Ko je lomio čiji Beograd?

Prestonica, 10. oktobar 2010. godine. Veliki dan za osobe čije seksualno opredeljenje im je ujedno i zanimanje. Grad je bezbednosno, medijski, pandurski, obaveštajno, kadrovski i evropski spreman za veliki događaj.

Marice špartaju po gradu na prijatnih 18 stepeni celzijusovih, voze se ljudi sa šarenim narukvicama, ushićeni ali i tužni. Tužni što za hepening nemaju blagoslov ni svojih porodica, ni svojih prijatelja iz detinjstva, u stvari ničiji osim onih koji su Evropi obećali, pa sad ispunjavaju. Oni bi voleli da se pred komšijama, ruku pod ruku prošetaju sa voljenom osobom, baš kao što opušteno idu ulicama Amsterdama ili San Franciska.

I badava sav novac koji će se tog dana potrošiti, kada glupi narod iz koga potiču naprosto nikako da shvati da, kako oni časno drže, greh na zadnjicu ne ulazi nego iz iste izlazi.

Taman je sve krenulo kako treba, park diše novim plućima, neopterećen prstenovima obezbeđenja, svi su zaboravili na pretres i legitimisanje (ukupno 6 komada). Odjednom poče da se širi vest da su neki vandali, ničim izazvani i nepozvani, počeli da se tuku sa policijom, koja je ovoga puta na pravoj strani. Posle su saznali, u svojim štekovima, da su snage reda i zakona odbranile njihov „ponos“, i da su huligani, nakon što su polupali grad, napokon pohapšeni.

Drugari iz Evrope će se pobrinuti da huliganski pritvor bude što duži i što neprijatniji, a po mogućnosti se treba postarati da se bezumnici ne drže u pritvoru u CZ-u u Beogradu, već da se premeste u Pančevo, Požarevac i Sremsku Mitrovicu. Neka i rodbina tih izroda, prelazeći duge kilometre zbog posete, shvati da su njihovi sinovi i braća udarili u čvrste grudi gejovske, ojačane pandurskom armaturom. A i kazne, nemoj tu nešto da mi leže po pet, šest meseci . . ima pravda da bude brza i duga. Il što bi rekli u onom crtaću: „Da mu pošteno sudimo, pa da ga streljamo!“.

Nepoznata lokacija istog dana, OSL (ovlašćeno službeno lice) Saša Čordić (25 godina), napušta svoju formaciju, skreće u ulicu desno, prilazi osobi koja sedi na pločniku i obraća se čoveku rečima (izvinjavamo se na pandrskom rečniku):

- beži bre!

- beži boli me k..... (dalje nerazumljivo);

- marš (nerazumljivo), marš (nerazumljivo)

-  MOJ BEOGRAD SI DOŠAO DA LOMIŠ;

- j... li vam mamu svima da vam j....

- marš bre!

Podatke o načinu komunikacije i nivou iste, preuzeo sam naravno sa jutjuba[1], a čitav retorski opus imenovanog policajca traje nešto oko 10-ak sekundi. U svojim kasnijim izjavama, policajac je utvrdio kako „lice kojem se obratio nije pružalo nikakav otpor, da je selo i da nije bilo nikakvih pravnih razloga za upotrebu sredstava sile“[2].

Tri dana nakon događaja, a nakon što je snimak izliva pandurske verbalnosti postao dostupan široj javnosti, Saša Čordić je od ministra policije, umesto krivične prijave, dobio nagradu „Beogradski pobednik“ u vidu statue. Ministar je prilikom uručenja nagrade izjavio: „Ogromna većina građana Srbije želi da Srbija bude bezbedna zemlja i želi da Srbija živi u miru bez nasilja“[3].

Svojim postupanjem prema „licu“ policajac Čordić (posebno imajući u vidu njegovu sopstvenu tvrdnju da je čovek seo i da nije pružao nikakav otpor) izvršio je krivično delo zlostavalje i mučenje iz člana 137 stav 3 u vezi sa stavom 1 Krivičnog zakonika.

Navedenom zakonskom odredbom je predviđeno da će se kaznom zatvora od 3 meseca do 3 godine kazniti ono lice koje u vršenju službe zlostavlja drugog ili prema njemu postupa na način kojim se vređa ljudsko dostojanstvo.

Napred opisane psovke i celokupna tirada nepristojnosti koje su izašle iz usta nagrađenog policajca svakako nisu imale za cilj da nesrećnom čoveku ukažu da lepotu obližnjeg zelenila, već svakako jesu krajnje ponižavajuće. Dakle, policajac Čordić je vređao i ponižavao anonimnog protivnika parade srama, a svoj izliv besa nad mirnim i bezopasnim čovekom koji sedi je pravdao lomljenjem Beograda, odnosno višim ciljevima i motivima. Znači, za mlađanog, ali u maltretiranju slabijih iskusnog, Čordića, Beograd i njegova imovina su svetinja, a svaki grešnik koji se usudi na svetinju da udari dobiće čašu uvreda, i to pre dugotrajnog pritvora koji ga čeka.

E pa dobro, Čordiću, ako je tako, ako je glavni grad svetinja za koju si spreman i da podvikneš, jakako, ako treba i malo po bubregu da intervenišeš, znači imaš principe koji su iznad šefovog naređenja. Ti, bre, za Beograd sve daješ, tako sam te bar ja shvatio.

Prestonica, 13. jun 2011 godine. Osam meseci pošto je policajac Saša Čordić nagrađen zbog vređanja i omalovažavanja čoveka koji je sedeo. Predsednik države je još pre mesec dana novinarima (deci) dao za sladoled i poslao ih da po varoši viču da ponovo radi bioskop (da će se se u Beogradu od 13. do 15. juna održati Strategijska vojna konferencija za partnere, odnosno „neki sastanak NATO pakta“, što bi precizno rekli penzioneri što piju pivo ispred radnje).

Na tom, od strane građana Srbije, osuđenom i prokuženom skupu, zatičemo krem obaveštajno-bezbednosne hijerarhije zapadne alijanse i njihovih sateličića. Bez ikakve sumnje, od 200 učesnika bar polovina njih su direktno učestvovali u bacanju „bombona“ na srpsku decu 1999. godine. Oni, razume se, nisu bacali samo „bombone“, već su u vidu imali i kulturni razvoj dece, naročito one što žive blizu pijace u Nišu, pa su tamo bacali i „kasete“.

Da bi se srpska deca naučila brzom plivanju i lakom montiranju pontona, bili su primorani da „uklone“ mostove sa reka, a kako mali Srbi i Srpkinje ne bi do kasno gledali televiziju, bili su u obavezi da im svako veče oko 19:30 isključe struju.

Eto, ta gospoda, toliko zaslužna za razvoj i napredak našeg podmlatka, oni su smelo, vojnički, posle 12 godina, zakoračili i na ovaj kamen zemlje Srbije, da provere da li su njihove vanredne mere vaspitanja dece dale rezultate.

Šalu na stranu, Beograd je izgleda osuđen na jednu sramotu godišnje (prošle godine Manjež, ove strategijsko konfererisanje), a šta nas čeka sledeće godine, ne smem ni da pomislim. Bar se nadam da „nazadnjaci“ ove godine neće organizovati koncert u parku.

Tako nam je ponovo u goste došla vojska koja je 1991. godine naoružala naše neprijatelje, koja je 1994. i 1995. godine neselektivno rušila sve srpsko preko Drine, koja je 1999. godine nastavila tamo gde su saveznici stali na Vaskrs 1944. godine, i koja je 17. aprila 2004 godine posmatrala dok gore srpski i evropski koreni.

Podsetiću onog nagrađenog psovača Čordića, ovi što su od 13. do 15. juna bili nezvani gosti, pa oni su ti prestonicu tako razlomili i unazadili da je pravo čudo da nije izginulo bar deset hiljada civila. Da, da, oni su lomili, bombardovali, rušili, uništavali, ubijali i srušili, u Beogradu, oko Beograda i iznad Beograda. Sećate se kako je prošla ona bolnica.

E moj Saša (što bi rekla ona pesma), e moj Saša, gde je sada hrabrost vaša? (neka čitaoci izvine što mu persiram – moram zbog rime).

Da ti zaista voliš Beograd, da zaista voliš Srbiju, da kojim slučajem nisi jedan od onih što biju vezane ili psuju nemoćne, ti bi Saša Čordiću, 13. juna 2011. godine, umesto da džedžiš na +30 stepeni i nervozno gledaš kad će ti proći smena, ti bi prišao barem jednom od 200 učesnika NATO skupa, i makar ga upitao:

Zašto si lomio moj Beograd?

(Autor je advokat i saradnik Srpskog kulturnog kluba)