Katolički papa u muslimanskom Sarajevu

Nedeljama pre dolaska pape Franje u Sarajevu je zavladala prava euforija, kakvu bi, kada se radi o BiH, trebalo očekivati jedino u zapadnom Mostaru.

Čoveku se nametalo pitanje zbog čega su vlasti, mediji i građani u jednom bezmalo 100 odsto muslimanskom gradu toliko ushićeni dolaskom rimokatoličkog poglavara? Da li samo zato što će biti domaćini jednoj globalno važnoj ličnosti koja svojom posetom daje značaj i svojim domaćinima? Ili im je na pameti nešto konkretnije, da će, recimo, poseta Svetog oca otkloniti stigmu sa grada iz kojeg su od 1992. naovamo otišli bezmalo svi hrišćani?

Ili, nešto aktuelnije, da će papin dolazak neutralisati evropsku (katoličko-protestantsku) islamofobiju, koju pothranjuju novi teroristički napadi, kako po zemljama EU, tako i u Sarajevu, Bugojnu, Zvorniku. A onomad i onaj poziv IDIL-ovaca na masovno iseljenje muslimana, ili, alternativno, masovno ubijanje hrišćana?

"Kad ono, međutim", sa čim bi drugo Bošnjaci povezivali bilo šta, pa i dolazak rimskog pape, do li sa priznanjem jedinstvene i celovite Bosne. Zato se valjda u medijskim istupima bošnjačkih političara toliko insistiralo da Franjina poseta nije pastirska nego državna. A u tom naivnom uverenju podgrejao ih je i monsinjor Vinko Puljić da bi doček njegovog pretpostavljenog bio što svečaniji i masovniji. Nije šija nego vrat! Papa, istina, nastupa u dva svojstva, i kao vatikanski državnik i kao katolički poglavar, ali sem finesa u protokolu, nikakve tu bitne razlike nema. U oba slučaja svugde ga dočekuju najviši lokalni predstavnici i države i crkve.

Uostalom, na kraju se ispostavilo da je poseta i zvanično državno-pastoralna, a ja bih neskromno pretpostavio da je ipak više pastoralno-državna. Centralni događaj odigrao se na krcatom stadionu "Koševo", koji su, čini mi se, popunili sve sami katolici, što iz BiH, što iz Hrvatske. Možda me utisak vara, ali među njima nisam primetio nijedan fes i ahmediju. Bošnjaci su se zato vreme uglavnom bavili bezbednosnim problemom da neko od njihovih iz Bočinje i Maoče ili inostranstva ne postavi tonu eksploziva na liniju kretanja papamobila, kao papi Jovanu pre 18 godina. Već činjenica da se ništa slično nije dogodilo predstavlja preporuku da BiH uđe u EU krajem već ovog veka.

Ipak, papa Franjo je razočarao sarajevske domaćine što nije ništa rekao protiv Herceg-Bosne i vraćanja entitetskih nadležnosti, niti se založio za ustavne reforme i centralizaciju BiH. Ne manje ih je razočarao što nije ni pomenuo Srebrenicu jer su začudo prevideli da prethodno treba da se izjasni o Jasenovcu. Govorio je, kao što to obično biva u apstraktno humanističkim kategorijama, koje će na misama citirati sveštenici po katoličkim župama, a skrivene akcente i nijanse naknadno dešifrovati eksperti vatikanolozi. Jedina metafora što se i laiku čini razumljiva jeste ona o Sarajevu kao "evropskom Jerusalimu".

Lepo je njegovo poređenje dva grada po brojnim crkvama, džamijama, sinagogama, ali me istovremeno brine. Ne zbog toga što je sarajevski urbani pejzaž već uveliko postao jednoličan nego zato što je Jerusalim i grad vekovnih povrataka i otimanja između muslimana i hrišćana. U ime mira, na koji je papa Franjo apelovao, bolje da se toga svi poštedimo.