Pravno-politička ocena predloga Statuta AP Vojvodine

Prilikom razmatranja podnetog Predloga Statuta primenjen je višedimenzionalni pristup pravnom aktu kojim bi prema Ustavu Republike Srbije trebalo da se uređuje i razrađuje ostvarivanje prava građana na teritorijalnu autonomiju u okviru Autonomne Pokrajine Vojvodine. Uzevši u obzir višestruke unutrašnjepolitičke i spoljnopolitičke posledice koje po prirodi samog akta njegovo usvajanje povlači, bilo je neophodno predloženi Statut staviti u aktuelni regionalni politički i bezbednosni kontekst, kao i osvrnuti se na sociološke implikacije pojedinih njegovih ustanova. Imajući u vidu (nažalost) dugu tradiciju da se o pitanjima od prvorazrednog državnog i nacionalnog značaja u Srbiji odlučuje preglasavanjem i nametanjem, ovu ocenu smatramo pruženom rukom onima koji danas raspolažu skupštinskom većinom, da pre nego što u skupštinskim klupama podignu ruku, odnosno pritisnu taster, budu u potpunosti upoznati baš kao i čitava javnost, sa svim posledicama koje njegovo usvajanje donosi.

Preambula i osnovne odredbe

U ustavno pravnoj teoriji preambula je poznata samo i isključivo kao svečani uvod u najviši pravni akt jedne zemlje. Kao takva ona svoje mesto nalazi isključivo u aktima ustavnog karaktera, bilo da je reč o ustavima i osnovnim zakonima prostih država ili odgovarajućim ustavnim aktima federalnih država. Zakoni jedne zemlje, a posebno podzakonski akti, poput različitih statuta, pravilnika i poslovnika o radu po pravilu nikada ne sadrže preambule, već samo konkretan normativni tekst, strogo vezan za materiju na koju se odnose. U našoj ustavnoj praksi, kao recidiv socijalističko - samoupravnog perioda i doba takozvanih Društveno Političkih Zajednica, i autonomne pokrajine su u svojim statutima, odnosno ustavima (od 1974-1990) sadržale jedan ovakav tekst koji je prethodio normativnom delu. Čak i u to doba, u kome su autonomne pokrajine sa pravom smatrane državama u državi, odredbe kojima se u preambuli određuje Autonomna Pokrajina bile su istovetne sa onima kojima se to isto čini u republičkom odnosno saveznom ustavu. Međutim preambulom predloženom uz Predlog Statuta u potpunosti se odstupa od navedene (mada i same sporne) prakse, i to do mere da predložena preambula ni na koji način ne korespondira sa određenjem Vojvodine (kao oblikom ostvarenja prava građana Srbije na teritorijalnu autonomiju) koje predviđa važeći Ustav Republike Srbije. Već i ovo prvo, ali flagrantno ignorisanje najvišeg pravnog akta Republike Srbije od strane pisaca Predloga signalizira njegov dalji odnos prema ukupnom ustavno pravnom poretku Republike, a sama preambula predloženog Statuta u suprotnosti je sa duhom i slovom ustava. Štaviše preambula se nalazi u kontradikciji i sa članom 64. stav 2. samog Predloga Statuta iz koga je jasno da statut, pokrajinske skupštinske odluke i drugi opšti akti pokrajine moraju biti saglasni sa Ustavom i zakonom.

Takođe (ali ne manje značajno), preambulom predloženog Statuta naglašava se da se autonomija Vojvodine osim na Ustavu zasniva i na „istorijskom pravu građanki i građana Vojvodine na ostvarivanje, negovanje i zaštitu autonomije“. Osim što nigde, ni na posredan način nije predviđena Ustavom Republike Srbije, ovako data odrednica osnova za donošenje Statuta govori o stvarnim političkim intencijama autora predloga. Čini se da ovime autori predloga pokušavaju da Statut iskoriste za promociju teze da je „istorijsko pravo građanki i građana“ (čitaj sadašnjih i penzionisanih funkcionera AP Vojvodine) na autonomiju starije od određenja položaja pokrajine datog u važećem Ustavu Republike Srbije.

Nastavljajući u istom duhu, već u 1. članu Predloga Statuta njegovi autori hvataju se u koštac sa određenjem autonomne pokrajine na jedan ustavom nepredviđeni način. Naime, za razliku od ustavnog rešenja prisutnog u važećem Ustavu kojim se Srbija (u duhu evropske ustavne tradicije) definiše kao država Srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive, prvim stavom navedenog člana Vojvodina se definiše kao „autonomna pokrajina građanki i građana koji u njoj žive“. Tvorci Predloga Statuta ovime sebi dodeljuju ulogu navodnih advokata manjinskih nacionalnih zajednica, koje, kako ćemo videti, treba da postanu jedan od glavnih stubova buduće moćne pokrajinske birokratije koju predloženi Statut treba da porodi. Međutim svakome ko je makar površno bio u kontaktu sa bilo kojom od pravnih nauka više je nego jasno da je pravno nemoguće i neustavno podzakonskim aktom, kakav je po svojoj prirodi statut pokrajine, istu definisati na način različit od onoga odrđenog Ustavom same države.

Član 1. stav 2. Predloga Statuta odlazi još dalje u pravcu istupanja iz okvira za uređenje pokrajine zadatog Ustavom. Ovim članom Predloga AP Vojvodina se određuje kao „ deo jedinstvenog kulturnog, civilizacijskog, ekonomskog i geografskog prostora Srednje Evrope“. Na ovom mestu autor verovatno nesvesno baca svetlo na pravu istorijsku agendu koju zapravo ima na umu u preambuli, kada pominje „istorijsko pravo građanki i građana Vojvodine“. Iako u modernom političkom rečniku navedeni pojam nema praktično nikakvo značenje (sve ozbiljne političke integracije se odvijaju na pan-evropskom nivou) istorijski, do 1918. godine pod ovim pojmom podrazumevaju se prostori Nemačke, današnje Poljske, Austrougarske i Vojvodine, u njenom sastavu! Ovaj žal za prošlim vremenima koji Vojvodinu smešta u okvire na sreću davno nepostojeće zajednice, nadovezuje se i na tradiciju totalitarne Kardeljevske ustavnosti. Naime, u svim dosadašnjim statutima i ustavima AP Vojvodine iz Socijalističko-samoupravnog perioda (vreme Srbije iz tri dela) pokrajina je definisana kao subjekt u okviru šire Jugoslovenske zajednice, sa federacijom a ne Srbijom kao pokroviteljem njenog ustavnopravnog subjektiviteta. Šta ovakvo rešenje može da znači u današnjim uslovima lako je zaključiti. Ustav Republike Srbije je u tom pogledu više nego izričit kada u svom članu 182. Stav 1. Pokrajinu definiše kao „autonomnu teritorijalnu zajednicu osnovanu Ustavom, u kojoj građani ostvaruju pravo na pokrajinsku autonomiju“.

Obrisi državnosti

U ustaljenoj međunarodnoj ustavnoj praksi pojedinačne države kao subjekti međunarodnog prava i članovi međunarodne zajednice imaju jednu adresu, po pravilu u glavnom gradu odnosne države sa kojom druge države i međunarodne organizacije ostvaruju najrazličitije oblike saradnje i komunikacije. Ustav Republike Srbije, u članu 9. koji nosi naslov Glavni Grad, određuje Beograd kao (jedini) glavni grad u državi. Srbija bi međutim, prema predloženom Statutu postala pravi slučaj sui generis kada je ovo u pitanju. Predloženi Statut predviđa da umesto dosadašnjeg sedišta organa Autonomne Pokrajine Vojvodine, Novi Sad postane Glavni Grad Vojvodine. Srbija bi na ovaj način bila svrstana u red veoma retkih zemalja koje u svom sastavu imaju dva glavna grada (Indijska država DŽamu i Kašmir, doduše nesamostalna, ima letnju i zimsku prestonicu). Na ovom primeru jasna je i simbolička i terminološka namera tvoraca predloga da prevaziđu sve standarde uobičajene za pokrajinsku autonomiju. Položaj gradova, odnosno opština u Republici Srbiji precizno je određen Ustavom i Zakonom o teritorijalnoj organizaciji koji bliže određuje koja mesta na teritoriji Srbije imaju status grada. U potpunosti je nezamislivo da se jednim podzakonskim aktom (u datom slučaju Statutom Autonomne Pokrajine), suprotno ustavu i zakonu, na teritoriji Srbije, pored postojećeg ustavom predviđenog, konstituiše još jedan glavni grad.

Jedna veoma opasna reperkusija ovakvog načina razmišljanja tvoraca predloga krije se u članu 16. Stav 2. Predloga Statuta kojim se pokrajina eksplicitno ovlašćuje da zaključuje međunarodne ugovore. Stručna javnost nepodeljena je po ovom pitanju. Zaključivanje međunarodnih ugovora spada u isključivu nadležnost država kao subjekata međunarodnog prava. Subjekti ovlašćeni za zaključivanje međunarodnih ugovora jesu subjekti međunarodnog prava, odnosno jesu države. Pravo na zaključivanje međunarodnih ugovora jedna je od temeljnih stvari koje tvore svaku državu u formalno-pravnom smislu. U uporednoj praksi retki su slučajevi u kojima se u složenim državama njihovim autonomnim, odnosno federalnim jedinicama dopušta ograničena mogućnost sklapanja ugovora ali samo uz prethodnu saglasnost centralne vlasti (primer Katalonije u Španiji). Srpska Napredna Stranka pridružuje se oceni stručnjaka u stavu da bi ovakva odredba u Statutu pokrajine širom otvorila vrata za ozbiljne i po Srbiju opasne zloupotrebe.

Kada je u pitanju oblast međunarodne saradnje pokrajine nemoguće ne osvrnuti se na odredbe Predloga kojima se, osim već navedenog ugovaranja, pokrajina ovlašćuje na otvaranje svojih predstavništava u inostranstvu, tj. u regionima Evrope i u Briselu. Imajući u vidu tragično iskustvo raspada bivše SFRJ ova odredba Statuta kao da svojom suštinom sluti željeni rasplet za autore Predloga. Rečju, osim što u simboličkom smislu predstavlja još jedan od atributa para-državnosti ova odredba opominje na činjenicu da su sve bivše jugoslovenske republike proces svoga osamostaljivanja otpočinjale upravo otvaranjem trgovinskih i kulturnih predstavništava u Evropskim zemljama. Štaviše ako bi otvaranje predstavništava pokrajine u drugim evropskim regionima, izvan postojeće mreže diplomatsko-konzularnih predstavništava Srbije donekle i moglo da se opravdava, ostaje otvoreno pitanje koja je svrha predstavništva pokrajine u Briselu. Republika Srbija u skladu sa Ustavom vodi jedinstvenu spoljnu politiku, kako prema pojedinačnim državama tako i prema međunarodnim i nadnacionalnim organizacijama. Otvaranje ovakvog predstavništva sluti na izraženu želju za ostvarivanjem separatnih interesa pokrajinske birokratije i autonomaške elite i odraz je moguće težnje određenih krugova u zemlji i inostranstvu za t.z.v. politikom dvostrukog koloseka Vojvodine i ostatka Srbije na putu ka E.U. Imajući u vidu sva negativna iskustva iz veoma bliske prošlosti prema ovakvim inicijativama bi u najmanju ruku trebalo zadržati veliku rezervu.

Sledeće bitno obeležje državnosti kojim se izlazeći iz okvira svojih nadležnosti bavi Statut je teritorija. Kao što je poznato, Zakonom o teritorijalnoj organizaciji Republike Srbije, donesenim nakon usvajanja važećeg Ustava Republike Srbije, u članu 27. taksativno su navedene opštine koje čine teritoriju Autonomne Pokrajine Vojvodine. Predlog Statuta međutim, ne obazirući se na ovo, po važećoj hijerarhiji pravnih normi starije rešenje, određuje da se pokrajina „sastoji od geografskih oblasti Bačke, Banata i Srema“. Navedeno određenje sa sobom nosi niz nejasnoća i otvara brojna pitanja. Pre svega postavlja se pitanje šta je navelo autore Predloga da se direktno ogluše o član 182. Stav 4. Ustava Republike Srbije koji kaže da se „Teritorija autonomnih pokrajina i uslovi pod kojima se može promeniti granica između autonomnih pokrajina određuje zakonom“. Nadalje, kada se već pribeglo ovakvom neustavnom određivanju teritorije pokrajine, stvara se nedoumica šta autori podrazumevaju pod geografskim oblastima Bačke, Banata i Srema. Geografski teritorija Srema velikim delom nalazi se na tlu današnje Republike Hrvatske, koju je Srbija priznala u njenim granicama, a u geografskoj oblasti Banata se nalazi i drugi po veličini grad Rumunije, Temišvar. Osim toga veliki delovi Beograda nalaze se na teritoriji Srema, odnosno Banata, što još više podcrtava neadekvatnost i političku neozbiljost (pravna je više nego jasna) upotrebljenih formulacija. U vezi sa ovim nije moguće šaljivo ne primetiti nedoslednost autora koji se pozivaju na „istorijsko pravo građanki i građana Vojvodine“ a da pritom nigde ne pominju oblast Baranje koja je takođe, sve do čuvenog avnojevskog crtanja granica, dugo vremena bila geografski pa i administrativni deo Vojvodine.

Sa pravnog aspekta, kao i sa aspekta elematarnih interesa Republike Srbije neprihvatljiva je i odredba Predloga kojom se u pravni poredak Srbije na Ustavom nepredviđen način uvodi pokrajinska skupštinska odluka, kao opšti pravni akt. Osim što nije predviđena ustavom, ovoj odluci se dodeljuje „značaj zakona na teritoriji AP Vojvodine u pitanjima koja su zakonom određena da su od pokrajinskog značaja“. I terminološki a i suštinski autori Predloga nastoje da na ovaj način pokrajinsku skupštinsku odluku, koja je podzakonski akt, učine jednakom zakonu i učine daleko snažnijom nego što je to bila dosadašnja Odluka kao klasičan podzakonski akt. Namera autora Predloga u vezi sa ovim jasna je iz člana 30. Predloga Statuta kojim se vrši delimična uzurpacija zakonodavne nadležnosti Republike. Naime ovim članom Vojvodini se daje pravo da „uređuje pitanja koja nisu obuhvaćena zakonom, kada je to od posebnog interesa za građane AP Vojvodine i kada se ta pitanja mogu uspešnije i svrsishodnije uređivati i rešavati unutar AP Vojvodine i na osnovu njenih propisa“. Dalje se navodi da i „o pitanjima od republičkog značaja o kojima nije donet zakon, Skupština AP Vojvodine može doneti pokrajinsku skupštinsku odluku kojom se ta pitanja privremeno uređuju za teritoriju AP Vojvodine“ . Zaključak stručne javnosti nedvosmislen je i u pogledu ovakve odredbe. Na ovaj način, autori po principu konkurentne zakonodavne nadležnosti koja je tipična za federalne i konfederalne države, kakva Srbija nije, sami sebi dodeljuju pravo da donose akte iz ustavom definisanih nadležnosti Srbije. Time se vrši neposredna uzurpacija ustavom definisane zakonodavne nadležnosti Narodne Skupštine, što za svoj ishod može imati bitno narušavanje ravnopravnosti građana, pravnu nesigurnost i dalje jačanje centripetalnih tendencija na severu republike.

Stalno unapređivanje i zaštita kolektivnih prava pripadnika nacionalnih manjina predstavlja jednu od fundamentalnih vrednosti za koje se zalaže Srpska Napredna Stranka. Štaviše, puna integracija pripadnika manjinskih naroda (uključujući i primenu pozitivne diskriminacije tamo gde je to neophodno) biće u samom vrhu liste prioriteta u delovanju Srpske Napredne Stranke, a samim tim i jasno obeležje buduće naprednjačke vlasti. Ovakav stav za posledicu ima otvorenost i podršku svakom predlogu, koji u okvirima koje dopušta postojeći ustavno-pravni poredak, doprinosi promociji manjinskih prava. Naglašena benevolentnost u navedenom smislu ne znači međutim i blanko podršku za one predloge kojima se na najneposredniji način krše postojeće ustavne i zakonske norme. U članu 26. Preloga Statuta, njegovi tvorci ponovo nastoje da svoju sklonost ka kršenju Ustava i uzurpaciji ovlašćenja sakriju iza navodne promocije prava pripadnika manjinskih zajednica. Naime ovim članom predviđa se da su u AP Vojvodini u službenoj upotrebi pored srpskog jezika i ćiriličnog pisma i mađarski, hrvatski, slovački, rumunski i rusinski jezik i njihova pisma. Takođe navedenim članom predviđa se i primena „latiničnog pisma srpskog jezika u organima i organizacijama AP Vojvodine“ što će se kako se navodi urediti pokrajinskom skupštinskom odlukom. Navedeni član, iako dobar i celishodan u delu kojim se omogućuje upotreba jezika i pisma pripadnika nacionalnih manjina u organima i organizacijama pokrajine, u potpunosti krši član 10. Ustava Republike Srbije. Ovim članom Ustava odeđeno je da su „u Republici Srbiji u službenoj upotrebi Srpski jezik i ćiriličko pismo“ (upotreba latiničkog uopšte se ne spominje) dok se „službena upotreba drugih jezika i pisama uređuje zakonom, na osnovu Ustava“. Kako zakon kojim bi se regulisala službena upotreba drugih jezika i pisama još uvek nije donet, samim tim još uvek nije ni u najavi prenošenje uređenja ove materije na pokrajinski nivo. U potpunosti je dakle odsutan bilo kakav pravni osnov na temelju koga bi autori predloga ovog podzakonskog akta mogli da izvode pravo da Statutom Autonomne Pokrajine uređuju pitanje za koji je Ustav nedvosmisleno propisao da mora biti rešeno zakonom.

Pomenuti primer nažalost nije i jedina ilustracija manipulativnog dušebrižništva autora Predloga kada su u pitanju nacionalne manjine. Premda Ustav Republike Srbije u članu 14. stav 1, precizno određuje da Republika štiti prava pripadnika nacionalnih manjina, određujući u stavu 2. da država jemči posebnu zaštitu nacionalnim manjinama radi ostavrivanja potpune ravnopravnosti i očuvanja njihovog identiteta, samoproklamovani pokrajinski ustavotvorci našli su za shodno da baš oni, baš podzakonskim aktom regulišu ovo pitanje od nesumnjivog opšteg značaja. Rezultat je onakav kakav ako se imaju u vidu duh i slovo ustava (i njegove gore pomenute odredbe) jedino može i biti – neustavan. U članu 6. Predloga Statuta propisuje se nacionalna ravnopravnost pripadnika nacionalnih zajednica uz njihovo taksativno nabrajanje i to iako je iz gore pomenutih ustavnih odredbi više nego jasno vidi da je ravnopravnost pripadnika nacionalnih manjina garantovana Ustavom kao najvišim pravnim aktom čitave Republike, a ne Statutom jedne pokrajine kao podzakonskim aktom. Samo po sebi ovo kršenje ustava ne bi imalo toliku specifičnu težinu da se pisci Predloga nisu u nastavku teksta, na mnogo osetljivijem mestu poduhvatili rešavanja iste problematike.

Naime posebnu pažnju privlači član 40. Predloga kojim se u okviru Skupštine Autonomne Pokrajine ustanovljava Savet nacionalnih zajednica. Prema slovu predloga, Savet predstavlja posebno telo Skupštine koje broji 30 članova, od kojih se polovina bira iz reda poslanika koji se izjašnjavaju kao pripadnici nacionalne zajednice koja čini brojčanu većinu u ukupnom stanovništvu AP Vojvodine, dok se druga polovina bira iz redova pripadnika nacionalnih manjina, proporcionalno njihovoj zastupljenosti u pokrajinskoj Skupštini. Na prvi pogled dakle, ništa sporno. Jedno višenacionalno skupštinsko telo, ustrojeno da promoviše zaštitu manjinskih zajednica, što je zajemčeno i samim njegovim sastavom... Problem međutim nastaje ako se zagrebe ispod površine i u obzir uzmu dalekosežne posledice koje mogu da proisteknu iz stavova 7. i 9. narečenog člana. Članom 40, a posebno pomenutim stavovima, širom se otvara prostor da se na mala vrata Poslovnikom i pokrajinskom skupštinskom odlukom, u Skupštinu Vojvodine uvede dvodomi sistem. Pomenutim stavom 7. određeno je da se pri rešavanju pitanja iz nadležnosti Skupštine koja su posredno ili neposredno u vezi sa ostvarivanjem prava nacionalnih zajednica koje čine brojčanu manjinu, obavezno pribavlja mišljenje Saveta nacionalnih zajednica. Stavom 9. istog člana predviđeno je da se način rada i izbora Saveta uređuje pokrajinskom skupštinskom odlukom i poslovnikom Skupštine. Rezon je očigledan. Ostaje dakle samo da se, kao što je u stavu 9. opisano, Poslovnikom o radu Skupštine i eventualno pokrajinskom skupštinskom odlukom propiše da se prilikom donošenja odluka „koje su posredno ili neposredno u vezi sa ostvarivanjem prava manjinskih zajednica“ mora pribaviti saglasnost Saveta nacionalnih zajednica. Time se zaokužuje pravo veta Saveta prilikom donošenja važnih odluka u Skupštini AP Vojvodine i pravno sankcioniše njegova dominacija u Skupštini Pokrajine. Na ovaj način pod plaštom borbe za unapređenje manjinskih prava Predlog Statuta sprovodi Geri-Mendering unutar doma Skupštine AP Vojvodine, pri svemu tome u potpunosti diskriminišući one (Ustavom zaštićene) građane koji su nacionalno neopredeljeni – za njih mesto u savetu nije ni predviđeno. Umesto da na terenu, gde zaista mogu da poprave i unaprede položaj manjinskih zajednica, konkretnim delovanjem počnu da u praksi dokazuju proklamovanu posvećenost interesima nacionalnih manjina, politički sponzori autora ovog Predloga nastavljaju da manjinske narode koji u Srbiji žive doživljavaju kao političko oruđe. Navedene odredbe upravo i svedoče o nameri da se etničke manjine koriste kao političko oruđe za ostvrivanje sumnjivih političkih ciljeva autonomaškog lobija u Srbiji i van nje, što za posledicu može imati pogoršavanje inače tradicionalno stabilnih i dobrih međuetničkih odnosa na teritoriji AP Vojvodine.

Kada su u pitanju nadležnosti Skupštine AP Vojvodine tvorci Predloga sapliću se o ustavne i zakonske norme na još nekoliko mesta. Članom 38. Predloga predviđa se da „Poslanik ne može biti pozvan na krivičnu odgovornost, pritvoren ili kažnjen zbog iznetog mišljenja ili davanja glasa na sednici Skupštine i radnih tela“, a istovremeno članom 58. Previđa se i da „Predsednik i član Pokrajinske vlade ne odgovaraju za mišljenje izneto na sednici Pokrajinske vlade, Skupštine ili za glasanje na sednici Pokrajinske vlade“. Predložene norme u dobroj meri su celishodne i moglo bi se uzeti da one doprinose nezavisnosti u radu i demokratičnosti organa pokrajine. Nevolja je međutim u sledećem – pravno je nemoguće i protivustavno Statutom kao podzakonskim aktom proširivati zatvoreni krug lica koje je Ustav odredio kao nosioce imuniteta od krivičnog gonjenja. Ustav je pravo imuniteta predvideo za Predsednika Republike, Narodne Poslanike u Narodnoj Skupštini Republike Srbije, zatim za Predsednika i članove Vlade, Zaštitnika građana kao i za nosioce pravosudnih funkcija – sudije i javne tužioce. Nije moguće, ni dozvoljeno, izvan ovog Ustavom propisanog kruga lica oglušujući se o norme krivičnog zakonodavsta, aktom nesumnjive manje pravne snage od Ustava i Zakona izuzimati bilo koga od krivičnog gonjenja, ma kako to se to nekome činilo opravdano ili politički oportuno.

O svojevrsnom pravnom voluntarizmu kada je određivanje nadležnosti Skupštine Vojvodine u pitanju svedoči i pokušaj da se Skupština pokrajine (podzakonskim aktom) Statutom (čl. 34) ovlasti da daje mišljenje na promene Ustava koje se odnose na položaj, prava i dužnosti AP Vojvodine. Osim što nigde nije predviđeno Ustavom, ovakvo ovlašćenje zadiralo bi u suverenost građana Srbije čije otelotvorenje predstavlja Ustavom propisana nadležnost Narodne Skupštine Republike Srbije kao jedinog organa ovlašćenog da donosi i menja Ustav.

Regulišući nadležnost Skupštine AP Vojvodine Predlog Statuta (čl. 34 tačka 21) izričito predviđa da Skupština AP Vojvodine „predlaže“ mrežu sudova na teritoriji AP Vojvodine. Ovaj deo Predloga Statuta je u direktnoj suprotnosti sa čl. 143. st. 2 Ustava Republike Srbije koji kaže da je „Osnivanje, organizacija, nadležnost i sastav sudova uređen zakonom“. U našoj Republici ovakav zakon upravo je nedavno i usvojen, te je njime između ostalog uređena mreža sudova i za teritoriju AP Vojvodine.

Autori Predloga u članu 17. predviđaju još jedan veoma interesantan i kontroverzan institut. Ovim članom ustanovljava se Vojvođanska Akademija Nauka i Umetnosti, kao „ustanova od posebnog značaja u AP Vojvodini“, i istovremeno nalaže svim organima pokrajine da „obezbede uslove za rad Vojvođanske Akademije Nauka i Umetnosti“. Postojanje ustanove sa ovim nazivom nije nepoznato žiteljima severne pokrajine. Štaviše za vreme „Srbije iz tri dela“ kada se pokrajina nalazila u rukama pokrajinske komunističke partijske oligarhije i u većini stvari bila nezavisna u odnosu na ostatak Srbije, te predstavljala jedan od konstitutivnih elemenata federacije, „VANU“ je predstavljala jednu od važnih tribina sa kojih je sipan animozitet prema Beogradu i jedan od simbola i stubova nepopularne autonomaške pokrajinske birokratije koju su građani svrgnuli u revoltu krajem osamdesetih godina. Problem međutim ne zadire samo u pitanje demokratskog legitimiteta jedne ovakve ustanove. Ustav Republike Srbije u članu 183. Stavovi 2. i 3, precizno definiše oblasti koje spadaju u nadležnost Autonomnih Pokrajina. Oblast nauke se u navedenom članu nigde, ni posredno ni indirektno ne navodi kao nadležnost Autonomne Pokrajine. Naprotiv, prema važećem ustavnom rešenju (čl. 97. stav 12.), oblast nauke i tehnologije nalazi se u isključivoj nadležnosti republike. Šta je to onda vodilo autore Predloga kada su u članu 27. koji se bavi nadležnostima autonomne pokrajine čitavom stavu dali naslov „Nauka, inovacije i tehnološki razvoj“. Zaista je teško poverovati da su se autori još jednom slučajno prevarili, na štetu nadležnosti Republike. Pre bi se reklo da političke strukture koje stoje iza podnetog Predloga na ovaj način nastoje da njime legalizuju i konvalidiraju skupštinsku Odluku iz 2002. godine kojom je na mala vrata, bez ikakvog pravnog utemeljenja u tada važećem Statutu i Ustavu Republike Srbije, u ograničenom obimu već obnovljen rad narečene „akademije“. Političke pak, i sociološke razloge za ponovno formiranje jedne ovakve ustanove treba tražiti u ne tako davnoj prošlosti kada je VANU bila u službi pokrajinskih birokrata, autonomaški nastrojenih komunista, te svojevrsne duhovne preteče današnjih autonomaša.

Čitav niz članova (47-59) Predloga Statuta AP Vojvodine reguliše pitanja od značaja za funkcionisanje Pokrajinske vlade. Loša rešenja pisaca Predloga mogu se svesti na nekoliko spornih tačaka, a to su: terminologija svojstvena ustavima suverenih država i federalnih jedinica kao i pitanja čijem je regulisanju posvećena pažnja u meri koja se čini suvišnom. Ustavom zagarantovano pravo AP Vojvodine je da samostalno propisuje uređenje i nadležnost svojih organa i javnih službi (čl. 179), u skladu sa tim je i njeno pravo izbora naziva svojih organa. U svetlu te činjenice ne čini nam se spornim odabir naziva Pokrajinska Vlada. Međutim, kada se u obzir uzme da je od početaka pravnog regulisanja autonomije Vojvodine (1946.), pomenuti organ nosio naziv Izvršno veće, bez obzira na stepen autonomije koji je Vojvodina posedovala; kao i čitav niz odredaba Predloga koje su posvećene regulisanju pitanja: nespojivosti funkcija (čl. 50), početka i prestanka mandata (čl. 52), glasanja o nepoverenja Vladi (čl. 54), glasanja o poverenju Vladi (čl. 55), ostavke i razrešenje Vlade (čl. 56-57), interpelacije (član 53). Stvara se utisak da namera pisaca Predloga nije bila čisto terminološke prirode. Ovde posebno valja naglasiti odredbu čl. 47 Predloga koja reguliše položaj i odgovornost Pokrajinske vlade i koja istu definiše kao „organ AP Vojvodine i u okviru nadležnosti AP Vojvodine nosilac izvršne vlasti na njenoj teritoriji“. U poređenju sa važećim Statutom AP Vojvodine, koji je navjeći deo pomenutih pitanja ostavio na regulisanje Skupštini i Poslovniku Izvršnog veća, Predlog je u duhu ustava suverenih država i federalnih jedinica taj zadatak dodelio sebi. Stvaranje paralelizma na liniji Republika - Pokrajina, za sada je zadžano na terminologiji i tehnici, što predstavlja dovoljnu polaznu osnovu makar i za stvaranje svesti o ravnopravnosti odnosnih subjekata.

Predlog Statuta svojim 63. članom uređuje pitanje prihoda AP, na način koji proširuje nadležnosti AP određene Ustavom. Na osnovu čl. 184. Ustava, autonomne pokrajine imaju pravo na izvorne prihode kojima finansiraju svoje nadležnosti, a pitanje određivanja vrste i visine prihoda autonomnih pokrajina mora biti regulisano isključivo zakonom (čl. 184. st. 2 Ustava). Što znači da se ova pitanja ne mogu regulisati Statutom ili pokrajinskom skupštinskom odlukom, kao ni pitanje samostalnog naplaćivanja bilo kakvih prihoda od strane AP. Pisac Predloga je postupio suprotno slovu Ustava kada je propisao koji sve prihodi pripadaju AP Vojvodini, naročito kada su u pitanju sredstva naplaćena iz poreza na dobit preduzeća i poreza na dohodak građana na teritoriji AP Vojvodine, za koja je predvideo da služe isključivo za finansiranje nadležnosti Vojvodine (čl. 63. st. 4. Predloga).

Vladavina prava predstavlja jednu od fundamentalnih vrednosti na kojima počivaju sve uspešne države. Poštovanje hijerarhije pravnih normi i uklađenost podzakonskih akata sa zakonima i Ustavom predstavljaju jednu od osnova svakog čvrstog i stabilnog pravnog poretka. Države u kojima se najviši pravni akti derogiraju i menjaju u skladu sa potrebama dnevne politike, po pravilu se pokazuju nesposobnim da ostvare interese svojih građana. Pored toga što sadrži niz nomotehničih manjkavosti predloženi Statut, kako se vidi, suštinski narušava pravni poredak Republike Srbije. Kršenje Ustava i zakona niukom slučaju ne može biti ni dobra preporuka za učlanjenje u Evropsku Uniju za koje se politički sponzori Predloga pred građanima i biračima deklarativno zalažu. Predloženi Statut protivan je po svojim posledicama bazičnim vrednostima (jednakost građana, solidarnost, i ravnomerni regionalni razvoj) na kojima počiva sama ideja o Evropskoj Uniji. U sadašnjoj formi, predloženi Statut protivan je interesima države Srbije, srpskog naroda, i svih naroda koji u Srbiji žive. Težnja za rastakanjem sopstvene države ne samo što nije preporuka za bilo kakve integracije i predstavlja pokazatelj svojevrsne moralne korumpiranosti, već je i odraz želje za samovlašćem, što treba da bude opomena upravo onima koji se iskreno zalažu za višti stepen autonomije Vojvodine.

Poziv na dijalog SNS

Srpska Napredna Stranka poziva sve relevantne političke činioce na otvoreni dijalog, sa ciljem donošenja Statuta koji bi na najbolji način odražavao interese svih građana Pokrajine i čitave zemlje. Ukoliko vladajuća većina ostane gluva na osnovane primedbe stručne i političke javnosti i u Narodnoj Skupštini izglasa Predlog Statuta AP Vojvodine, Srpska Napredna Stranka će na osnovu člana 167. (4) Ustava Republike Srbije, kojim je propisano da Ustavni sud odlučuje o saglasnosti statuta i opštih akata autonomnih pokrajina i jedinica lokalne samouprave sa Ustavom i zakonom, kao i na osnovu člana 169. stav 1. Ustava Republike Srbije, pokrenuti inicijativu za prikupljanje potpisa jedne trećine narodnih poslanika, kojim bi se od Ustavnog suda Republike Srbije tražila prethodna ocena ustavnosti Statuta AP Vojvodine pre njegovog stupanja na snagu, čime bi mogla biti sprečena njegova primena.