Bosna protiv Srbije, Međunarodni sud pravde i Srebrenica

Vlasti u Sarajevu su 1993. podnele Međunarodnom sudu pravde (MSP) zahtev za pokretanje sudskog postupka protiv SR Jugoslavije na osnovu Konvencije o genocidu [1]. Zahtev je podneo američki profesor Frensis Bojl. Sarajevo je tvrdilo da je u BiH poginulo 250.000 za samo godinu i po dana rata i da je Ilija Garašanin bio srpski pravoslavni sveštenik koji je hteo svojim Načertanijem da razori Otomansko carstvo, uzornu multietničku državu u kojoj su poštovana ljudska prava mnogo pre Univerzalne deklaracije UN.[2] (Vlasti u Sarajevu nikako nisu mogle da objasne kontradikciju između svog stava da SRJ nije članica UN dok istovremeno tuže tu državu pred sudom UN.)[3]

SRJ je podnela kontratužbu protiv BiH 1995. U kontratužbi su navedeni dokazi o zločinima mudžahedina i rasistička (i relevantna za proces, za razliku od Načertanija) Islamska deklaracija Izetbegovića. Takođe, SRJ uslovila je uspostavljanje diplomatskih odnosa sa Sarajevom rešavanjem sudskog spora. U tom kontekstu, srpski član predsedništva BiH je imenovao kozastupnika BiH pred MSP. (On je čak i pismom iz 1999. obavestio sud da BiH odustaje od tužbe protiv SRJ).

Nakon 5 oktobra, SRJ odustaje od kontinuiteta sa SFRJ, podnosi novi zahtev za članstvo u UN i jednostrano povlači tužbu protiv BiH. Ovaj gest dobre volje je pratilo i uspostavanje diplomatskih odnosa (i serija izvinjenja najviših državnih fukcionera iz Beograda). SRJ podnosi i Incijativu da MSP ex officio preispita svoju jurisdikciju.

Međutim, MSP skandaloznom odlukom iz 2003. dozvoljava da se nastavi postupak protiv države za koju je utvrđeno od strane SB UN i Generalne skupštine 2000. da nije bila članica UN u periodu na koji se odnosi tužba.

Da bi pravni skandal bio još veći, MSP samo godinu dana kasnije donosi suprotnu odluku. Odbacuje tužbe SRJ protiv 10 NATO država jer su one podnete u vreme kada SRJ nije bila članica UN.

Posle ovakve pravne ''pripreme'' počinje usmena rasprava pred MSP. Srpski tim na čelu sa profesorom Radetom Stojanovićem na neozbiljan način dokazuje svoje tvrdnje. Tvrdi da je SFRJ bila multietnička zemlja u kojoj nije bilo nikakvih međunacionalnih problema. ''Dokaz'' za to je bio nesmetan dolazak nemačkih turista na letovanje(?!). Takođe, neozbiljno je bilo i svedočenje političara Dragoljuba Mićunovića i Dušana Mihajlovića (koji je čak govorio o tome kako je predvodio mlade izviđače u Srbiji).

Ipak, najveća greška je bilo pozivanje Majkla Rouza, bivšeg komandanta UNPROFOR-a kao ključnog svedoka odbrane. General je izjavio pred MSP : ''Vojne snage pod komandom generala Mladića su počinile najviše ratnih zločina i zverstava u tom građanskom ratu... [4]. Zatim je govorio o navodnom angažovanju vazduhoplovstva SRJ u BiH: '' Beograd nikada nije ništa tvrdio za bombardere, ali piloti su bili sahranjeni -imali su vojnu sahranu, bar sam tako čuo - u Jugoslaviji''. Konačno, Rouz je zaključio, iako nije bio u Srebrenici da je: ''Režim sa Pala počinio genocid''.

Posle ovakvog (razarajućeg po odbranu) svedočenja, nisu mnogo vredeli ni pravni argumenti Saše Obradovića i Nataše Fono-Ivanović da ni Haški tribunal nije utvrdio posebnu nameru neophodnu za genocid, dolus specalis. Takođe, oni su osporili, pozivajući se na tumačenje Komisije za međunarodno pravo UN, preširoko i kreativno tumačenje bosanske strane pojma genocida. Navedeni su dokazi o lečenju 13.500 muslimana i Hrvata 1993. u bolnicama u Banja Luci, o saradnji sa Fikretom Abdićem . Postavljeno je i pitanje - ako je postojao kod bosanskih Srba dolus specalis, zašto genocid nije izvršen u Žepi, drugoj zaštićenoj enklavi u tom području koja je pala u ruke VRS u istom periodu kad i Srebrenica? [5]

Zanemareno je od strane veća i ono što je pred MSP izneo Vladimir Milićević, oficir MUP Srbije. On je izneo dokaze da je na teritoriju Srbije (Bajinu Baštu) bez ikakvih problema prebeglo oko 450 boraca brigade iz Žepe (ti vojnici su zbrinuti i dozvoljeno im je da kasnije odu u zapadnu Evropu).[6]

Veće MSP nije uzelo u obzir čak ni priznanje (doneto u saglasnosti sa tužilaštvom) Biljane Plavšić pred Haškim tribunalom u kojem ona negira postojanje genocidne namere ili genocidnog plana rukovodstva Republike Srpske.

Veće se pozvalo na presudu Haškog tribunala u slučaju Krstić (u kojoj nije utvrđen dolus specalis već samo Krstićevo obezbeđivanje autobusa za evakuaciju ljudi iz Srebrenice).[7]

'Dokaz'' za veće je bio i razgovor (bez svedoka) Vesli Klark – pokojni Milošević u Dejtonu ( verziju tog razgovora osim Klarka naravno niko ne može da potvrdi ).Konačno, ključni ''dokaz'' za navodnu krivicu Srbije je bila izjava ministra inostranih poslova Vuka Draškovića iz 2005. u kojoj on optužuje svoju državu. [8]

Na osnovu ovakvih pravnih konstrukcija MSP je Srbiju 2007 proglasio krivom zato što nije sprečila genocid u Srebrenici (i što nije kaznila odgovorne ).

Na takvu skandaloznu presudu MSP se poziva 2015. Velika Britanija kada tvrdi da se u Srebrenici dogodio genocid.

Bosnia against the Federal Republic of Yugoslavia, and the International Court of Justice in the context of postmodern theory.

Summary: The Federal Republic of Yugoslavia in the early nineties came under the impact of the new postmodern theory in international law . Postmodernist theory is based on the idea that public international law as a branch of law rights practically loses its significance , but not its parts , such as human rights and international criminal law . Based on these informal practices run the so-called humanitarian interventions and trials before the International Court of Justice . The most famous example of such selective enforcement of public international law by the International Court of Justice is in the case of Bosnia and Herzegovina against Yugoslavia . Application and postmodernist The theory postulates are in fact , an indication of regressive trend in the development of international law.

Keywords: International Court of Justice, the Federal Republic of Yugoslavia , postmodern theory , public international law.