Režim u Podgorici prvi put nije uveren u svoju pobedu

U Crnoj Gori se održavaju predsednički izbori 7. aprila 2013. Prvi put od proglašenja nezavisnosti na predsedničkim izborima učestvuju samo dva kandidata. Vlast predstavlja dosadašnji predsednik Filip Vujanović, a ujedinjenu opoziciju Miodrag Lekić. Dakle, radi se o veoma neizvesnim izborima čiji ishod može uticati na promenu spoljnopolitičkog kursa Crne Gore, ali i obaranje vlasti faktičkog vladara ove države, premijera Mila Đukanovića. Iza Lekića je stala celokupna parlamentarna opozicija, prosrpske partije poput Nove srpske demokratije i Socijalističke narodne partije, ali i partije i snage koje su se zalagale za nezavisnost Crne Gore, poput Pokreta za promjene i novoformirane Pozitivne Crne Gore. Lekića podržavaju i najuticajniji privatni mediji u Crnoj Gori. Prosrpski dnevni list Dan, ali i pristalice nezavisnosti Crne Gore okupljene oko najgledanije TV Vijesti (i dnevnih novina Vijesti i nedeljnika Monitor). Lekića podržavaju i sindikati poput onoga koji predstavlja radnike Željezare Nikšić, kao i brojne nevladine organizacije i intelektualci.

Kako je došlo do formiranja ovako široke koalicije protiv vlasti Đukanovića prvi put posle 1997. godine? Ekonomska situacija u Crnoj Gori je izuzetno teška. Zaduženost države (zajedno sa garancijama ) iznosi oko 70 posto BDP-a.[1] Stopa nezaposlenosti je oko 14% Najveća preduzeća poput Kombinata aluminijuma i Željezare Nikšić su pred kolapsom. Turizam, nekada najveća prednost jedine slovenske države koja na Mediteranu poseduje oko 200 kilometara obale, jeste takođe u teškoj situaciji. Najveće turističko preduzeće Budvanska rivijera je zbog divljačke privatizacije pod vođstvom bliskog Đukanovićevog saradnika Svetozara Marovića skoro uništena (Samo u periodu 2004-2009. godine je smanjen kapital preduzeća sa 209 miliona evra na 69 miliona evra.[2]). Takođe, najveća domaća banka Prva banka pod vođstvom Đukanovićevog brata je u teškoj situaciji.[3]

Kriminal i korupcija u Crnoj Gori su dostigli neviđene razmere. Kao nekada u Kolumbiji i na Siciliji, ubijaju se novinari (najpoznatiji slučaj je ubistvo Duška Jovanovića urednika Dana 2004. godine) ili se brutalno prebijaju (poput urednika Vijesti Ivanovića 2007). Regionalni centar za trgovinu drogom je očigledno u Crnoj Gori (Specijalno tužilaštvo Republike Srbije je podiglo 2010. godine optužnicu za šverc dve tone kokaina protiv državljanina Crne Gore Darka Šarića i njegove kriminalne grupe).

Režim istovremeno vodi i antisrpsku i anticrkvenu politiku koja izaziva ogorčenje kod najmanje 30% prosrpski orijentisanog stanovništva. Pokrenut je sudski postupak protiv mitropolita Srpske pravoslavne crkve Amfilohija, proteruju se sveštenici, poput protorejera Velibora Đomića. Srbima u Crnoj Gori je otežano zapošljavanje, a Podgorica je priznala kvazidržavnu antisrpsku tvorevinu Kosovo još 2008. godine.

Takođe, uprkos većinskoj volji naroda, režim Mila Đukanovića po svaku cenu želi da Crna Gora pristupi NATO paktu (prema anketama preko 40% je protiv članstva, a oko 30% za[4]). Ova mala i siromašna zemlja čak finansira i odlazak svojih vojnika u Avganistan.

U tom kontekstu, Lekić je prihvatljiv kandidat za sve opozicione snage koje se suprotstavljaju Đukanoviću. Rođen je 1947. godine u Baru na jugu Crne Gore. Školovao se u Beogradu i na Sorboni, govori nekoliko stranih jezika. Izjašnjava se kao Crnogorac[5] i to nije krio ni devedesetih godina kada je Đukanović bio jedan od najvatrenijih pristalica Slobodana Miloševića (a zvanična Crna Gora u moralnom i materijalnom smislu na strani Srbije i Republike Srpske za vreme građanskog rata u bivšoj Jugoslaviji). Ovakav stav Lekiću je doneo ugled među pristalicama nezavisnosti Crne Gore, ali i gubitak ministarskog mesta u republičkoj vladi premijera Đukanovića.

U tom kontekstu, Lekić je imenovan 1994. godine za ambasadora SR Jugoslavije u Rimu. Na tom mestu, Lekić je dočekao bombardovanje SRJ 1999. godine. Međutim, Lekić nije sledio Đukanovićev zaokret ka NATO. Lekić najoštrije osuđuje bombardovanje NATO u italijanskim štampanim i elektronskim medijima.[6] Takođe, u svojoj knjizi ''Moj rat protiv rata'' (dnevnik vođen za vreme bombardovanja) Lekić ističe: ''Prema osnovnim načelima međunarodnog prava napad na Jugoslaviju je nesumnjivo nelegitiman''. Kao i: ''Juče je NATO počinio novi masakar. Ovog puta su rakete pogodile sanatorijum u Surdulici. Nastradalo je dvadeset civila''.[7] Ali, takav stav ga košta ambasadorske funkcije i dovodi do definitivnog raskida sa Đukanovićem koji vatreno podržava agresiju NATO. Međutim, Lekiću osuda bombardovanja i NATO agresije donose i trajan ugled među Srbima u Crnoj Gori.

Konačno, Lekić za razliku od Đukanovića i njegovog okruženja, nikada nije učestvovao u međunarodnom švercu i skandaloznim kontaktima sa italijanskom i regionalnom mafijom. On se javno ogradio od takvih kontakata. Na primer, 18. septembra 2012. u intervju za Dan izjavljuje da je ''Patriotizam očistiti državu od mafije''.[8] Takođe, godinama piše za antimafijaški list Dan (Lekić navodi da je počeo da piše za Dan od 2004. jer ga je ''ubistvo Duška Jovanovića '' ogorčilo i na to podstaklo [9]) .

Nakon razrešenja sa ambasadorske funkcije, Lekić egzistenciju obezbeđuje radeći kao profesor na fakultetetima u Rimu. Tačnije, godine 2004. postaje profesor na Univerzitetu La Sapienca, Fakultetu političkih nauka u Rimu, a godine 2006. na Univerzitetu Luiss-u, Fakultetu političkih nauka. U tom periodu, napisao je i nekoliko knjiga, između ostalog i dvotomnu ''Istoriju Italije''.

Kakve stavove Lekić zastupa u kampanji za predsedničke izbore 2013. godine?

Lekić se kao i njegov protivkandidat Vujanović zalaže za ulazak Crne Gore u EU. U tom smislu on je u septembru 2012. posetio i evropskog komesara za proširenje Štefana Filea (u Crnoj Gori je oko 70% građana za ulazak u EU).

Međutim, za razliku od Vujanovića, Lekić je kritikovao priznanje Kosova od strane Crne Gore. Na tribini u Golubovcima 16. marta 2013. je rekao: ''Što se tiče priznanja Kosova, Crna Gora je demonstrirala da je marioneta i da je pod pritiscima i ucjenama priznala državu koju nisu priznali veći od nje''.[10] Sa druge strane, njegov protivnik Filip Vujanović se redovno sastaje sa zvaničnicima takozvanog Kosova. Na primer, on se susreo u Budvi sa takozvanom predsednicom Kosova Atifete Jahjagom 5. 12. 2012.

Kada se radi o ulasku u NATO, Lekić se zalaže da se to pitanje reši referendumom (u trenutku kada je većina naroda protiv članstva u alijansi). Lekić ističe: ''To je pitanje koje treba najprije raspraviti u nepropagadnoj atmfosferi, a zatim odlučiti na najdemokratskiji način kao što je referendum''.[11] Takođe, Lekić je 9. oktobra 2012. posetio spomenik NATO žrtvama u Murinu. Sa druge strane, Vujanović se zalaže da parlament donese odluku o NATO i vodi kampanju za ulazak u tu alijansu.[12] (Ove činjenice dovode inače do apsurdne situacije, Vujanović koji je oko 30 prvih godina svog života proveo u Beogradu se zalaže za NATO iako je alijansa razorila njegovi rodni grad, a Lekić koji zadnjih 20 godina živi u NATO zemlji Italiji je protiv tog saveza).

Međutim da bi situacija za glasače u Crnoj Gori bila još komplikovanija, zvanična Srbija daje poluotvorenu podršku Đukanoviću i Vujanoviću. Na primer, potpredsednik vlade Vučić je prvi javno čestitao Đukanoviću u oktobru 2012. godine posle parlamentarnih izbora, iako još nije bilo jasno ko će formirati parlamentarnu većinu. Takođe, predsednik Srbije je na početku kampanje za predsedničke izbore u januaru 2013. posetio Crnu Goru i Vujanovića (Nikolić se tom prilikom se nije susreo sa mitropolitom SPC Amfilohijem). Inače, u kampanji i napadima na Lekića javno učestvuje i bivši Đinđiđev šef Biroa za komunikaciju Beba Popović.[13]

Takođe, režim u Crnoj Gori neprestano i histerično napada Lekića da je instrument u rukama Koštunice, lidera srpske opozicone stranke.[14] Ipak, ti nervozni napadi na Lekića (ali i hapšenje u martu 2013. maloletnog sina Andrije Mandića, Lekićevog važnog saradnika) pokazuju da režim nije uveren, prvi put posle 16 godina, u svoju pobedu. Sa druge strane, malo glasačko telo koje se lako kontroliše, 50.000 zaposlenih u javnom sektoru i uticaj na njihove porodice, ali i podrška određenih snaga na Zapadu za ulazak u NATO, kao i stvaranje antisrspkog diskursa među manjinama u Crnoj Gori, su osnove na kojima će Đukanović pokušati da nastavi svoju vladavinu.