калуп прекршаја свих норми, а посебно оних о „Специ­јал­ном статусу” етничких мањи­на у њиховој признатој аутономији, сачи­њен пре тога у Хрватској. Било је јасно да ниједна норма међународ­ног права не може одобрити и потврдити државну независност Хрватске. Међутим, стратешки интерес свих западних земаља био је да се распадање југословенске државе узме као полазиште и потврда онога што ће се примењивати са републикама Совјетског Савеза. Лорд Овен је ову политику назвао „поливање тињајуће ватре петролејом”.[12]

Шест од дванаест европских држава имале су владе које су створиле католичке партије, а оне су све изреда биле склоне да ства­рају нову Европу састављену од католичких земаља. Од целе ове проце­дуре зависило је решавање питања где су источне границе Евро­пе. Од Волтера и Наполеона увек се сматрало да су источне границе Пољске у исто време и источне границе Евро­пе. Управо то је изази­вало ратове са Русијом, једно је поимање пољских патриота о својим источним границама, а друго ствар­но стање ствари у томе. Пољски националисти су увек мислили да је њихова граница на Дњепру, са Кијевом као главним урбаним упориштем. Канцелар Кол је слове­нач­ком политичару Петерлеу објашњавао да ће његова влада помагати Словенију јер она припада западној цивилизацији. То не значи да је његова влада такође мислила на целу хрватску територију, а посебно не и Босну и Херцеговину. Када је немачки министар спољних пос­ло­ва Геншер, пре југословенске кризе, цртао границе „земаља језгра” будуће Европске заједнице, онда је граница била у средини Далма­ције, а Босна и Херцеговина смештена изван тих граница, у чијем је средишту била Немачка. То су тачне границе Лондонског пакта из 1915.[13] Али те границе „тврдог језгра” Европске уније, пре него што је она створена, нису прешле у његове планове после распадања Совјет­ског Савеза и Југославије. Он је тада, без сумње, делио убеђења осни­вача његове странке, Фрид­риха Наумана из 1916. да је Србија по својој природи „реме­тилац мира”. Он је тај термин створио.

У време решавања југословенске кризе западне државе су усаглашавале не само своје потезе него и методе деловања, али је очигледно у свему Америка дириговала.

У време решавања југословенске кризе западне државе су усаглашавале не само своје потезе него и методе деловања, али је очигледно у свему Америка дириговала. То је време далекосежних стратешких планова САД да постану једина глобална сила која ће обликовати будући свет. У исто време, постојала је стална промена стандарда међународног права и концепта демократске политике. То су дугорочни процеси у којима видимо почетке и промашаје, али не коначна решења. Већ само довођење у питање концепта нације као извора суверенитета у држави, посредно и непос­редно мења и демократску структуру. Политика „Nation Building” политике, која се стално дозива као метод решавања етничких сукоба, избацује на површину стално нове језике и нације. Нација се синтетизује. Остаје питање: ако нација није природна појава, да ли човек, индивидуа, има природно право на слободу? Фило­зофија природног права није остала само тема рационалистичке филозофије, него је била подлога стварању суверених националних држава, у којима се грађанину не намећу закони, него их он ствара.

С друге стране, Сједињене Државе су истовремено наметнуле и процес замене традиционалних норми међуна­родног права, са новим правним нормама, које је Ричард Каплан назвао политиком условљавања. Свакој се источноевропској држави намеће збир услова које морају испунити да би биле примљене у ЕУ. Америчка спољна политика је смештена у оквир „Jenseits von Gut und Böse”, с оне стране традиционалног поимања етике и односа добра и зла. Нова оружја мењају природу рата, али је најзначајнија промена у широкој пракси мешања у унутрашње ствари туђих држава. Невладине организације са буџетима, о чему постоји податак да је за смену режима Слободана Милошевића из америчких фон­дова утрошено 105 милиона долара, учиниле су да традицио­нално поимање појма пете колоне изгледа као аматерски посао сиротињског империјализма.

Све је ово дошло до изражаја у решавању питања окон­чања грађанског рата у Југославији и признања независности Хрватске и Босне и Херцеговине. Било је више него очигледно да Хрватска не испуњава захтеве из Конвенције од 4. новембра 1991. о признању југословенских и совјетских република. Хрватска није поштовала одредбе „Специјалног статуса” етничке мањине по коме je Република Српска Крајина требало да има своју администрацију, националне амблеме, аутономну полицијску силу, судство, образовање и културу. На првом је месту Немачка довела у питање обавезу поштовања „Специ­јалног статуса” српске аутономије у Хрватској. Канцелар Кол је на примеру отцепљења југословенских република испробавао своју концепцију будуће католичке Европе. У Хрватску је послао истак­ну­тог правника Кристијана Томушата. У Хрватској су 4. децембра 1991. на брзину прогурали Уставни закон о људским правима и слободама и правима етничких и нацио­налних заједница. У основи је то била нека импровизована правна формула да се међународно право изигра.

У Босни и Херцеговини је Европска унија покуша­вала да реши државну кризу преговорима о решењу статуса Републике Српске. У Европском парламенту кандидат Берлус­конијеве странке затражио је иници­јативу Свете столице да се покрену ови преговори. Подржали су га француски делегати. Влада Републике Српске је најпре о овоме водила тајне разговоре са пред­став­ницима Свете столице, преко „Instituto internazionale per gli studi poitici ed economici per la cooperazione e lo sviluppo” (ISPECO). Била је послата једна делегација владе под вођством министра за инфор­мације Мирос­лава Тохоља, која је од 12. до 17. јула 1995. преговарала и, по задатку, учинила да ови преговори постану јавни. Из Европског парламента дошла су два посланика. Према Платформи за разговоре, која је том приликом послужила као основ пре­говора, Република Српска је у Босни и Херцеговини добијала статус као државе у Европској унији. Срби су добијали независну државу, са правом уједињења са Србијом и Црном Гором, у статусу „најмање конфедералном”. (Оквир је долазио од Овен-Столтенберговог плана.) Северна граница Републике Српске је река Сава, са најужим прос­тором Брчког од десет километара, ради слободног ваздушног саобраћаја. Грађани су имали право двојног држављанства са Србијом и Црном Гором. Јужна граница је била излаз на море на Превлаци, Сарајево би се поделило по реци Миљацки. Преговарало се о згради која ће Републици Српској у Риму бити изнајмљена за дипломатско и привредно представништво.[14]

Босна и Херцеговина је била дељена између трију етничких заједница, по кључу 56 одсто Срби, 30 одсто Муслимани и 14 одсто Хрвати. Ови су преговори постали јавни пошто је намерно удешено да лист L'Epoca објави све појединости и фотографије са првог сус­рета.[15] Након ових сусрета у Риму, разговори су настављени на Палама са посебним изаслаником Ватикана. Сада је тешко установити како су ови преговори обустављени, али је очигледно посреди била чињеница да су Сједињене Државе наметнуле једну другу процедуру и потпуно друге резултате.

То је време када су и са америчком страном вођени тајни преговори о коначном решавању југословенске кризе. Постоји сведочанство о томе да је председник Караџић, приликом отварања обнов­љеног споменика Иви Андрићу у Вишеграду, 12. марта 1995, групи београдских, подгоричких и књижевника Републике Српске саопштио да се „воде преговори. Засада је сигурно да су Срби добили Жепу, Сребреницу, Горажде ће причекати, а око разграничења у Сарајеву се не може споразумети, ми тражимо до Скендерије.” Остао је утисак да Караџић није учествовао у овим преговорима. На академији том приликом и ја сам читао беседу. „Колико смисла историје може стати у једну мацолу?” До тога времена ЕУ и Сједињене Државе нису биле ускладиле ни преговоре, ни методе.

Ово избегавање легалних метода и институција, као и одредаба међународног права, погоршало се у време покушаја да се нађе решење за окончање грађанског рата. 

Како нису постојале правне основе признања независности југословенских република, западне силе су све више споредним коло­се­цима и паралелно са легалном проце­ду­ром тражиле начин да осамостаљење издејствују. Бадинтерова арбитражна комисија је одбијала да дâ сагласност за осамостаљење Хрватске, а за Босну и Херцеговину је тражила да се изведе референдум. Страхујући да комисија неће одобрити отцепљење, Немачка је 23. децембра 1991, три седмице пре него је комисија саопштила своје налазе, одлучила да призна неза­висност Хрватске. Бадинтерова комисија је ипак дала негативно становиште о признању независности Хрватске, позивајући се на то да српска мањина у Хрватској није добила права „Специјалног статуса” која им је гарантовала Конвенција од 4. новембра 1991.[16]

Ово избегавање легалних метода и институција, као и одредаба међународног права, погоршало се у време покушаја да се нађе решење за окончање грађанског рата. Кључни значај у овом истраживању је „Стенограм о подјели Босне” председника Туђмана за руководиоцима Хрвата из Босне и Херцеговине. У разговорима који су одржани у Банским дворима 13. фебруара 1994. наводи се да је настала „једна нова ситуација преузимањем иницијативе Сједињених Америчких Држава са једном групом европских земаља за даљне рјешавање босанско-херцеговачке кризе.”[17] Мате Гранић се управо вратио са европске турнеје и на тој седници известио да „двадесетак водећих министара спољних послова”, Света столица и сâм папа Иван Павле Други захтевају да Хрвати морају наћи заједничко решење са Мусли­ма­нима како би се створио баланс према Србима. Амерички функционери су саопштили Гранићу да „Босна и Херцеговина буду двије републике, а кантон унутра.

Они желе да буде мекша граница – то је точно. И, да се сада све своди о томе како ће се договорити Хрвати и Муслимани, а Срби морају скупоцјено платити.”[18] Папа је мислио да постоји опасност од Муслимана због њиховог фундаментализма који би могао да преовлада. Предвиђало се да подела са Србима буде у смислу да им се дозволи веће повезивање са Србијом, да добију 51 одсто територије Босне и Херцеговине и да се цело Сарајево препусти Муслиманима. То је било на једној седници са западним пред­став­ницима у Бечу, а саопштено је на састанку у Председничким дворима 14. марта 1994. Туђман је изјављивао (седница 31. маја 1994) да је разграничење са Србима успостављање „границе између Истока и Запада”. Западне земље боје се самосталне мусли­манске државе у Босни јер би за десет година то био извор новог грађанског рата. На седници 11. јуна 1994. саопштено је да је „Запад хтио, укључујући САД, да се Муслимани преко Хрватске вежу за западну цивилизацију да се не допусти тамо стварање исламске државе.”

Коначно разграничење, уз окончање грађанског рата, припре­ма­но је све време 1994. године. Иницијативу у томе имале су САД. Већ 11. јуна 1994. хрватски амбасадор при УН Миомир Жужул рекао је да је „нацртана карта подјеле Босне и Херцеговине, нацртала ју је Контакт група, предложио ју је амерички представник.”[19] Туђ­ман је полазио од убеђења да су западне државе пристале на размештај становништва, иако то изричито не помиње. На седници 8. јануара 1995. он истиче да се хрватске избег­лице „не могу вратити у српско и муслиманско гротло, него да се насе­љавају тамо гдје ће јачати национални корпус у тим подручјима.” Одатле одбија да подржи повратак хрватских пребег­ли­ца у Посавину јер би у том случају око 30.000 српских избеглица било враћено у Хрватску, све до Загреба. На седници 27. марта 1995. рекао је да је установљен однос поделе тери­торија по коме би Србима припало 49–51 одсто земљишта. Одустало се од идеје да се Републици Српској дâ излаз на море код Превлаке јер би онда „Боку Которску могли користити руски бродови”.[20] Помишљало се да Муслимани доби­ју излаз на море прокопавањем Неретве и градњом луке у Тасови­чићима, па се одустало и од тога, на рачун претварања Брчког у дистрикт.

Закључак би морао бити да је у различитим јавним и тајним контактима у току 1994, све до Дејтонског споразума 1995, напуштена обавеза ослонца на међународно и етнич­ко право појединих националних заједница, а победио је стратешки интерес западних држа­ва – на првом месту Америке – да се на Балкану створи безбедна зона која неће поновити искуство Другог светског рата, где је герилски рат везао велики број дивизија Сила Осовине. Туђман је у марту 1993, на састанку са Алијом Изетбеговићем, саопштио да су амерички стратези процењивали да би у случају компликација са Русијом дошло до српског герилског рата и да америчка армија процењује да би за гушење таквог устанка било потребно не 100.000 америчких војника, него целих пола милиона.

Ако би се поређали датуми кључних догађаја у време смене легалних метода решавања југос­ловенске кризе у корист стратешких интереса западних сила, закључак би био да је донета одлука да се вођство Републике Српске присили да прихвати решења која су била на виделу у тајним одлукама још 1994. године. Наведено је да су западне силе свеле српски простор на 49 одсто територије, да је изгубљена Превлака као излаз на море и Брчко претворено у дистрикт. Овде је на располагању Хронологија догађаја од јануара 1990. до децембра 1995, коју је у име Института за међународну политику и економију објавио Бране Марковић.[21] У време када су колоне српских избеглица биле присиљене да напуштају родна огњишта и кретале се преко реке Дрине, влада САД је настојала да присили вођство Републике Српске да прихвати решења која су без њиховог знања и одобрења била донета, а састојала су се у томе да је извр­шено етничко разграничење етничким чишћењем Срба из целе Хрватске, са 51 одсто територија Босне и Херцеговине, да је град Сарајево морао бити препуштен Муслиманима. Колона од 150.000 избеглица из Хрватске грабила је према спасењу на слободној територији Босне и у Србију. Пет дана пре, Амерички конгрес је одобрио председников захтев да се скине ембарго испоруке оружја босанским муслиманима.[22] Пред­седник Клинтон је то обуставио, уз захтев да САД у овоме не могу саме да делују. Заиста је уследила акција НАТО снага. Експлозијом гранате бацача на Маркалама у Сарајеву је погинуло 37 људи. Генерал Младић је затражио да се формира међународна комисија да испита случај, што је одбијено. Уместо тога, официр Александер Иванко „официр за јавне односе Уједињених нација у Сарајеву”, саопштио је мишљење генерала Руперта Смита да је „без сваке сумње” граната дошла са српских позиција. Пуковник Андреј Демуренко, заповедних руских трупа УН, саопштава налаз руских стручњака да би могућност да граната из бацача погоди такво место имала само један од милиона вероватноће.[23]

Само један дан после су авиони НАТО бомбардовали српске позиције око Сарајева, Тузле, Горажда, Столица, планине Мајевице и Мостара. Истог дана кад је пала граната на Маркале, вођство Републике Српске се сложило да јединствена делегација од по три представника Срба из Републике Српске, три из Федеративне Репуб­лике Југославије, уз потпис патријарха Павла и епископа Буловића, води преговоре о успостављању трајног мира. На ранијим саветова­њима, уз учешће бројних најистак­нутијих српских интелектуалаца, такав захтев је расправљан и у основи прихватан. Посебно је скуп српских кул­турних радника из свих српских области, одржан у Бијељини, био импресиван. Ипак је све остала декорација у којој српска страна показује солидар­ност с решењима на која није могла нимало утицати, јер је и зах­тев да Сарајево остане цело у муслиманској зони био намет­нут у тајним преговорима више од годину дана пре него је пред­сед­ник Милошевић био оптужен да га је продао за боцу вискија.

Историчари неће никада моћи да размрсе клупко пода­така обавештајних служби који наговештавају да су амерички обавештајци учествовали не само у извештавању о догађајима него и у њиховом креирању. 

Муслимански функционер у Влади Босне и Херцеговине Мухамед Шакирбеј је крајем 2006. изнео у јавност податке о догађа­ји­ма око Сребренице у којима је и сâм учествовао. Навео је разговор са Карлом Билтом да Сребреница и Жепа неће бити сматране заштићеним зонама и да ће српска војска тамо ући. На истом месту наводи да је у августу 1995. америчка кључна личност у овим тајним преговорима, Ричард Холбрук обављао „трговину Гораждем како би одржао договор са Милошевићем и после почињених злочина у Сребреници и Жепи”. Он истиче да је главна тужитељица Хашког трибунала Карла дел Понте знала за улогу западних представника у разграничењу које ће бити дефини­тивно завршено Дејтонским споразумом. Шакирбеј додаје да „она и ја знамо да 'они' никада неће дозволити да започне истрага против тих лица из међународне заједнице”.[24]

Историчари неће никада моћи да размрсе клупко пода­така обавештајних служби који наговештавају да су амерички обавештајци учествовали не само у извештавању о догађајима него и у њиховом креирању. Шеф полиције у Сребреници под муслиманском влашћу пренео је речи Алије Изетбеговића да му је председник Клинтон „у априлу 1993. нудио да четничке снаге уђу у Сребреницу, изврше покољ пет хиљада Муслимана и то ће бити војна интервенција”.[25]

На сличан начин су амерички писци Мајк О'Хенлон и Едвард Џозеф предлагали „босанску опцију” за решење кризе у Ираку. За Џозефа се каже да је деценију провео у мисијама на Балкану. Дејтон­ски споразум, наводе они, не би био могућ да претходно није постиг­нута „знатна етничка консолидација која је омогућила територијалну трампу међу Србима, Хрватима и Муслиманима”.[26]

Ово, наравно, нису докази којима би се могли оправдати злочи­ни у југословенском грађанском рату 1992–1995. које су почини­ле завађене стране. Јесте индикатор ипак да се будућа научна истраживања не могу обављати ако се буде заборавила улога обавештајних служби, државних фун­кци­онера и агентура западних држава у припремању унутрашњег балканског тероризма. Та је улога далеко дубља и ефикаснија него што се данас сме претпос­тавити и доказивати. Етничко чишћење Срба из Хрватске праћено је претходним америч­ким бомбардовањем српских страна, а присуство аме­ричких људи, чак и званичних дипломата на местима исеља­вања, било је више него белодано. Председник Туђман је у разго­вору са вођама босанских Хрвата 6. новембра 1993. рекао да је пресељавање хрватског становништва болно, али корисно за будућ­ност. „То је болно, осим тога, 200 тисућа Хрвата је већ протјерано из својих подручја, бити ће их вјероватно још 100 тисућа. Ужас за те (људе) али повјесно гледано, значи, имати ћемо и тих 100, 200 тисућа Хрвата да учврсте хрватски тери­ториј, овдје од Истре, до Барање, када завршимо то.”[27] На другом месту Туђман истиче да му је папа Војтила у Банским дво­рима рекао да су сва средства оправдана ако воде успостављању правног поретка.

Закључак

У односу историјских и стратешких основа данашње Републи­ке Српске тежиште је у стратешким темељима. У исто­риј­ском погле­ду, то је остатак остатака српског етничког простора западно од Дрине, сведен на минимум, који је и сâм угрожен због стално нових претњи да Сједињене Државе још нису нашле коначну формулу односа са будућом Русијом. Од тога ће зависити стабилност, крхкост положаја и постојање Републике Српске. Треба узети у обзир и чињеницу да су стратешки интереси САД врло растегљив појам.

У односу историјских и стратешких основа данашње Републи­ке Српске тежиште је у стратешким темељима. У исто­риј­ском погле­ду, то је остатак остатака српског етничког простора западно од Дрине, сведен на минимум, који је и сâм угрожен због стално нових претњи да Сједињене Државе још нису нашле коначну формулу односа са будућом Русијом.

Поред подлоге која се од Наполеона 1806. није мењала, постоји и утицај унутрашњих лобија који стварају фиктивну слику виртуелних америчких стратешких интереса. Они су плод импровизације и вештине бивших антисемита међу муслиман­ским балканским вођама.[28] У стању су да мобилишу подршку 50 мусли­манских чланица Уједињених нација и западна средства информи­сања за стално нова отварања криза на подручју бивше Југославије. Америчка политика изван оквира „Jenseits von Gut und Böse” не пошту­је никакав постигнути уговор, без обзира на то колико је зла пре­трпље­но да се до њега дође. Основна брига западних држава је да се не дозволи стварање муслиманске државе у Босни, али ће све напоре улагати да искоришћавају такве захтеве, који им као запета пушка увек стоје на распо­лагању да отварају ране нестабилности српског народа у свету будућности. Другим речима, свака ће криза са Русијом у будућ­ности изазивати таласања на Балкану, од којих ће положај српске државе, или држава бити све гори.

Слично као пред рат 1914, када су се све велике силе спремале за рат, ниједна га није желела и он је избио због ћор­сокака у којој је једна од сила губила ако војнички не интервенише. Тако је и данас. Свет се налази у околностима општег наоружавања, рат нико не жели и сви страхују да не дође до тачке од које нема повратка. Данас се преко питања права српског народа на демократску државу, која им по традици­оналном поимању демократије и међународног права припадају, води битка између западног света, који предводе Сједињене Државе, и остатка. У питању је да ли ће САД бити средиште света које води, одређује цели будући развој, или ће се родити једно ново стање попуштања у коме ће се створити нови систем односа. Другим речима, поново се – као пре 1914. године – преко српске коже решава питање хоће ли дипломатија бити у стању да на миран начин створи нови систем односа и подједнаке одговорности сваке велике силе, или ће доћи до великог ратног пустошења, које ће човечанство уназадити више него сви ратови од почетка света до данас. Српском народу су руке везане, па управо због тога не сме се трчати пред руду, него чекати да нам догађаји решавају ствари будућности, више него ми сами.

Овај рад је представљен на научном скупу “Република Српска – 15 година опстанка и развоја”, који је одржан у Бањалуци 26–27. јуна 2007. године. 

На научном скупу под називом “Република Српска – 15 година постанка и развоја” који је у организацији Акадамије наука и умјетности РС одржан 26. и 27. јуна ове године у Бањалуци српски академик др Милорад Екмечић, један од најутицајнијих живих српских историчара, представио је свој рад под називом “Историјске и стратешке основе РС”. Овај рад изазвао је велику пажњу како у српским интелектуалним круговима у РС и у Србији, тако и у бошњачкој политичкој и интелектуалној елити у Сарајеву. Поједини бошњачки политичари и интелектуалци изнели су једнодушну оцену да Екмечићеви ставови изнесени у његовом раду представљају “оживљавање великосрпске стратегије” у БиХ. Био је то један од повода за разговор са академиком Екмечићем, који смо обавили пред промоцију његове књиге “Срби између клања и орања – историја српског народа од 1492. до 1992. године” у Бијељини. На почетку разговора, Екмечић као неосноване одбацује оптужбе да је великосрпски идеолог.

- Био бих сретан да уопште не морам да дајем оцену тога што причају у Сарајеву, јер је то толико изван оних основних колосека које би једно здраво процењивање ситуације захтевало, да би сам одговор на њихове оцене са наше стране било падање испод достојанства које нам овај тренутак и традиција Балкана намећу.

Ако би се усвојио речник да је РС плод геноцида, рецимо, хајде добро усвојићемо тај језик и тај речник, али да кажемо да је геноцид направљен над српским народом, јер је осакаћен и срушене су државе које је српски народ у својој прошлости стварао за себе и за све остале који ту живе. Две Југославије су срушене, а да српски народ у томе није учествовао. Одређене су те границе изван било каквог зеленог стола који би захтевао једно демократско решење успостављања таквих граница, па су те границе наметнуте.

Ја сам јасно у мом реферату рекао да је Дејтонски споразум разграничио у БиХ не српски ентитет од остатка БиХ, него је Дејтонски споразум направио границу, оно сто је рекао Туђман, измедју Истока и Запада. Дејтонски споразум је ограничио однос Срба, Хрвата и муслимана не само у БиХ, него Срба и Хрвата и у Хрватској. Дејтонски споразум је санкционисао и легализовао етничко чишћење Срба из Хрватске. Све су то територије на којима су Срби живели од постанка словенског становништва на овоме територију. То је та историјска основа на којој је грађена РС: она је остатак остатака онога пространог територија који је српски народ насељавао. Силом је српски народ етнички очишћен са тог територија и сведен је на тај ентитет РС који данас постоји.

А друга основа постојања РС је стратешка основа. То значи да су велике силе изван зеленог стола и изван било какве могућности не само демократског, него елементарног дипломатског споразумевања, нацртале те границе и наметнуле их онда и Србима и муслиманима и Хрватима. Мој закључак је да су границе које су успостављене Дејтонским споразумом, направљене годину дана раније - а можда и више - у САД и то је речено у једном документу који сам ја у свом реферату више пута цитирао.

Тај документ објавили су сплитски “Ферал” и сарајевски “Дани”. И сада се сарајевски “Дани” праве невешти да не знају читати и не верују ономе што Милорад Екмечић цитира из документа који су они објавили. Тамо Туђман јасно каже да је ово историјско разграничење Срба и Хрвата и то ће бити граница између Истока и Запада у целој Европи. Он даље каже како је задатак Хрвата да држе муслимане за себе, јер су муслимани најопаснији елеменат за будућу Европу, а да се са Србима мора водити рачуна да се не повређују одвећ како не би дошло до тога да у будућим могућим обрачунавањима са Русијом, Срби поново дигну герилски устанак као што су то урадили против Хитлера. Јер, како Туђман каже, у САД сматрају да би један герилски устанак Срба на Балкану ангажовао петсто хиљада америчких војника за пацификацију. Због тога се Срби морају потискивати као главни противник, али се не смеју толико увредити да се натерају да оружјем решавају питање своје судбине.

Међутим, противник за будућност је ислам, односно муслиманска држава која би се могла створити у БиХ и то је порука мог реферата са једним јасним закључком: ми долазимо у ситуацију каква је била после Берлинског конгреса или каква је била у Источном питању, где се увек западна Европа морала споразумевати са Русијом око деобе Турског царства. И у том споразумевању са Русијом шта ће коме припасти у деоби Турског царства, Русија је увек нешто морала жртвовати Западу и Запад жртвовати Русији. И то што је Русија жртвовала западу увек су биле српске области, посебно српске области западно од реке Дрине. Ја то јасно кажем.

Ми се морамо сачувати да не смемо да дођемо у ситуацију да поново будемо жртва руског нагађања са Западом и да се РС жртвује ради тога што они немају друге могућности да се споразумеју него на тај начин. Како то, онда, да се у Сарајеву може протумачити као да ја позивам Русију да води трећи светски рат како би бранила РС која је плод геноцида ?! То су толико измишљене ствари, то је толико испод људског достојанства, да ме је стид што морам да расправљам о људима из Сарајева који, једноставно, немају способности да неке ствари схвате, јер ја другачије не могу да разумем одакле толика дрскост да се тако прљаво може говорити, без икаквих моралних обавеза према некоме другоме.

Сем за “оживљавање великосрпске идеологије и стратегије”, бошњачки интелектуалци и политичари попут професора Нијаза Дураковића и Иве Комшића оптужују Вас и да сте им непосредно пред рат отворено поручили да “Срби у БиХ рачунају да се држава ствара огњем и мачем, и да ће притом за српску државу, ако треба, страдати и 200-300 хиљада људи”...

- Иво Комшић и Нијаз Дураковић наводно сведоче како је Милорад Екмечић претио 1991. или 1992. године да ће Срби створити РС, тј. створиће велику Србију и да ће ту ликвидирати не знам колико стотина хиљада муслимана. Та прича је потекла отуда што је СДС одлучила да се сусретне са вођствима свих политичких партија у БиХ са циљем да се спасава федеративна Југославија и да се у њу уносе демократски елементи који у СФРЈ нису постојали у време комунизма. Вођство Савеза комуниста БиХ је тамо дошло са једном платформом неутралности, а изашли су са тог састанка са оптужбама да су ту сазнали да Срби имају један пројекат велике Србије и да су они морали интервенисати да се боре против велике Србије, говорећи чак и то да је Милорад Екмечић претио да ће убити 150 000 муслимана. Онда се то појавило у једном листу који се прославио чланцима о томе која је глумица спавала са којим режисером: ту је писало чак и то да је Милорад Екмечић планирао како ће избити рат. Наравно, да је испод достојанства да се на тако нешто одговара.

Ми смо на том састанку са вођством Савеза комуниста БиХ расправљали и рекли им да њихова политика неутралности води грађанском рату, а да тај рат нико не жели. У ствари, Савез комуниста БиХ имао је основну намеру не да ради оно сто је морао да ради, а то је да спасавају Југославију, већ да о томе ћуте. Они су, једноставно, причом о великој Србији и српским злочинима који се наводно спремају муслиманима - настојали да прећуте да је требало спасавати Југославију. Број који је мени приписан касније је Мухамед Туњо Филиповић у својим мемоарима, док је био амбасадор у Лондону, попео чак на пола милиона људи. Онда сам мислио с ким то живимо и шта се ово дешава са људима, где некакве месечарске памети почињу доминирати и то се потпуно легално ради. Ствара се једна култура где се морамо стидети и рећи: па није то култура провинције у позадини. То што се тако расправља и лаже – то није провинција у позадини, јер је то величанствена ствар, већ је то негде ван цивилизације, ван позадине, то је негде у џунгли један језик који не може да се прихвати и нико из достојанства неће, чак и кад је увређен, неће да одговара.

На страну то да је то такав један погрешан прорачун да би се радило оно што се ради у РС са Милорадом Додиком, кога сам ја једанпут у животу случајно сусрео, а кога данас као политичара високо ценим јер се показао као бољи политичар него што сам мислио. Према том погрешном прорачуну, спрема се један велики обрачун по једном начертанију које су опет српски интелектуалци створили, што је нешто сто је дошло из неке пећине чији језик ја не могу да примим и њиме да говорим.

Ако неко сматра да је то што сам ја писао о историји Балкана и Европе и о историји српског народа коме сам посветио највише мојих студија - ако неко, дакле, сматра да је то идеологија, да то није наука, онда нека то говори. Ја немам ништа против тога, али видећемо колико ће тих мрља које баце на мене – остати на оној страни одакле се бацају на мене.

Ви кажете и пишете: “Ако бисмо условно прихватили закључак да је РС плод геноцида – као што данашњи противници мира уобичавају да кажу – онда би та реченица морала да гласи да је РС плод геноцида над српским народом,а не над другим народима од њега”. Зар не мислите да пресуда Међународног суда правде у Хагу у којој је речено да су припадници српског народа починили геноцид над босанским муслиманима на подручју Сребренице, као и злочине против човечности на неким другим подручјима Републике Српске - битно мења смисао Ваше тврдње?

- У мом реферату је јасно да ја не говорим о том геноциду који се десио овде или онде, над овом јамом или над оном јамом. Ја само кажем да историјска основа РС јесте да је свођење Срба западно од реке Дрине на данашњи положај учињено једним насиљем, насиљем које су направиле САД као команда западног света која је наметнута свима, а не само српском народу. У том смислу, то јесте геноцид над српским народом. Ја сада не улазим у питање геноцида на овом или оном месту, Сребреници или другом месту. То је било ствар Хашког трибунала који то није решио, не знам из којих разлога.

Ја сам позван да будем сведок Слободану Милосевићу и један сам дан провео с њим. Он се сам жалио да постоји писмо једног команданта полицајаца муслимана из Сребренице у којем је он рекао да је Алија Изетбеговић добио сазнање да САД желе преко својих агената међу Србима изазвати покољ неколико хиљада муслимана у Сребреници, како би имали разлог да бомбардују Србе. Што значи да амерички агенти међу Србима почну једно коло да би САД имале једно оправдање за војну акцију. Акценат је на америчком злочину. Милошевић ми је тад рекао да му нису дозволили да о том документу расправља, као ни о броју жртава у Сребреници. То су оставили за касније, а он је био убеђен да ће им до краја свог суђења доказати да немају право. Та мистериозна смрт је однела многе истине, али немојте ви мене питати о таквим стварима, јер ја оно што сам овде рекао да је РС плод геноцида јасно кажем и поновићу вам: РС је плод геноцида које су западне земље учиниле Балкану ради својих рачуна према Русији. А њихови рачуни према Русији су да дестабилизују Русију као такву.

А да ли мислите да пресуда Међународног суда правде може имати неке последице по опстанак РС, ако се имају у виду наводи из пресуде о геноциду у Сребреници и злочинима против човечности у другим крајевима РС?

-Мислим да не може, јер се све више показује да се у Хашком трибуналу ствари морају доказивати и да се извесне ствари не могу доказати. Неке битне пресуде које би могле утицати на промену Дејтонског споразума не постоје. И мислим да такве пресуде не постоје нигде ни у политици. Ја сам јасно рекао у свом реферату, и то је оно што је вероватно многе у Сарајеву озлоједило, да Запад не занима муслиманска држава у БиХ и да они то никада неће дозволити. Али, они ће босанске муслиманске интелектуалце, које држе као обарач на пушци, увек користити да праве невоље у БиХ, а нарочито невоље РС. Њих у Сарајеву је озлоједило не то што им САД не дају државу – они им то никада неће ни дати – него што их своде на то буду коњовоци који ће за САД вршити мале, прљаве услуге од дана до дана.

Ја сам и у свом реферату рекао да они нису ништа добили, али не ради Срба, већ због САД које не дају муслиманску дрзаву. Када сам ја то својевремено рекао, мене су из Сарајева оптуживали да сам ја планирао да се то тако деси, као да неко на Западу слуша Милорада Екмечића и по његовом начертанију то остварује. Не, то је само један историчар, који је свој живот провео зурећи у своје папире, рекао шта он као историчар мисли шта ће се десити.

Шта мислите како ће у будућности изгледати БиХ имајући у виду и демографске процене да ће већ у наредних неколико година босњачко становништво представљати апсолутну већину у БиХ: као јединствена, целовита држава, за шта се плебисцитарно залажу све бошњачке партије, или, пак, као федерализована дрзава са три федералне јединице, за шта се плебисцитарно залажу српски политицари, а у последње време нешто отвореније и хрватски политичари ?

- Да не улазимо у политику, јер то није мој занат и не знам шта ће се десити. Као историчар бих могао ово рећи: историју праве народи који праве децу. И, заиста, демографско множење муслимана јесте један фактор, али није један фактор само у БиХ и не мозе бити фактор изван оних граница које су законом успостављене као границе ентитета. Не може се говорити да муслимани имају апсолутну већину у БиХ, већ се може говорити да је и Европа њихова ако имају апсолутну вецину у Европи. То би се могло десити за једно сто година да муслимани, по темпу насељавања у Европи, имају већину у Европи као једна религиозна заједница или чак као једна етничка заједница састављена од муслимана из различитих делова света. То је један језик који ја не разумем и не бих хтео да говорим оним језиком који не разумем.

Знам само једно: тај фактор демографске експанзије јесте један врло значајан фактор, али и историјско право, традиција и установљене политичке границе које су потписима легализоване у међународним институцијама - јесу границе које стално морају остати. Остаје моја оцена да, без обзира шта ће се у БиХ десити, Запад као главног противника у БиХ види могућност стварања исламске државе која више не би била неки фактор за БиХ, чак ни за бившу Југославију ни за Балкан, већ за целу Европу. То Запад неће дозволити и то је у оним белешкама у којима Туђман цитира Светог оца Папу Војтилу који каже да су главна опасност муслимани.

Ја, дакле, говорим речником којим говоре извори. Исто тако, ту се цитира и један састанак измедју Туђмана и Изетбеговића од 27. марта 1993. године. Председник Изетбеговић се два дана раније враћа из Вашингтона где му је речено да мора стварати савез са Хрватима. А онда Туђман даје оцену о томе каква је америчка стратегија на Балкану. Он каже да је та стратегија да постоји један сређени Балкан ради могућности компликовања односа са Русијом. Он изричито каже да ако САД не буду у стању да са Русијом решавају ствари за зеленим столом, онда може доћи до нежељених сукоба са Русијом, а у том случају долази до опасности да Срби покрену герилски устанак на Балкану. Ту Туђман и помиње да Американци страхују да би такав устанак ангажовао пола милиона америчких војника и да се то не сме дозволити. Председник Изетбеговић, који то слуша, каже да је циљ САД порушити све мостове Србима за некакву будућност. То није неко измислио, то каже председник Изетбеговић преносећи тумачење америчке стратегије на Балкану.

Каква је будућност Срба на Балкану, генерално? Да ли улазимо у период стварања националних држава на Балкану, где ће Албанци закружити своју државу укљућујући највећи део Космета, да ће можда Срби заокружити своју државу од Србије и РС, те да ће Хрвати заокружити своју државу од Хрватске и хрватских територија у БиХ?

- Не, мислим да на Балкану не долази ништа што би сами Балканци стварали. Оно што се буде радило у Европи, то ће се радити и на Балкану. Ако се распада Шпанија и ако Каталонија жели да постане независна дрзава, те ако се распада Белгија, онда нема никакав немачки амбасадор у Белгији право да каже: ви сте једна нација, нема подела на Фламанце и Валонце, јер сте ви једна држава. То један немачки амбасадор у Бриселу не би смео да каже. Али, у провинцији у позадини или оној провинцији иза провинције у позадини, у једној зони ван цивилизације, то се може рећи. Не може се то рећи ни у Шпанији. Према томе, овде ће се решавати оно што се буде решавало у Европи.

Предстоји, заиста, уједињење Европе и ја мислим да је то величанствен догађај. Али, питање је: које Европе ? Наполеон је мислио да је источна граница Европе - источна граница Пољске, Волтер је то исто мислио. Ако се, пак, данас мисли да су источне границе Пољске или географске границе Европе на истоку до Дњепра, до оне зоне где почиње етнички простор руског народа – онда је то један промашај. Ја лично мислим да Европа мора наћи један заједнички језик са Русијом и стојим на страни оних политичара у Европи који кажу да је источна граница Европе код Владивостока. Мора се стварати један велики светски комплекс који би се могао носити са великим силама будућности, а то су САД, Кина, Индија, можда Латинска Америка и једна супермуслиманска држава, за коју не знамо где ће јој бити центар. Када би се Европа ујединила само до источних граница Пољске, она би била инфериорна према тако великим силама. Европа се, дакле, мора уједињивати са Русијом, можда и са Турском.

Уколико дође до тога, постоји могућност да се Турска одвоји од исламског света. Турска расте демографски из године у годину више него цела Европа заједно, али Турска се налази пред једним задатком, као цели исламски свет, да се уједињава и да створи једну кохезију, без обзира каква ће та кохезија бити. Турци имају предност да воде уједињени исламски свет, али идеологијом Кемала Ататурка то не могу. Они за то морају бити исламска, а не антиисламска држава. Може се десити да тамошња исламистичка странка окупи око себе исламски свет и да се поново исламски свет води из Турске. Не више по систему калифата или некакве курије као што се католици воде, него по систему европског јединства, али да главна реч долази из Анкаре или из Истанбула. Ако Турска не буде та, онда би то могао бити Египат. Мислим да Техеран то не може, ради тога што постоји сукоб шиита и сунита и да је превага на сунитској страни у исламском свету и да то може, онда, учинити бројчано снажна, економски стабилна исламска држава сунитског ислама. Може то бити и Индонезија и Пакистан, али они су далеко од жижа исламског света, да то мора бити ближе Блиском истоку.

Не ради се ту ни о каквом сукобу цивилизација, већ је реч о прегруписавању великих сила, које се врши на различитим основама које се могу тумачити и као неке разлике у цивилизацији.

Да ли у тој некој новој констелацији снага и интереса на светској политичкој сцени може опстати БиХ и РС у њој?

- Ви мени постављате питање на које ја не могу дати одговор. Не знам каква је будућност БиХ, већ вам казујем да САД покушавају дестабилизовати Русију. Докле ће то ићи, то се не зна. Постоје они који кажу да се нације могу стварати вештачки, тј. синтетизовати како то нова социологија данас у свету говори. Ја, онда, питам: ако нација није природна појава, ако нација може бити синтетичка творевина, шта остаје од природног права човека на слободу? Јер, рационалистичка филозофија је створила филозофију да је човек од природе одређен да буде слободан и да не може никаква држава, никакав краљ, никакви јаничари, никакви драгони нити било какве војне снаге - не могу ту слободу да одузму, јер је она дошла ван људска заједнице, она је дошла од природе.

Ако се, дакле, нација може сматрати као синтетизована творевина, то значи да се и демократија може синтетизовати, тј. може се казати да је демократија оно што је увео амерички војник под окупацијом на једном територију и ми сматрамо да је то једина демократија!? А то што ви стварате, где ће већина народа одлучивати, где ће постојати различите политичке партије, различите идеологије, где ће постојати право да свако искаже отворено своје политичке мисли – то је ваша ствар!? Према Американцима, дакле, испада да је њихова ствар да они у Ираку створе демократску државу и ако је њихова војска не створи, онда тамо неће бити никакве демократске државе. То је један апсурдан језик. А шта ће бити у Босни, то Ви позовите новинаре из Сарајева и, ако не побегнете са тог стола, видећете како ћете имати фине саговорнике.

Ви пишете: “Српском народу су руке везане, па управо због тога не сме се трчати пред руду, него чекати да нам догађаји решавају ствари будућности, више него ми сами”. Даље, помињете да ће се у предстојећем периоду на светској политичкој сцени тражити “коначна формула” односа САД и Русије. На каква искушења наилази РС у предстојећем периоду и постоји ли у српској политичкој и интелектуалној елити снаге да се задрзи снажна аутономија РС ?

- Ја једноставно кажем да догађаји иду ка заоштравању ситуације у свету, не у БиХ, јер је то мала ствар. Ради се о глобалном сукобу интереса. То није само питање нафте коју контролише углавном Русија на целој планети, већ и питање америчке традиције. У тој традицији, од краја 19 века, у америчком популизму је постојала увек русофобија. Будућност у свету јесте заоштравање и будућност доноси још више ратова него што смо их до сада имали. Ја кажем да Срби у томе могу само страдати. То сам изричито написао: браћо Срби, боље је не дижите главу и ћутите. Што ми не поставите питање: како неко може бити толико безобразан да каже ' па какво је то начертаније кад Милорад Екмечић говори: оканите се начертанија, нека догађаји направе шта направе?! Какав год исход буде, то ће бити наш исход, а ако ми будемо стварали нешто, ми само можемо бити оптужени да смо кривци за оно што се дешава, као што смо мање-више у историји увек бити тако оптуживани.

Али, ако Срби кажу да бране оно што су стекли Дејтонским споразумом...

- Па, нема шта да бранимо: ако Дејтонски споразум не буде бранила Америка, он неће постојати. А ја Вам кажем да ће га Америка бранити до једнога степена, тј. дозволиће муслиманима да пуцају из свих оружја против Срба и РС и Милорада Додика не само да смењују са положаја него и да га шаљу на не знам какве судове – то ће им све одобравати да раде – али, неће им дозволити да стварају муслиманску државу. Сви они ћорци који се испаљују из Сарајева Америци савршено помажу, али то не помаже муслиманском народу у Босни, јер то ништа не значи. Та стална паљба по Србима је нешто што Америци треба и то је нешто што у Сарајеву као коњовоци Америке врше, и то као запета пушка.

И ту је морална и историјска одговорност муслиманских интелектуалаца у Сарајеву: што су постали коњовоци, слепи, безглави у једном простору који више није ни провинција у позадини, нити је у интересу муслиманског народа. Интерес муслиманског народа је да свом комшији са којим је живео вековима пружи руку и да тражи помирење. То не могу људи који воде данашњу политику у БиХ и који су се толико компромитовали лажима против српског народа и српске историје. Они не могу у томе учествовати.

Да ли Ви, у ствари, верујете да је могуће у будућности наћи људе са српске и бошњачке стране, елиту која ће направити један историјски српско-босњачки споразум?

- Па, нема ту историјског српско-бошњачког споразума. То мора бити неки споразум на европској основи и у складу са тековинама европског споразумевања. Таква клима у Европи не постоји, већ постоји клима деобе, односно распадања држава, тј. државе се распадају. Белгија се распада, Шпанија се распада, опасност је од распада Француске, опасност је у Италији. Међутим, то су нације са дубоком културом и снажном цивилизацијом, са једним друкчијим разумом, које су увек имале јединство у јединству супротности. Вазда су се разликовали, али су вазда очували своју јединствену државу. То је наш главни савезник. Наш главни савезник није Русија, без обзира ко је у Русији, наш главни савезник је европска демократија.

У контексту односа САД, ЕУ и Русије, шта мислите да ће се догодити са Косовом и Метохијом: постоје страховања да би признавање независности Космета могло да изазове тзв. домино ефекат не само на Балкану. Колико је то могуће првенствено на Балкану?

- То се не зна како ће ићи. Питање Косова није само питање тренутне ситуације, него има неку историјску основу, као што је и Дејтонски споразум имао неку историјску основу, где нису биле у питању границе у БиХ, него разграничење Срба и Хрвата на целом балканском простору и ту нису у питању босански муслимани. Туђман овако одговара свом пријатељу Живковићу, мом бившем студенту, када га он пита када ће се вратити хрватске избеглице у Дервенту: неће никада, јер ако се они тамо врате, онда се и Срби морају вратити у Хрватску, а то не може. Срби су отерани из Хрватске, а Хрвати који су из БиХ дошли само ће ојачати корпус хрватске нације од Истре до Барање. Дакле, Дејтонски споразум представља разграничење за вечност.

Према томе, и оно што се на Косову догађа јесте нешто што има исту такву стратешку позадину. Ја сам увек полазио од тога да је у односу великих сила кроз целу историју, посебно историју од 16. века па даље, било да онај ко држи позицију северне Македоније са Косовом – држи позицију хегемона Балканског полуострва. И није случајно да су Турци, пре него што су 1453. године заузели Цариград, морали да воде ратни обрачун са Србима толико деценија пре тога, 1389. године на Косову. Турци су, дакле, најпре морали да се покажу хегемони на Балканском полуострву да би заузели Цариград. Борба око данашњег Косова је борба за будуће позиције. Ја једноставно кажем да је Русија велика сила и да је она морала доказивати да је велика сила и главно подручје где је доказивала да је велика сила или где је губила статус велике силе био је Балкан. Није случајно, дакле, што се код Путина интерес за Балкан јавио. То није због одређених симпатија које Јељцин није имао, већ једноставно ради тога сто Русија више не мозе да буде једна жртва за америчку вивисекцију у смислу растакања не само Совјетског Савеза, него и Русије. Једноставно се каже да је било доста тога. Русија мора бранити своје интересе, а један од њених интереса је Балкан.

И на Балкану ће се, дакле, решавати ствари у оквирима глобалне утакмице за преструктурисање система великих сила: да ли ће остати поредак који сада постоји да једна држава влада светом а да друге гледају и одобравају, или ће се створити оно што је увек гарантовало мир у свету, систем нове равнотеже великих сила и нових великих сила које неће дозволити да једна сила доминира? Кад је једна сила доминирала Европом или светом увек су били перманентни ратови на дневном реду, убијања и највећи злочини. То је време Наполеона, то је време Хитлера и то је време данас.

Поново ћу цитирати Вашу реченицу: “Српском народу су руке везане, па управо због тога не сме се трчати пред руду, него чекати да нам догађаји решавају ствари будућности, више него ми сами”. Да ли се том реченицом, на неки начин, амнестира српска политичка елита уколико не буде чинила сама довољно на заштити српских националних интереса ?

- Па, може се и тако тумачити, јер ја страхујем да што год српска политичка и интелектуална елита уради - да ће бити одговорна као што је и до сада била. Јер, та српска елита оптужује се непрестано да ствара начертаније за будуће злочине, за будуће геноциде, геноцид стварање РС као посебног ентитета. Зато сам рекао: пустите да догађаји носе сами по себи. Дејтонски споразум и границе није створио споразум Милосевића и Туђмана, него интереси великих сила. Видели су да на Балкану треба смањити интерес Србије колико је год могуће и не дозволити да Србија постане будући савезник Русије, али опет не терати мак на конац да се Срби изазивају и да покрећу некакав герилски рат који би ангажовао пола милиона америчких војника за пацификацију. Према томе, на Балкану ће бити оно што буде у интересу САД, а њима није у интересу разарање РС, али им јесте у интересу да немирна, недовољно образована интелектуална елита у Сарајеву стално пуца преко границе на РС. То им је јако драго да коњовоци покушавају да одреде правац куда ће онај витез на коњу да хода.

То, онда, значи да улазимо у период дуготрајне нестабилности, не само у БиХ?

- У свету долазе перспективе нестабилности и ту је онај мој основни страх. Ту су БиХ и РС минорни фактори. Ако би се створила једна унитарна БиХ као што прижељкују босански интелектуалци, у основи исламски фундаменталисти, онда ће резултат бити да ће српско становништво из БиХ преселити преко Дрине, као што се преселило из Хрватске, те да ће БиХ бити очишћена и да ће се створити једна солидна исламска дрзава. Европа и Америка то неће дозволити, јер је то главни њихов противник. У томе смислу треба тумачити моју реченицу коју сте поменули у два наврата: немојмо ми стварати начертанија, јер нама она не требају, нека босански муслимански интелектуалци у Сарајеву измишљају начертаније које ствара Милорад Екмечић и не знам какве групе око САНУ или око Акадамије у Бањалуци или не знам где. Нека они то сањају, то је једна сањарија која никоме није убедљива и свак зна да од тога нема ништа. То је, једноставно, њихово бежање од једне реалне процене ситуације.

Ако они желе да воде свој муслимански народ, они морају да промене не само речник којим говоре, већ се морају трезвено спустити на земљу и реално видети где се налазе. Ја не верујем да ће у скорије време доћи до тога, јер је немогуће да до тога дође код људи који знају пљувати и псовати. Гадно је расправљати са људима који немају елементарне моралне обавезе да се не сме лагати. И када желиш да разговараш са једним интелектуалцем не смеш о њему лагати и причати да је он радио и говорио оно што никада није сањао и приписивати му ове или оне злочине. Можеш о томе расправљати сам колико хоћеш, али немој тог човека звати да с њим расправљаш. Ја сам пристао на овај разговор из велике невоље, имајући обзира и према људима који живе у страху у РС да ће их неке велике силе и коњовци у Сарајеву натерати да се потрпају у тракторе и тракторске приколице и преселе преко реке Дрине. Због тога ја говорим, а не због неких у Сарајеву. Они нека говоре колико год хоће, нека иду у своју пећину па нека вичу колико год хоће.

Да ли Ви, заправо, мислите да РС могу да одбране само интереси великих сила, САД и Европе, без готово икаквог учешћа српских политичара у томе ?

- Ја само кажем да се ствара један систем великих сила и да је Балкан у жижи односа тих великих сила. Неће стање успостављено Дејтонским споразумом бранити само одређене снаге у САД, они би то најмање радили. Америка, понављам, жели да не дозволи стварање исламске државе. Биће и држава у Европи које то неће дозволити, без обзира што ће тражити да се да нека независност косовским Албанцима. На Косову је створена велика америчка војна база, а један пуж који има неко тело мора имати и неку кућицу која ће заштитити то тело. Тај пуж унутра је та америчка база, па, дакле, на Косову треба нека државица да заштитити ту америчку војну базу. Ако би Европа то подржавала, онда она подржава један језик којим она не говори, који је против онога што Европа жели да оствари.

Али, због стратешких интереса Европа би то могла да говори за Косово, али не може да говори за све случајеве који би дошли после Косова: у БиХ, на истоку Европе, у Шпанији и свуда. Јер, није тенденција стварање хомогених националних држава, оних држава које су створене тако као Француска или Шпанија, већ растакање таквих држава. Тамо се стварају вештачке филозофије о регијама као супститутима за нације, где је једна регионална разлика довољна да се једна група сматра нацијом. Таква опасност не постоји, дакле, само у БиХ већ у целој Европи. Међутим, као што сам већ рекао, у здравим народима као што су шпански, италијански и фрацуски народ, то ће имати другачије последице него у БиХ, где се не говори тим цивилизованим језиком, него се говори језиком који не спада чак ни у провинцију у позадини.

(Са Милорадом Екмечићем је разговарао Слободан Дурмановић; краћа верзија овог разговора објављена је у бањалучком “Новом репортеру” 26. септембра 2007.)