субота, 23. новембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Судбина дејтонске БиХ и Република Српска > Чекајући „бриселски споразум“ за БиХ
Судбина дејтонске БиХ и Република Српска

Чекајући „бриселски споразум“ за БиХ

PDF Штампа Ел. пошта
Слободан Дурмановић   
петак, 11. април 2014.

Четрнаестог априла шефови дипломатија земаља чланица ЕУ требало би у Бриселу да расправљају о свом будућем ангажману у БиХ, али тај састанак ће бити тек почетак процеса у којем ће тај план бити зготовљен. У Бриселу, дакле, тек треба да се између себе споразумеју о томе како ће њихов план да изгледа, те какав ће бити даљи редослед потеза. Ипак, извесно је да ће тај „бриселски споразум“ за БиХ садржавати захтев за уставне промене, а „само“ је питање да ли ће се одмах захтевати крупније реформе Устава БиХ или ће се у Бриселу задовољити низом „мањих“ корака, при чему прва два корака неће бити већа од захтева за спровођење пресуде „Сејдић, Финци“ и усаглашавања тзв. механизма координације у БиХ[1].

Према предлогу Хрватске, упућеном у форми „нон пејпера“, БиХ би требало дати неку врсту специјалног статуса, односно уврстити је у земље кандидате како би политичке вође Срба, Хрвата и Бошњака, како сматрају у Загребу, били мотивисани да у процесу „посебне кандидатуре“ решавају „отворена“ уставна питања. С друге стране, Словенија је затражила од високе представнице Кетрин Ештон да што пре преузме на себе улогу медијатора у преговорима у БиХ о обимнијим уставним променама, које би биле разматране на некој новој међународној конференцији. Словеначки шеф дипломатије Карл Ерјавец чак уверава да тај предлог има подршку у Берлину, Лондону и Паризу, али за потврду тог његовог уверења ипак треба мало сачекати[2].

Наводни циљ и хрватске и словеначке иницијативе јесте стварање „модерне децентрализоване БиХ“, али о конкретним значењима те синтагме – нико од њих није ништа више говорио. Но, то је, чини се, довољно да изазове подозрење према таквој идеји и међу Србима у Републици Српској и међу Бошњацима и Хрватима у Федерацији БиХ. Срби засад једнодушно одбацују могућност некаквог „Дејтона 2“, свесни да би се изградњом „модерне децантрализоване БиХ“ окрунио барем део дејтонских, (кон)федералних надлежности Српске. Бошњачким политичарима је федерализам прихватљив само уколико би федералне јединице биле изграђене потпуно другачије неголи што су дефинисане у дејтонском Уставу БиХ, дочим Хрвати у предлогу Загреба виде згодну прилику да у дугом процесу „специјалне кандидатуре“ БиХ дођу до барем једне федералне јединице у којој ће бити већина.

Драган Човић

Зато лидер ХДЗ-а БиХ Драган Човић не жури да решава спровођење пресуде „Сејдић, Финци“ без уставних гаранција да Бошњаци неће Хрватима поново бирати члана Председништва БиХ, нити даје пристанак на механизам координације у коме би Бошњаци, како сматра, маргинализовали ставове десет кантона у ФБиХ, међу којима су три већинска хрватска[3]. А да би некако амортизовао оптужбе из Сарајева да се залаже за стварање трећег (хрватског) ентитета, поново активира предлог о реорганизацији БиХ на четири федерална јединице, чије етничке одреднице не наводи, али међу којима се, свакако, подразумева да једна буде са већинским хрватским становништвом[4].

С обзиром на то да су и у Бриселу свесни да од такве или сличне реорганизације БиХ нема ништа на краћи рок, а да је упитно да ли је то могуће поставити и као средњорочни план, онда се као највероватније чини да би краткорочни бриселски захтеви за радикалније измене Устава БиХ садржавали неку врсту тзв. „апилског пакета“ уставних промена од пре осам година или „бар“ редукцију ентитетског гласања када је реч о тзв. европским питањима.

Будући да су таквих захтеви значили јачање централних институција БиХ науштрб ентитетских, јасно је да би се – уколико се било шта од таквих или сличних захтева из Брисела поново „пошаље“ у БиХ – најпре од РС тражиле концесије. Наиме, хрватски и бошњачки политичари и дан-данас радо прихватају поменута решења, а и након октобарских избора имаће парламентарног капацитета за прихватање, дочим се српски политичари нерадо и сећају онога што су прихватили пре осам година, што под дипломатским притиском, што због своје тадашње лакомислености.

Ипак, ни данас се са сигурношћу не би могло рећи да би српски политичари лако одбацили понуду за формирање једног-два министарства на нивоу БиХ зарад „приближавања ЕУ“, а као конкретан „мамац“ могао би, рецимо, да послужи новац из претприступних фондова ЕУ. Но, за гутање таквог мамца српски политичари би требало да буду још лакомисленији неголи пре осам година, јер је за добијање новца из поменутих фондова сасвим довољно да усагласе механизам координације са Бошњацима и Хрватима, а не да учествују у формирању нових институција на нивоу БиХ. У избегавању такве замке имају сасвим довољно маневарског простора, јер се камен спотицања у договору о механизму координације налази у дворишту ФБиХ између Бошњака и Хрвата.

Још крупнији изазов Србе, Бошњаке и Хрвате чека у понуди из „нове бриселске стратегије“, која има регионални карактер, а говори о „управљању економијом“. “Стратегија има три правца: У првом реду она циља на јачање економских реформи у БиХ, и то на свим нивоима. У том смислу она садржи сет помоћи за припрему Програма економских реформи у БиХ, те Програм конкурентности и раста, који има за задатак да побољша микроекономске политике, климу за инвестирање, чиме ће се побољшати и економска ситуација сваког бх. грађанина” – тако то објашњава комесар ЕУ Штефан Филе[5].

Интересантно је да су према овом сегменту “нове стратегије” сумњичави чак и неки од водећих бошњачких економиста, и то они из редова водеће бошњачке странке СДА. Тако, на пример, бивши заменик министра финансија БиХ из редова СДА, Фуад Касумовић, упозорава – а није једини – да ЕУ занима патронат над профитабилним ресурсима у БиХ много више од помоћи тамошњим грађанима. “И званичници ЕУ и други међународни званичници гледају да излобирају да узму од БиХ оно што је профитабилно, па сте видели да је и Штефан Филе на последњем састанку поменуо, парафразирам, како би било добро да се приватизују електропривреда, телекоми”, упозорио је недавно Касумовић[6].

Власт у Републици Српској сада покушава да своју кредитну зависност од међународних финансијских институција попут ММФ-а умањи узимањем кредита у Русији, али је још неизвесно како ће употребити око 600 милиона евра тог кредита, који је, како објашњавају, финансијски нешто неповољнији од ММФ-овог, али је повољнији у политичком смислу, јер за собом “не вуче” неповољне политичке захтеве[7]. Интересантно је да је власт Милорада  Додика у томе добила условну подршку и неких жестоких критичара из опозиције[8], али је непознаница како ће Додик употребити руски кредит. Уколико би се одлучио на неку варијанту “препакивања” дугова, не би ли се ослободио старих задужења ММФ-а, онда Додику опозиција неће имати шта да замери, тим пре што се сличном тактиком у Србији служи њихов политички узор Александар Вучић. Но, уколико се Додик одлучи да добар део руског кредита “баци” у јавну потрошњу, као што је то својевремено учинио са новцем од продаје “Телекома” Србији, онда ни Додик ни Република Српска неће битно умањити економску зависност од Запада.

Брисел ће, дакако, у међувремену покушати да искористи политички утицај Београда на Бањалуку не би ли макар на тај начин очувао свој утицај у БиХ и побољшао своје шансе да Републици Српској наметне какве-такве промене дејтонског Устава БиХ, па ће понајвише од спремности Александра Вучића да у томе учествује зависити исход “нове стратегије” ЕУ за БиХ. Београд се засад званично држи опробане реторике подршке дејтонском уређењу БиХ, а Вучић своје домишљате досетке да “није довољно паметан да реши тај проблем”.

Било би, наравно, кудикамо паметније непрестано се држати чињенице да, према Дејтонском споразуму, Република Српска на међународном плану не представља никакав проблем, а да политичку кризу у БиХ продукују институционални проблеми у ФБиХ. Али, ако већ не може тако, онда неће бити много лоше ни ако Вучић настави да инсистира да у овом послу “није довољно паметан”.


 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер