Srbija i NATO, ili hotel za bubašvabe

Kognitivna disonansa definiše se kao istovremeno ispoljavanje dva oprečna stava. „Pacovi u lavirintu“ je slikovit i besprekorno tačan opis stanja i mentaliteta bespomoćnih otuđenika od stvarnosti, zarobljenih u raljama životnog ritma zapadne potrošačke i pseudodemokratske ideologije. Dugujemo ga pronicljivom umu gospođe Mile Alečković Nikolić.

Pre neki dan, dobili smo potvrdu stepena kognitivne disonanse koja vlada u redovima pacova u srpskom lavirintu.  Predstavljeni su rezultati jednog ispitivanja javnog mnjenja koje je sprovela firma Ipsos stratedžik marketing (valjda Ipsos Strategic Marketing). [1]

Prema rezultatima te ankete,[2] 53 odsto građana Srbije podržava ulazak u Evropsku uniju, dok samo 13 odsto podržava pridruživanje Srbije NATO paktu. Disonansa koju želimo da istaknemo ne leži samo u popriličnom statističkom raskoraku u iskazanim stavovima prema ovim dvema ustanovama, nego u drugom detalju.

Pojedinost koja privlači posebnu pažnju ovoj uslovno prihvaćenoj anketnoj priči je onaj deo rezultata gde stoji da su „za pridruživanje NATO uglavnom mladi do 30 godina i visokoobrazovani, i češće muškarci nego žene.“ Protiv su uglavnom građani stariji od 60 godina.

Ukoliko je anketa verodostojna, ovakva struktura izjašnjavanja  vrlo je interesantna. Bez preteranog generalisanja, moglo bi se reći da se uzorak građana koji navodno najviše podržavaju pridruživanje NATO paktu – jednom međunarodnom vojnom savezu koji već skoro dve decenije vodi neprekidne ratove – sastoji uglavnom od  visokoobrazovanih muškaraca ispod 30 godina starosti koji, verovatno, ne bi primili sa oduševljenjem poziv da oružjem brane Srbiju. Zašto je ovo zanimljivo? Zato što članstvo u NATO paktu podrazumeva učešće u vojnim operacijama i to, kako iz ažurirane vojne doktrine te organizacije saznajemo, širom sveta. Po  prirodi stvari, u tim bi se operacijama u prvom redu koristili mladi ljudi do 30 godina starosti, a ne stariji od 60 koji se u značajnom procentu inače protive pridruživanju NATO-u. Dakle, ovo  je politika koju najviše podržava onaj sloj društva koji bi njenim usvajanjem i primenom bio najviše oštećen. U NATO ratovima, ginuli bi i vraćali bi se osakaćeni mladi ljudi, a ne penzioneri.

Ovo je školski primer kognitivne disonanse. Nebitno je kako te „visokoobrazovane“ mlade osobe u svojim glavama racionalizuju izbor koji im pripisuje firma Ipsos. Ali on jeste unutrašnje protivrečan. Ako ste protiv učešća u oružanim sukobima kada je u pitanju vaša zemlja, očekivalo bi se da bi bili dovoljno dosledni da bar ispoljavate isti stav i kada strani vojni savezi nastoje da vas uvuku u ratne sukobe.  

Gospođa Alečković Nikolić je kompetentnija da nam objasni dublje razloge za ovu raspolućenost. Ali vratimo se njenoj metafori pacova u lavirintu. Pri tom, treba da bude jasno da ni ona ni ja te mlade ljude ne posmatramo sa nipodaštavanjem kao pacove. Metafora  samo opisuje nivo svesti koju im je životni ambijent van njihove kontrole u velikoj meri uspešno nametnuo. To nije vrednosni sud o njima i njihovim stvarnim kapacitetima, nego je klinička konstatacija položaja u kome se faktički nalaze. Šta je, dakle, to što motiviše želju visokoobrazovanih, vojnosposobnih pacova da se njihova zemlja pridruži NATO paktu?

Tu ima nekoliko faktora koje bi – bez obzira na uzrast – svako ko razmišlja van lavirinta trebalo da ima u vidu. Kao prvo, pridruživanje NATO paktu vrlo je skup luksuz za zemlju koja to čini. U najmanju ruku, ona će biti prinuđena da iz skladišta zapadnih sila, po nimalo povoljnoj ceni, kupuje naoružanje koje joj nije potrebno  ali  jeste kompatibilno sa oružjem koje alijansa koristi. To je standardna praksa. Da li Srbija – a to znači njeni poreski obveznici, što obuhvata i mlade ljude koji podržavaju ovu opciju – raspolaže suvišnim sredstvima za takvu vrstu arčenja?

Drugo, jedno od najvažnijih svojstava suverenosti – kontrola nad odbranbenom politikom – moralo bi se žrtvovati. Srbija bi izgubila mogućnost da definiše svoje prijatelje i neprijatelje i da prema njima zauzima stav u skladu sa sopstvenim interesima. Te odluke donosili bi drugi, u strukturama alijanse, a Srbija na  njih ne bi imala osetan uticaj i na kraju bi uvek morala da se pokori politici koju oblikuju drugi, bez obzira slagala se sa time ili ne. Ako bi neko odgovorio da je Srbija mala zemlja i da bi u svakom slučaju morala da se ravna prema željama većih i moćnijih, neka samo odgovori na pitanje zašto Izrael nije članica NATO-a, niti će to ikada biti.

Treće, gubitak suverenosti neće se odraziti samo apstraktno, na državnom nivou. Na ličnom nivou, pogodiće posebno surovo upravo  starosnu grupu za koju se tvrdi da je najviše naklonjena ovakvom rešenju. Mladi ljudi koji su neskloni da išta rizikuju ili žrtvuju za Srbiju, biće prinuđeni da svoje živote, i delove svoga tela, u obilatim količinama polažu na žrtvenike imperijalnih avantura širom sveta. Niko ih neće ubeđivati, ni pitati. Dobiće naređenje, i biće bezceremonijalno otpremljeni na sledeću klanicu.

Ako možemo da za trenutak promenimo metaforu, u Americi ima  jedan popularan proizvod za borbu protiv insekata koji se zove The Roach Motel, ili motel za buba švabe. Deviza fenomenalno uspešne reklamne kampanje za ovo sredstvo glasi:   "Roaches check in, but they don't check out!" (Kada jednom odsednu, buba švabe nikada više ne odlaze). Naoko prijatan ambijent u klopci obložen je lepljivom supstancom. Onesposobljene u svom udobnom „motelu“, gošće napokon uginu.

Imaju li pristalice pridruživanja strategiju izvlačenja? Čari pripadnosti NATO-u, kao i EU uostalom, garnirane  su pomodarskim argumentima i slabo obaveštenim i kritički neangažovanim sektorima društva servirane su kao etapa koja se podrazumeva u napredovanju  prema maglovito shvaćenim integracijama. Sa kime, i u šta? Reč nije samo o tome imaju li te integracije alternativu, nego, još važnije, postoji li izlaz u slučaju da se posledice  razlikuju od očekivanja. To je osnovno pitanje koje bi u svakom politički zrelom društvu postavljali svi, ne samo penzioneri ili poljoprivrednici, nego najsvesnije i najperspektivnije snage, a to se u prvom redu odnosi na visokoobrazovanu omladinu.

Birajte metaforu koja vam najviše odgovara, moju – američku, ili francusku. Poruka je ista. Kako stvari sada stoje, projekat „integracija,“ bar što se NATO pakta tiče, u uznemirujućoj meri podseća na gostoprimstvo u hotelu za bubašvabe. Ili na izgubljenost pacova koji mahnito jure tamo-amo u svom lavirintu, bez nade da će ikada potrefiti izlaz.