Под Вучићевим менторством, српским политичарима у РС је, изгледа, постало најважније да надгласавају једни друге на "проевропском путу", далеко важније него да и грађанима у детаље објасне какве их то благодети, а какве муке чекају на том путу.

Реторика помирења је уосталом свих ових година и била само изнуђени обол политичкој коректности иза које се више или мање вешто скривала намера наставка рата другим, неоружаним – медијскопропагандним, дипломатским и, понајвише, међународнокривичноправним средствима.

Засад су сви сложни у ставу да неће прихватити податке на основу Јукићеве одлуке, те да Завод за статистику РС треба да објави податке само за Српску.

Срби су опет били на побједничкој страни. Поражени су и окупатори и њихови домаћи помагачи. Овај пут није успјела замисао Бакирове сећије окренути Србе на Србе.

Упркос чињеници да читава прича о исламском тероризму нема нити, по природи ствари, може имати везе са православним Србима и Хрватима - католицима, односно са РС и Х-Б, него једино са Бошњацима – муслиманима, и кантонима са њиховом национално-вјерском већином, у свјетским медијима се непрестано говори и пише о „исламским терористима у БиХ“.

Најважније је ипак оно што Мартен није прећутао. У цитираним редовима сасвим експлицитно стоји да су Вашингтон и Брисел од почетка имали за циљ “јачање централних структура”, а не досљедну примјену Дејтонског споразума.

Умјесто тога, једино рјешење које има уставно упориште јесте споразум о механизму координације, чији потписници и доносиоци су БиХ, ентитети и кантони, што онда значи да се и све евентуалне измјене врше опет и само на тај начин.

Истина, према политичком споразуму из Бањалуке од пре три године, српски политичари су тај пристанак везали за поделу цивилне имовине, тражећи да све буде регулисано законом, с чиме су се сложили водећи бошњачки и хрватски политичари.

Српска јавност се већ саживјела и са том “кривицом”и огуглала на све што је демантује. У значајном дијелу националне елите као да је превладало увјерење да нам је најбоље да се с тим помиримо, да све признамо,свима се извинимо и да се са јачима не инатимо.

Друго, Руска Федерација је експлиците подржала демократско право Републике Српске на рефередум, и то у више наврата, а чланица је УН, Савјета безбједности и Вијећа за имплементацију Дејтонског споразума, па ваљда и међународне заједнице.