Дејтон основа за сва решења

С почетком пролећа у Босни и Херцеговини почели су и неуобичајено врући политички дани. Томе је у извесној мери допринела свуда већ присутна економска криза, али главни повод за таласања на овдашњој политичкој сцени – бар кад је у питању Република Српска – узрокован је првенствено незадовољством опозиционих политичких партија (СДС, ПДП, СРС, ДС) и дела јавности због спотицања и учињених пропуста у обновљеним преговорима тројице БХ лидера у склопу тзв. прудског процеса.

Реч је о разговорима о могућим уставним променама у БиХ, потписаним папирима у Пруду и Бања Луци, као и контроверзама које су у вези с тим настале. Да укратко подсетимо: током новембра Босна и Херцеговина је била у средишту пажње међународне јавности. Непосредан повод томе био је политички договор лидера три водеће и владајуће партије у БиХ – Милорада Додика (СНСД) из Републике Српске и Сулејмана Тихића (СДА) и Драгана Човића (ХДЗ) из Федерације БиХ о евентуалној уставној реформи земље, подели државне и војне имовине, утврђивању коначног статуса Брчког, попису становништва и неким другим питањима о којима су била супротстављена гледишта. У заоштреној политичкој и економској кризи, која се преламала кроз међуентитетске и међунационалне односе у Босни и Херцеговини, доводећи у питање већ остварене резултате у започетим реформама, био је то свакако добар сигнал и за домаћу и за међународну сцену.

Различити приступи и спотицања

Већи део оног о чему су се договорила тројица лидера у Пруду (мало место у Посавини), а потом и у Бања Луци, људи у БиХ су добро прихватили. Реч је о усаглашеном ставу о коначном статусу Брчко дистрикта, подели државне имовине међу ентитетима и толико потребном попису становништва,које би требало да се проведе током 2011. године. Тиме су испуњене неке од обавеза које је БиХ преузела приликом прошлогодишњег потписивања Споразума о стабилизацији и придруживању ЕУ, па је разумљиво да је „прудски процес“ пажљиво праћен и позитивно оцењен у Бриселу. Из седишта Европске уније огласили су се њени водећи представници, Хавијер Солана и Оли Рен. Они су ове сусрете и договоре оценили као подстицајне за даље унапређење политичких и економских прилика у земљи.

Ипак, није све тако ружичасто како би се могло закључити на први поглед. Оно најзначајније у разговорима тројице БХ лидера – могућност уставних промена и назнака полазних позиција за најављене реформе, само је овлаш наведено у заједничком саопштењу и остало нерасветљено. До праве конфузије и контроверзи око тога о чему су се Додик – Тихић – Човић договорили дошло је када су се они појавили пред јавношћу са својим појединачним и, у великој мери, опречним саопштењима.

Лоши одјеци и различите интерпретације ових разговора на домаћем терену последица су постојећих политичких подела, као и недовољно јасних (Додик), недоречених (Тихић) и двосмислених изјава (Човић). И док Додик истрајно тврди како Република Српска у свим опцијама остаје „неупитна“ (тј. неспорна чињеница), Тихић каже како је у начелу договорена нова територијална организација БиХ са четири државотворне јединице на средњем нивоу власти – Сарајево, Бања Лука, Мостар, Тузла. Нешто слично прижељкује и лидер ХДЗ Драган Човић. Он каже да Хрвати као конститутиван народ у БиХ нису равноправно третирани и да имају право на свој ентитет. Слаба тачка у тој опцији је,међутим, то што ХДЗ не рачуна само на разграничење са Бошњацима унутар Федерације БиХ, већ очекују да им се прикључе неке од општина са хрватском већином у Посавини и централној Босни.

Ако је судити по недавно усвојеном документу у Народној скупштини Републике Српске – Декларацији за одбрану Дејтонског споразума, позиција овог ентитета остаће у свим битним питањима непромењена. У Декларацији се прецизира да су промене Устава БиХ могуће само под условом да се њима не нарушава територијална целовитост и уставно-правна позиција Републике Српске, како је то одређено Дејтонским споразумом. Дејтон је, дакле, полазна основа за све разговоре о новом БХ уставу.

Компликовани односи у сложеној држави

Садашњој, незавидној ситуацији у БиХ, добрим делом доприноси околност да је она сложена држава са компликованим унутрашњим односима. Њени ентитети имају потпуно различите системе власти и битно другачију организацију државне управе. Док је Република Српска успостављена по моделу централизоване државе (законодавна и извршна власт остварује се у републици и општинама), дотле је у Федерацији БиХ, бошњачко-хрватском ентитету, све управо супротно. Тамо је успостављен кантонални систем са три нивоа власти, са гломазним и нерационалним административно-управним апаратима.

Какав је то баласт за државу,а посебно грађане овог ентитета,биће јасно ако кажемо да поред федералне скупштине, владе, разних тела и институција на републичком нивоу, егзистира такође 10 кантоналних парламената и влада са укупно око 150 министарстава на средњем нивоу власти, као и више десетина административно-управних апарата у општинама.

Треба ли онда да чуди да Федерација БиХ издваја целих 60 одсто бруто друштвеног производа за јавну потрошњу (двоструко више него РС и земље у окружењу) и да је, према недавној информацији федералног министра финансија Вјекослава Беванде, за првих девет месеци прошле године остварен буџетски дефицит од 350 милиона конвертибилних марака (или 179 милиона евра). Са тако мегаломанском јавном потрошњом Федерација кочи економски развој и напредак не само свог ентитета већ и БиХ као државе.