Bosna, zemlja koje više nema

Živeo sam sve njene lepote i zablude, njene moći i nemoći. Tako meni i danas odnekud izbija stih „Pjesnici su čuđenje na svijetu“ Antuna Branka Šimića s kojim sam se sreo neke davne jeseni u Teslićkoj gimnaziji; glas Safeta Isovića koji čujem na radiju dok opevava kako je „djevojka sokolu zulum učinila“ nije mi samo pesma u beskrajnom nizu koji me prati dok vozim auto; Branka Ćopića sentimentlano doživljavam kao svog zemljaka koji bi bio Mark Tven da nije pisao na jednom za svetske pojmove malom jeziku; i danas se sećam kako me je tada ispunjavao nekim zavičajnim ponosom odgovor na pitanje „jednog vrlog pitca“... /Gdje li je ta,/ Odakle je ta,/ Kuda je ta Bosna/Rekti“ - i danas sećam tog stiha /„Bosna da prostiš jedna zemlja imade/ I posna/ I bosa da prostiš /I hladna i gladna /I k tomu da prostiš /Prkosna/ Od /Sna”/.

Mi smo tu živeli zajedno srećni i nesrećni, dobri i loši u jednom vremenu. Ali svi smo mi u svakom trenutku bili svesni razlika koje su bile tu i mnogo pre nego što smo se mi pojavili na zemljinom šaru. U tom smo se razlikovali od ostalih republičkih društva u toj SFRJ. Posledica toga je bio i bosanski mentalitet, u kome je uvek bilo dovoljno fatalizma jer je mnogo toga oko nas, sa tačke gledišta pojedinca – bilo sudbinski. A i naš dodir s orijentalnim preko naših komšija bio je slikovotiji i poučniji.

Ipak, nas su, prvotno, kako je to napisao Milorad Emečić odredile naše religije. I u konstituitivno ateističkom društvu te razlike su egzistirale. Malo prikrivene i potisnute u drgi plan, ali su egzistirale. Mi smo ih bili svesni i kad smo pričali viceve i kad smo bivali na grobljima. Bili smo različiti, ali smo bili - mi, kako neki sociolozi određuju društvunu grupu. Bosansko društvo, kako bih to nazvao, postojalo je. I dale su se uočiti razlike između njega i društava drugih republika.

Između ostalog, bosansko društvo odlikovalo se i stalnim bučnim strahovanjem nad svojom krhkošću, a što je „opravdavalo“ veću represiju od jugoslovenskog proseka i veći oprez. Na njemu se podizala središnja republika SFRJ, ono je proizvelo određenu kulturu u kojoj je prevladavao način komuniciranja koji je uvek nosio neophodan stepen mimikrije što je opet proizvodilo poseban šarm – a kad su se tu našli talentovani ljudi iz toga su izbijale razne značajne pojave: od „Indeksa“, „Bijelog dugmeta“, Zdravka Čolića, Top liste nadrealista do Duška Trifunovića i Safeta Zeca pa i Omera Karabegovića, Avde Hume, Nerkeza Samjlagića, žrtvovanih banjaličkih profesora Miodraga Zeca i Jovana Dušanića i Emerika Bluma, s druge strane. To društvo je oblikovalo i odredilo misao Ive Andrića, Meše Selimovića, Milorada Ekmečića i Radovan Samardžića sve do Emira Kusturice.

Međutim, u trenutku kad je počeo raspad Jugoslavije - bosansko društvo seizlomilo kao led u proleće. Sećam se da sam tada s posebnim poštovanjem za pisca čitao Andrićevu pripovetku Pismo iz 1920. Trebalo je biti mudar a i hrabar pa to napisati u vreme kad niko nije želeo da čuje - šta je Bosna stvarno. Ali nikad ta podela nije bila jasnija i gotovo bez ostatka - kao danas. Danas je Bosna (i Hercegovina) zemlja tri društva: ovde su tri autentična društva, okrenuta na tri strane i jedna veštački iskreirana država kojoj je glavni garant daleko preko Okeana. Dva od tri društva imaju svoje nacionalne matice u susedstvu Zemlje Bosne, a treće, kako je još Rebeka Vest primetile – na Bosforu. Idikatori za to uopšte nisu neke netransparentne strukture, niti sociolozi moraju da koriste neke komplikovane instrumente da bi to konstatovali. Sve se spustilo do proste pameti i jednostavne emocije fudbalskih navijača.

Ako je u ratu još bilo neke nade za bosansko društvo (ipak je to bilo društvo u kome je svaki peti brak bio nacionalno mešovit!), danas više niko nema iluzija. A najmanje ih imaju oni koji se zalažu za centarlizovanu BiH.

Ali, mislim da nije nevažno reći i ovo: ako je ikad iko imao šansu - da u gotovo eksperimentalnim uslovima demonstrira kako se mehanizmi demokratskog društva mogu upotrebiti za dovođenje u radovno stanje sukobljenih nacija posle krvavog rata - onda je to imao Zapad u Bosni sredinom devedesetih prošlog veka posle Balkanskih ratova. To je bilo daleko bolja pozicija od Kalajeve na kraju 19. veka. Imenovavši sebe za međunarodnu zajednicu Zapad je na ovom prostoru oglasio mir, iskreirao ovdašnjim narodima države, odredio veličine i vrste vojnih organizacija utičići na to ko će njima komandovati, određivao je poželjne partije i lidere, uzeo pod svoje zlokobne tajne službe; sugerisao je rešenja a ako bi se neko tome opirao uticao je na razne načine da se „nepoželjni“ uklone a ako treba i pritvore; stvorio je nadnacionalni sud i „loše momke“ pokazno lovio kao zveri, bacio se na „isterivanje đavola“ iz njih i to tako što je slao svoje vrhunske majstore tog posla; obučavao je novinare a medijski prostor oblikovao prema svojim pravilima, potom deo medija i bukvalno preuzeo u vlasništvo svojih kompanija. Oragnizovao je donatorske konferencije na kojima se nudilo sve i svašta. I postavio je – cilj: multikulturalna društva, bogata, gotovo beskonfliktna – odnosno samo sa civilizovanim, uređnim, kanalisanim konfktima.

I – ? Sve je ispalo drugačije. Gotovo ništa onako kako su narodi i probuđene individue, potencijalni građani, tada zamišljali.

Rezultat velikog eksperimenta je poznat. Gotovo da se može golim okom pratiti kako „šavovi“ za koje smo mislili da ih je progutao veliki haos iz 19. veka koji je nastao oko sahrane „bolesnika na Bosforu“ – sada ponovo postaju ganice zona uticaja velikih sila. Ispostavilo se da su oni crtači granica, instruktori demokratije, vojnici koji su od haosa pravili red, biznismeni koje smo čekali raširenih ruku, u stvari, kao i uvek u našoj istoriji - malo ili nimalo brinuli o Bosni već, što je i logično, uglavnom o svojim interesima.

 Ipak, često se pitam se da li su ti ljudi i želeli da to bude sve tako surovo, banalno i prosto. Kad je pre dve godine umro američki filozof Ričard Rorti objavljeno je njegovo pismo jednom njegovom prijatelju Grku. Pokolebala me njegova iskreno izvinjavajuća poruka – da jeste gotovo sve što su Amerikanci radili ispalo kao delo svih silnika u istoriji, ali – uveravao je on svog prijatelja – oni su iskreno želeli da to bude mnogo, mnogo ljudskije i bolje. Mislim o tome dok se PaxAmericanapolako rastače i gubi lik i snagu. Možda su tako mislili i Rimljani, i Otomani, i Austro-Ugari.

Sve to, ko je šta stvarno hteo, sad je nevažno ili malo važno. Sadašnji međunarodni odnosi, a koji uvek malim narodima određuju sudbinu u znatnom delu, imaju BiH kao datost. Ona jeste, ovakva kakave je, pravljena kao demokratska a u vojnoj bazi pod patronatom tada jedine svetske sile, ali polipolarnost koja je sada na delu nije direktna opasnost za njeno postojanje. Doduše njen dejtonski otac sve je više tretira kao pastorče jer mu se problemi na drugim stranama množe.

Država BiH koja je insticionalni okvir za tri naroda i tri društva koja svoje projekcije budućnosti vide na tri strane funkcioniše, kako je to nedavno slikovito konstatovao novinar Bi-Bi-Sija Alan Litl, kao zemlja paralenih istina - koje se ne mogu sresti ni u večnosti. Tri društva podignuta „na tri stene“, tri religijske zajednice u vremenu kad se sukobi planetrano zaoštravaju - to svakako nije osnova za iole pristojniju i funkcionalnu centralizovanu državu. Tako da naša Bosna i nema neki izbor. Ostaje joj decentralizacija kao put da bi odnosi proizvodili što manje trenja koja su za zajednice samo štetno rasipanje energije.

Konfederalizacija Bosne je jedini njen put ka stvaranju funkcionalne države. I nema tu ničeg neevropskog, što je argument onih koji žure ka ujedinjenju po svaku cenu. Pa, glavni grad te Evrope, je u zemlji koja se (još) nije raspala samo zahvaljujući spoljnim pridržavanjima. A tu je, gle čuda, i sedište – NATO.

Ni velike sile ne mogu da okreću tokove – uzvodno. Odnosno, to je moguće iskonstruisati privremeno, ali po cenu koju dugornočno niko nije spreman da plaća. Bosna je upravo primer toga. Probalo se realizovati ono što je Klinton obećao Izetbegoviću posle Dejtonskog krojačkog maratona. Nije se moglo. Tri naroda, tri društva, su divergentno formulisali svoje interese i ciljeve. Jedinstvena država je to što oni mogu podnositi. Centralizovana država bi bila dominacija jednog interesa – i, istorijski, problem tog ko je za to zainteresovan što nije dovoljno velik i dovoljno jak da to sprovede. Zbog te činjenice – decentralizacija, institucionalno možda konfederacija je rešenje u kome bi svi pristali da žive. U ovakvim krizama konsensenzusi su dragoceni.

(izlaganje sa skupa "Republika Srpska: stanje i perspektive", u Banjaluci)