Referendum i taktika ometanja

Inicijativa za raspisivanje referenduma o pristupanju Srbije NATO nije samo donela burnu raspravu već je otvorila i pitanje validnosti samog referenduma kao najšireg demokratskog oblika izjašnjavanja građana. Paradoksalno je da referendum kao izraz najdirektnijeg izražavanja narodne volje najviše dovode u pitanje veliki borci za ljudska prava, tzv. nezavisni intelektualci i predstavnici nevladinog sektora.

Ovo osporavanje se najizrazitije moglo prepoznati u stavu predsednika Građanskih inicijativa Miljenka Derete. Bilo bi najlogičnije da se organizacija koja se bavi upravo artikulacijom najrazličitijih građanskih inicijativa bude i najveći pobornik što šireg izjašnjavanja građana. Međutim, dešava se upravo suprotno. Pozivajući se na realnu mogućnost političke manipulacije i instrumentalizacije referenduma, on se odlučno zalaže da se važna društvena pitanja prepuste nadležnim državnim institucijama, pre svega Skupštini, jer nije reč o paternalizmu nad narodom već je pitanje odgovornosti onih koji su izabrani da donose odluke a ne da odgovornost prebacuju na narod. Očigledno je da predsednik Građanskih inicijativa smatra da je naš narod još uvek politički nezreo da bi se uključivao u odlučivanje o najvažnijim državnim i društvenim pitanjima. Narod i dalje treba da bude pod starateljstvom partija i posvećenih nevladinih organizacija, budući da jedino one poseduju političku zrelost i spremnost da donose teške i dalekosežne odluke.

Stavljajući narod pod znake navoda, Miljenko Dereta je pokazao svu hipokriziju koja deluje u tzv. vodećim nevladinim organizacijama jer se mnogi njihovi predstavnici sve više javljaju kao portparoli vladajuće koalicije i tumači epohalnih vladinih dostignuća. On nam se u tekstu „Taktika ometanja“ prikazao i kao samoizvikani glasogovornik nevladinog sektora. Njegovo političko svrstavanje je više nego očigledno.

Ima li išta prirodnije nego da o tako presudno važnom pitanju kao što je donošenje odluke o pristupanju Srbije NATO bude sproveden referendum? To što Miljenko Dereta smatra da poražene političke snage nastoje da taktikom ometanja dovedu u pitanje zahuktali proces evrointegracija i zloupotrebe radničko nezadovoljstvo samo je njegov stav i nema mnogo dodira sa suštinom delovanja nevladinih organizacija.

U našim političkim prilikama nevladin sektor sve više gubi presudni kritički potencijal i demokratski smisao. A on se sastoji u misiji da budu snažan korektiv svakoj vlasti a ne da se pretvaraju u parapolitičke organizacije koje se kriju iza svoje tzv. političke neutralnosti. Demokratska načela moraju imati univerzalno značenje. Ne može sada vlast koja je koristila sva moguća demokratska sredstva u obaranju Miloševićevog režima dovoditi u pitanje artikulaciju socijalnog nezadovoljstva radnika u katastrofalno privatizovanim firmama. Setimo se da je štrajk na kopovima u lazarevačkom basenu bio jedna od najvažnijih poluga u borbi za priznavanje izborne volje 2000. godine. Tada se nisu oglašavali predstavnici nevladinih organizacija da ukažu na političku zloupotrebu radničkih protesta. Deset godina kasnije možemo da čujemo ozbiljnu zabrinutost što se opozicione stranke mešaju u radnička pitanja i nastoje da artikulišu rastuće socijalno nezadovoljstvo i proteste.

Inicijativa za raspisivanje referenduma o pristupanju Srbije NATO nije izraz gerilske taktike ometanja. Ona je izraz težnje da se ovo pitanje ne prepusti stranačkoj trgovini i političkom licitiranju već da se odluka donese na ustavom predviđen način, uz učešće istinske građanske i narodne inicijative.