Postizborna kriza u Crnoj Gori

Predsednički izbori u Crnoj Gori održani 7. aprila 2013. godine su doneli nekoliko velikih iznenađenja. Oko 17 sati tog dana je bilo jasno da je bojkot izbora na koji je pozvao predsednik manjinskog koalicionog partnera u vlasti SDP-a (i predsednik parlamenta) Ranko Krivokapić delimično uspeo u većinskim albanskim i muslimanskim gradovima poput Plava, Rožaja i Ulcinja.[1]

Takođe, nakon okončanja glasanja u 20 sati, samouverena i drska vlast Đukanovića, koja je uvek nakon izbora i referenduma o samostalnosti 2006. godine u roku od najviše sat vremena posle zatvaranja birališta proglašavala pobedu (uz histerično slavlje) upadljivo je ćutala. Đukanović je lično proglasio pobedu Vujanovića tek oko 22 sata. Skoro istovremeno su iz Lekićevog izbornog štaba objavili podatak o pobedi opozicionog kandidata (nakon 97 % obrađenih podataka sa birališta). Tada je Đukanović i u bukvalnom smislu izgurao (vidi snimak [2]) očigledno neraspoloženog Vujanovića na binu, na kojoj je on neubedljivo saopštio da je navodni pobednik izbora.

Sam nastup Đukanovića te večeri je bio mešavina nervoze, ogorčenja, ali i slabo prikrivene panike. (Nestala je njegova uobičajena smirenost i nadmenost). Žestoko je optuživao koalicionog partnera SDP za izdaju, a od Lekića je tražio da prizna poraz govoreći istovremeno da je ipak on ostvario dobar rezultat. Inače, to je bilo prvi put da je Đukanović rekao makar nešto pozitivno o Lekiću. Tokom kamapanje ga je ostrašćeno i uz vidljivo znojenje i bledilo, optuživao da je plaćenik i ''sluga'' Koštunice (sa kojim je navodno organizovao ubistvo novinara Duška Jovanovića) i Miloševića, lično ga je vređao i potcenjivao govoreći da je konformista, neostvareni diplomata i činovnik, koji se ''rodio'' sa hipokrizijom i da ne sme za ništa da se žrtvuje, i da ni u ''ružnim mislima'' ne može zamisliti Lekića na mestu predsednika. [3]

Sa druge strane, Lekić je te napete večeri bio mnogo smireniji i dostojanstveniji od Ćukanovića. Pozvao je okupljene pristalice da ne nasedaju na provokacije i da se u miru raziđu. Ipak, odlučno je izjavio da je on pravi pobednik izbora, a Đukanoviću je poručio da neće dozvoliti da mu ukrade pobedu i da prestane sa provokacijama. [4]

Najindikativnije je bilo ponašanje Državne izborne komisije (DIK). Ona se nije oglašavala 48 sati posle izbora. (U vreme referenduma i prethodnih izbora, uobičajeno je bilo da se DIK oglasi sat ili dva nakon zatvaranja birališta). Kada je DIK ipak objavila preliminarne rezultate, bilo je potpuno jasno da Crna Gora ulazi u političku i društvenu krizu velikih razmera. Vujanovićeva navodna pobeda je bila više nego minimalna. Razlika između dva kandidata je bila oko 2,4% (51,2 % prema 48,8 % ili oko 7.000 glasova). DIK je priznala da je Lekić pobedio u 11 od 21 crnogorske opštine. Posebno su značajne bile Lekićeve pobede u glavnom gradu Podgorici u kojem živi oko 1/3 ukupne populacije, kao i Nikšiću, drugom po veličini gradu i glavnom industrijskom centru, ali i u primorskim gradovima i centrima poput Bara, Herceg Novog i Kotora i u rudarskom centru na severu, Pljevljima.

Dakle, jasno je da za Lekića nisu samo glasali opoziciono nastrojeni i diskriminisani Srbi (oko 28 % od ukupne populacije) već i skoro 1/2 pravoslavnih građana koji se izjašnjavaju kao Crnogorci (oko 44 % ukupne populacije). Posebno iznenađenje su bili i rezultati u Ulcinju i muslimanskim opštinama na severu CG. Oni su pokazali da je za Lekića glasao čak i manji deo manjinskih naroda (očigledno nezadovoljni katastrofalnom ekonomskom situacijom).[5] Dakle, Lekić je prvi političar u modernoj Crnoj Gori koji je uspeo da prevaziđe referendumsku i nacionalnu podelu koju je godinama agresivno forsirala Đukanovićeva vlast (inače u različitim nacionalnim smerovima, prilikom prvog referenduma 1992. i drugog 2006. godine).

Jasno je da je Lekić ostvario takav rezultat, pre svega, zbog teške ekonomske situacije u Crnoj Gori koju prati besramno i javno bogaćenje Ćukanovićeve porodice, kumova i saradnika poput Sveta Marovića (koji je verovatno najpoznatiji primer za povezanost korupcije, vlasti i ličnog bogaćenja i populističko poluintelektualne retorike koja mu je donela podsmešljivi nadimak u javnosti ''Filozof iz Grblja''). Sa druge strane , Lekić je za razliku od Ćukanovića i njegovog okruženja, ličnost za koga se ne vezuje nijedan afera i to u maloj Crnoj Gori nije nikakva tajna.

Takođe, u nacionalnom smislu, Lekić je zauzeo umerene stavove koji se zasnivaju na argumentima, a ne na populizmu. Zato je bio prihvatljiv na izborima za većinu populacije. Na primer, iako se deklariše kao Crnogorac, on je izjavio da nije glasao na referendumu 2006. godine jer se radilo o projektu privatne države zasnovane na korupciji i kriminalu.[6] Od NATO pakta traži izvinjenje za ubistvo dece u mestu Murine 1999.[7] (inače nijedan srpski vladajući političar se to nije usudio da izjavi nakon 2000. godine). Konačno, kritikovao je priznanje Kosova od strane Crne Gore i položaj u kojem se nalaze Srbi u enklavama i izbeglice u Crnoj Gori. Ipak, naglasio je i da srpske vlasti uveliko pregovaraju sa Prištinom i da je to realnost (ali i da severno od Ibra nema konačnog rešenja).[8] Svi ovi stavovi (i lično poštenje) su mu doneli veliku popularnost u Crnoj Gori. Ubedljiva pobeda u TV duelu protiv Vujanovića održanom na RTCG 5. aprila 2013. i dodatnu energiju pred izbornu tišinu. Ipak, njegov rezultat i po svemu sudeći pobeda bio je iznenađenje za većinu posmatrača, a prema izvorima iz njegovog štaba čak i za njega lično (Lekić je inače skromno govorio u TV duelu ''ako pobjedim'', a Vujanović ''pobjediću sigurno'').

Nakon završetka glasanja, Lekićev štab je podneo veliki broj prigovora opštinskim komisijama. Osnovne primedbe su bile usmerene na glasanje poštom, zatim na ubacivanje dodatnih listića u kutiju i precrtavanje listića na kojima se glasalo za Lekića. Prema proceni Lekićevog izbornog štaba, na taj način je pokradeno najmanje oko 9.000 glasova. Na primer, samo na jednom glasačkom mestu u opštini Berane je bilo upisano 150 glasača, a glasalo je oko 170. Takođe, prema navodima medija, u Budvi je predsednik Opštinske izborne komisije (bliska rođaka Sveta Marovića) izvesna Mirjana Marović, fotografisana kako prepravlja izborni materijal nakon izbora. U Nikšiću je glasanje vršeno i iz šok sobe u kojoj se nalaze bolesnici bez svesti, u Mojkovcu je jedna osoba bila ovlašćena da glasa za 42 pisma, u Herceg Novom su glasale osobe koje se trenutno nalaze u Americi.

Takođe, u Kolašinu i Tivtu su nevažeći glasovi uračunati kao glasovi za Vujanovića, a na Cetinju Lekićevim predstavnicma nije dato da potpišu zapisnik. U Tuzima su glasovi za Lekića pripisani Vujanoviću, u Rožajama su u kutiji bili listići bez pečata, itd.[9] U tom skandaloznom kontekstu i nevladina organizacija MANS je iznela da je oko 2,3% birača izmešteno sa svojih biračkih mesta u druga nakon parlamentarnih izbora (i da ih o tome niko nije obavestio).[10]

Kada se ovome doda i činjenica da je Đukanovićev DPS masovno potkupljivao birače pre izbora (kako ubedljivo pokazuju tonski zapisi objavljeni u listu Dan[11]) i da je po staroj navici ucenjivao one koji su zaposleni u javnoj administraciji, jasno je da je Lekić pobedio na predsedničkim izborima .

Zato nema nikave sumnje da je Đukanovićev režim prvi put posle 23 godine izgubio legitimitet. Ova činjenica ne samo da se velikom brzinom proširila Crnom Gorom 7. aprila 2013, već je konstatuje i slovenačko Delo (''Lekić je pregazio Vujanovića na celoj crti''.[12]). Zato uzalud posle izbora Đukanovićev režim uz skandaloznu podršku i iz Srbije i regiona (''Večernje novosti'', Nataša Kandić, Pink i Jelko Kacin i Nebojša Radmanović) pokušava da sakrije ovu istorijsku činjenicu.

Dalji razvoj događaja zavisi od odluka Miodraga Lekića ali i stava zapadnih sila. Lekić će, prema svemu sudeći, prvo iskoristiti sva pravna sredstva. Podneo je prigovore opštinskim komisijama, zatim će verovatno podneti prigovore DIK-u, a na kraju i žalbu Ustavnom sudu (zadnji rok za odgovor je četvrtak 18. aprila do 20 sati). Ovaj pravni postupak će pratiti i već započeti bojkot parlamenta. Posle toga, Lekić će morati da odluči da li će da pozove ''svoju polovinu'' Crne Gore na demonstracije. Prema izvorima iz njegovog izbornog štaba, na tome već uveliko insistiraju mlađi delovi glasačkog tela Lekića. Lekić se još uvek nije javno izjasnio šta će preduzeti kao krajnju meru. On svakako zna pravu prirodu režima u Crnoj Gori, ali i poznaje zapaljivi mentalitet naroda u toj državi. Lekić će verovatno upotrebiti krajnje demokratsko sredstvo, kao što su demonstracije, radi političke zaštite svoje pobede. Đukanović i njegovo kriminalno okruženje su se već jednom prevarili kada su potcenili Lekićevu hrabrost, popularnost i spremnost da im se suprostavi na dostojanstven, ali i istrajan način.