Судбина дејтонске БиХ и Република Српска | |||
Европски суд за људска права претворио се у политичку институцију |
уторак, 29. август 2023. | |
Медији у федералном Сарајеву су у недељу 27.8.2023. године, као у глас, пласирали информацију да је Европски суд за људска права у предмету Славен Ковачевић против БиХ донио пресуду. Један од тих медија је у томе отишао толико далеко да је, иако је на интернет страници Европског суда изрицање наведене пресуде најављено тек за уторак 29.8.2023. године, већ 27.8. ове године објавио њене кључне дијелове на свом порталу. Тако се у тој објави каже да суштину ове пресуде Европског суда за људска права чини став тог суда да се "чланови Предсједништва БиХ морају бирати на подручју цијеле државе, а не из ентитета". Затим, наставља исти медиј, суштину пресуде чини и то да "делегати у Дому народа Парламентарне скупштине БиХ морају бити изабрани са територије цијеле државе. Дакле, Предсједништво БиХ - једна изборна јединица. Дом народа ПС БиХ - једна изборна јединица. Без ентитета", закључује овај сарајевски медиј. Остављајући сада по страни питање какав је суд тај Европски суд за људска права када сарајевски медиј може сазнати садржај одлуке тог суда неколико дана прије њеног објављивања, што указује на могућност повезаности некога из тог суда и одређених снага из федералног политичког Сарјева, моју пажњу привлачи спремност Европског суда за људска права да се претходно цитираним ставовима из његове одлуке неовлашћено упусти у покушај сопственог изборног и уставног инжењеринга у једној држави, чиме грубо излази из оквира овлашћења која му даје Европска конвенција о заштити људских права и основних слобода.
Да подсјетим, та конвенција (члан 32) овлашћује Европски суд за људска права само на то да одлучује о питањима тумачења и примјене Европске конвенције у појединачним предметима, што другим ријечима значи да Европски суд за људска права нема надлежност да својим одлукама излази изван оквира појединачног предмета и да моделује, односно намеће политичке и уставне системе, како у цјелини тако ни парцијално, ни у једној држави. Даље треба подсјетити на то да Европски суд за људска права може да суди само у границама слова Европске конвенције, јер у противном злоупотребљава своја овлашћења. А Европска конвенција не садржи ниједну одредбу која би државама потписницама те конвенције наређивала како ће у својим уставима и законима уредити активно и пасивно бирачко право за избор законодавних и других органа јавне власти. Једина одредба коју о изборима прописује та конвенција садржана је у члану 1. Протокола број 1, али њоме није прописано на који начин правно мора бити уређено остваривање бирачког права нити како ће држава да уреди питање њених изборних јединица за избор законодавних органа или шефа државе. Наиме, у том члану дословно је одређено само то да се: "Високе стране уговорнице обавезују да у примјереним временским размацима одржавају слободне изборе с тајним гласањем, под условима који обезбјеђују слободно изражавање мишљења народа при избору законодавних тијела". То је, дакле, слово Европске конвенције из које произлази да она од држава захтијева да се избори: 1. одржавају у примјереним временским размацима, 2. да буду слободни, 3. да гласање буде тајно и 4. да се на тај начин обезбиједи слободно изражавање народа о томе кога народ жели да у његово име врши јавну власт. Свако кога ово питање више занима може преврнути Европску конвенцију и све њене протоколе колико год може пута, али у њима о изборном праву неће наћи ништа више од претходно реченог. Из цитиране одредбе јасно произлази да Европска конвенција не наређује државама како ће у својим уставима и законима уредити састав својих законодавних органа, бирачко право грађана нити колико и каквих изборних јединица треба да постоји ради избора законодавних органа или шефа државе.
Све су то питања која су унутрашња ствар сваке државе и она их, као суверена, уређује независно од било које друге власти извана. Тиме се може објаснити право шаренило уставних и законских рјешења у бројним државама Европе, које су једнако као и БиХ потписнице Европске конвенције о људским правима. Искуства тих држава, од којих у наставку указујем само на нека, напросто побијају све ставове Европског суда за људска права које нам је објелоданио сарајевски медиј с почетка овог текста, који је у том објелодањивању отишао толико далеко да нам је открио како су у пресуди Европског суда за људска права у предмету Славен Ковачевић против БиХ судије констатовале и: "Да би постојање Дома народа ПС БиХ било прихватљиво ако би се овлаштења Дома народа ограничила на прецизно дефинисан витални национални интерес конститутивних народа, а не на одобравање свих закона. Суд у пресуди предлаже неколико рјешења за Дом народа. Прво рјешење је - редуцирање овлаштења Дома народа. Друго могуће рјешење је - укидање Дома народа и етничке интересе штитити у оквиру Представничког дома. Треће рјешење - задржати Дом народа у садашњој форми уз омогућавање учешћа у његовом раду свим грађанима. Суд, даље, наводи да представници народа у Дому народа морају представљати припаднике тог народа са цијеле територије државе, а не само њених појединих дијелова". Колико су цитирани ставови правно неодрживи указују, поред већ изнијете аргументације, и уставна уређења држава у наставку овог текста. На примјер, Парламент Републике Италије има горњи дом који је у једној суштинској ствари пандан ономе што је код нас Дом народа Парламентарне скупштине БиХ. Наиме, Република Италија је држава коју чини неколико региона са толико важним овлашћењима и уставном обавезом да сваки од њих буде представљен у горњем дому (Сенату) италијанског Парламента (члан 57. Устава Италије) да је то разлог због којих угледни правни мислиоци, попут др Николе Висковића, истичу како је "Италија уставном реформом од 2001. постала уистину федерацијом". Дакле, у италијанском Сенату сваки од тих региона има своје представнике, баш као што и ентитети у БиХ, а не само народи како се често погрешно овдје износи, имају своје представнике у Дому народа Парламентарне скупштине БиХ. А да би ти представници региона били изабрани, не претвара се Италија у једну изборну јединицу, како би Европски суд да наметне нама овдје у БиХ, јер никоме разумном у Италији не пада на памет да бирачима у региону Сицилија њихове представнике у Сенату бирају бирачи из, рецимо, региона Сардиније, или других италијанских региона, већ то право припада само бирачима на Сицилији. На такав начин ствари, суштински гледано, функционишу и у Шпанији, јер и шпански Парламент има Сенат као представничко тијело шпанских покрајина. Чланом 69. Устава Краљевине Шпаније Сенат је одређен као представничко тијело у којем свака од шпанских покрајина има најмање четири своја представника, а бирају их бирачи у одговарајућој покрајини, а не у Шпанији као једној изборној јединици.
У СР Њемачкој горњи дом њемачког Парламента (Бундесрат) је такође представничко тијело 16 њемачких федералних јединица, у којем свака од њих има своје представнике које, за разлику од покрајина у Италији и Шпанији, не бирају бирачи у њемачким покрајинама него их именује свака од влада у тим покрајинама, при чему тако изабрани посланици из покрајина имају императиван мандат, који значи да су у Бундесрату дужни да гласају као цјелина за став своје покрајинске владе. У Белгији је уставном реформом белгијског Сената, као горњег дома белгијског Савезног парламента, извршеном 1993. године, тај дом уставно конципиран тако да га чини одређен број сенатора које бира холандскa, односно францускa федерална јединица. Тако се од укупно 60 сенатора 29 њих бира од стране Парламента фламанске (холандофоне) федералне јединице, 10 од Парламента валонске (франкофоне) федералне јединице, осам њих бира валонски парламент, два сенатора бира Парламент Брисела и то од групе својих посланика који су се претходно одлучили да гласају као франкофона група, а само једног сенатора бирају посланици Парламента њемачке говорне заједнице. Преосталих десет сенатора бивају кооптирани. У суштини, и Сенат белгијског Парламента чине представници тамошњих федералних јединица у којима се и бирају, тако да ни овдје немамо претварање Белгије у једну изборну јединицу, тј. ни у Белгији никоме не пада на памет да уради оно што би Европски суд за људска права да наметне нама у БиХ.
Узимајући у обзир сва претходна сумарно изложена искуства и аргументацију не могу се отети утиску да се потоњом одлуком Европског суда за људска права тај суд претворио у политичку институцију за остваривање политичких интереса једне (унитарне) стране у БиХ, будући да се упустио у подухват какав себи никако и никада до сада није допустио када се ради о некој од наведених држава. Јер никада до сада тај суд није рекао било којој од наведених држава да промијене свој уставни и изборни систем нити је и у једној од њих нашао да рјешења на која је претходно указано повређују Европску конвенцију за људска права. Управо због свега тога не могу ништа друго да закључим до да се и на овај начин, помоћу Европског суда, све противправно ради на рушењу Републике Српске, јер Дом народа Парламентарне скупштине БиХ није само представништво народа него и ентитета са чије територије су изабрани делегати, будући да Устав БиХ прописује да се пет српских делегата бира са територије Републике Српске. Стога би излажење у сусрет овој пресуди Европског суда за људска права значило демонтажу Републике Српске и унитаризацију БиХ. На то Република Српска не смије никако пристати, јер би тиме она не само нестала, већ бисмо сви ми дозволили да се тиме поништи суштински дио Дејтонског мировног споразума као правно ваљаног међународног уговора, а тиме и тај уговор у цјелини, и то неправом неколицине судија које би у том случају тријумфовало над правом и правдом. |