Zašto zaista ne treba da uđemo u NATO?

 Već skoro celu deceniju traje rasprava o tome da li je za Srbiju štetno ili korisno da se pridruži NATO paktu, i valjalo bi da, pre nego što iznesem argumente zbog kojih mislim da je članstvo u alijansi u najmanju ruku nepotrebno našoj zemlji, napišem nešto i o svom viđenju stvari i iznesem argumentaciju koja me je navela na dovoljno čvrste razloge usled kojih sam promenio svoje gledište za sto osamdeset stepeni. U ovom slučaju blago podsećanje na moje ranije stavove može biti poučno.

Godinama sam slušao atlantiste kako govore o potrebi Srbije da se okreće najjačima, o opasnostima koje sa sobom nosi vođenje politike koja se razlikuje od one koju vode naši susedi i o ekonomskim benefitima članstva u NATO-u. Njima su se suprotstavljali ljudi različitih političkih opredeljenja kojima je jedino zajedničko bilo to što su kao razlog za neulazak u alijansu navodili istorijsku činjenicu da nas je ona bombardovala. Iako sam umereno konzervativnog opredeljenja, uvek sam smatrao i to da je politika veština mogućeg i da naše opredeljenje za ovu ili onu stranu ili blok ne sme da zavisi od našeg, često emotivnog, odnosa prema istoriji. U takvoj situaciji zagovornici atlantskih integracija zvučali su mi kao oni koji uvažavaju realnost dok su njihovi oponenti na mene ostavljali utisak naivnih i emotivnih ljudi koji nisu sposobni da racionalno sagledaju situaciju u kojoj se nalazimo.

Zbog čega onda zaista ne treba da uđemo u NATO? Mislim da je osnovno pitanje na koje treba da potraži odgovor svako ko je zaista racionalan i dobronameran to da li bi naše članstvo u Severnoatlantskom paktu sprečilo dalju dezintegraciju Srbije. Verujem da mnogi misle kako nikakva nova dezintegracija ne preti našoj zemlji, to jest da se ovaj proces završio gubitkom Kosova, i u takvoj situaciji skrećem pažnju na zbivanja u Vojvodini u kojoj je počelo da se dešava ono što ce pre nešto više od deset godina dogodilo u Crnoj Gori. Pokrajinska vlast je iz svojih ličnih interesa odlučila da postepeno i uz podršku nekih stranih sila odvoji Vojvodinu od Srbije. U skladu sa tim nedavno je, uz pritiske sa raznih strana, usvojen i neohabzburški statut Vojvodine kojim naša severna pokrajina dobija atribute državnosti. Neki "autonomaši" tvrde kako čak ni takva paradržavnost, koja podrazumeva vladu i ambasadu, pardon, "kancelariju" u Briselu, nije dovoljna i obećavaju da se se izboriti da Vojvodina dobije još. Tu i tamo, neko ih optuži za separatizam ali oni na to hladno odmahuju glavom i odgovaraju kako je u pitanju neopravdani strah paranoičnih srpskih nacionalista i kako je sve što oni žele dogovor Srbije i Vojvodine (kao da se radi o odnosima između dve države a ne unutar jedne).

Svako koga sećanje malo bolje služi može zapaziti da pokrajinsko rukovodstvo govori veoma slično kao i Milo Đukanović 98-me godine što je i logično jer kad bi se danas otvoreno priznao separatizam to bi bilo političko samoubistvo, kao što bi i u Crnoj Gori pre nešto više od deset godina to značilo gubitak veće podrške u narodu. Ali, zato su tu razne lige, akademije, nezavisna udruženja novinara i nevladine organizacije koje sa jedne strane rade na stvaranju novog identiteta a sa druge strane objašnjavaju kako bi Vojvodina postala nova Švajcarska samo kad se novac nebi "odlivao" u Beograd. U Crnoj Gori je na identičan način za svega par godina stvoren novi montenegrinski identitet i tako je nastala klima gde je u izbornoj kampanji moglo otvoreno da se priča o odvajanju a da to ne bude kažnjeno gubitkom glasova. Dakle, kao što se može videti Vojvodina se kreće crnogorskim putem i za povećanje svoje autonomije ima podršku nekih zapadnih centara moći.

Možemo očekivati da se taj trend nastavi naročito kada uzmemo u obzir da je pritisak istih krugova bio ključan razlog za usvajanje statuta.
Zamislimo sada situaciju u kojoj  kroz desetak godina Srbija uđe u NATO-u i gde rukovodstvo AP Vojvodine, nakon što je godinama stvaralo novi identitet, objavi da im je cilj nezavisnost naše severne pokrajine i da će sprovesti referendum povodom tog pitanja. Kako bi se NATO ponašao u toj situaciji?

Da li možemo očekivati da bi njegovi čelnici rekli da je Vojvodina deo Srbije i da nikakav referendum koji dovodi u pitanje celovitost njihove članice ne dolazi u obzir? Ili je veća verovatnoća da bi u Briselu rekli kako će oni biti garant "demokratskog i legalnog" sprovođenja referenduma, što naravno znači pod uslovima vojvođanske administracije, i kako neće trpeti nikakve "pretnje" koje bi Beograd uputio građanima Vojvodine? Imajući u vidu kako se NATO ponašao od početka 90ih mislim da je svima jasno da je mnogo veća mogućnost da bi nas zadesila druga varijanta. Dakle članstvo u NATO-u ne samo da nije prepreka daljoj dezintegraciji Srbije već čak može da joj bude vetar u jedra i ono je kao takvo štetno za našu zemlju.

Šta međutim rade protivnici NATO-a u Srbiji? Oni ponavljaju mantru kako ne smemo postati članica alijanse koja nas je protivpravno bombardovala dok njihovi protivnici sa druge strane govore o konkretnim stvarima kao što su ekonomske prednosti članstva. Da li zaista možemo da očekujemo kako će se i jedan posto od dela građana koji podržavaju ulazak u NATO-u predomisliti nakon što im se sto puta ponovi činjenica koju već znaju tj. da smo 99. bombardovani?!

Ili je veća šansa da će prosečan stanovnik Srbije kako godine budu prolazile i bombardovanje bude sve više prošlost a male plate sve više faktičko stanje preći na stranu onih koji govore kako njihov put znači veći životni standard? Pre nego što razmislite koja je opcija verovatnija imajte na umu da je autor ovog teksta delom i zahvaljujući slabim argumentima onih koji se protive članstvu u NATO-u ranije bio atlantista. Dakle ukoliko protivnici ulaska u atlantski pakt svojim emotivnim argumentima ne dodaju i neki racionalan onda možemo samo očekivati da će referendum koji oni traže po tom pitanju zaista biti održan u budućnosti s tim što rezultat istog neće biti onakav kakav oni očekuju da će biti.

A uspeh tog referenduma učinio bi verovatnijim i uspeh jednog drugog po integritet naše zemlje mnogo opasnijeg.