Srbija i Crna Gora | |||
Politička kriza u Crnoj Gori, ili muke po Milu |
ponedeljak, 14. oktobar 2013. | |
Nakon predsedničkih izbora održanih u aprilu 2013. godine, Crna Gora se nalazi u permanentnoj političkoj krizi. Najpopularniji političar u Crnoj Gori nije predsednik Vujanović ni premijer Đukanović, već opozicioni lider – Miodrag Lekić. Prema istraživanju, urađenom u maju 2013. posle predsedničkih izbora, on je bio ubedljivo najpopularnija ličnost u Crnoj Gori.[1] Još veću popularnost je zabeležio u junu 2013.[2] Međutim, Đukanovićeva vlast se pored očiglednog gubitka političkog legitimiteta suočava sa i sa drugim problemima. U ekonomskom smislu, najozbiljniji problem je status Kombinata aluminijuma Podgorica (KAP). KAP je najveće preduzeće u Crnoj Gori i ima dominantan udeo u BDP-u i izvozu (preko 50%) ove države.[3] KAP je prodat ruskom oligarhu Deripaski (kompanija CEAC, ranije Salomon Enterprises Limited deo En+ Group) godine 2005. za oko 50 miliona evra. Ugovor je zaključen uz lično anagažovanje premijera Đukanovića. Tada je izgledalo da je Đukanović uspeo da ostvari dobre odnose sa Rusima i da je tako uz podršku Zapada osigurao sebi dugu vladavinu i ekonomski prosperitet ove male države. Međutim, već 2007. CEAC pokreće postupak pred arbitražom u Frankfurtu protiv Crne Gore zbog neistinito prikazanih gubitaka. Odšetni zahtev je iznosio 300 miliona evra. Đukanovićeva vlast pokreće kontrapostupak i tvrdi da Deripaskina firma ne ulaže dovoljno u KAP. Očigledno je da je Đukanović u maniru svojih švercerskih poduhvata iz 90-ih godina (koje je izvodio sa partnerima iz italijanskih kriminalnih organizacija) pokušao da prevari bogatog ruskog partnera misleći da za njega ne znači mnogo gubitak od nekoliko desetina miliona evra. (Đukanovićev saradnik iz partije Svetozar Marović je takođe uz veliki skandal vodio poslovni projekat sa oligarhom Polonskim, koga trenutno traže ruske vlasti.) Ali, ta procena Đukanovića (i njegovog kriminalnog okruženja) nije bila tačna. Nakon izbijanja ekonomske krize Deripaska je izgubio pozicije na tržištu aluminijuma i nije želeo da preuzme takozvane skrivene dugove i gubitke KAP-a. U tom kontekstu, Crna Gora je bila primorana da popusti i sa Deripaskom zaključuje Sporazum o poravnanju. Đukanovićeva vlast se obavezala da će izdati garancije za kredite u iznosu od 135 miliona evra i da će subvencionisati cenu struje za KAP. Posle poravnanja, KAP uzima kredite od Dojče banke od 22 miliona (koji je kasnije isplaćen iz budžeta) i kod ruske državne VTB banke od 66 miliona. Zauzvrat, država preuzima oko 30 procenata KAP-a. Konačno, 2013. godine se pokreće i stečaj u KAP-u. Da bi izašao iz takve neugodne situacije (ili uvidevši da ne može lako da prevari i otera Deripasku bez ikakve odštete), Đukanović traži od Skupštine 2013. godine da rebalansom budžeta predvidi 61 milion evra kao novu subvenciju KAP-u. (Ruska banka je u međuvremenu aktivirala garancije u iznosu od oko 100 miliona evra.) U svom bahatom stilu, ne skrivajući svoje prave namere, Đukanović javno izjavljuje da je bolje da se Deripaski isplati oko 50 miliona evra da bi izašao iz KAP-a nego da se aktiviraju garancije od oko 100 miliona evra (!?). Reagujući na tu skandaloznu izjavu, opozicioni lider Miodrag Lekić je ocenio ovakvu kvaziekonomsku logiku kao „delirijum kockara koji nekontrolisano ulazi u spiralu zaduživanja“.[4] Međutim, novi problem za Đukanovića se pojavljuje u samoj vlasti. Verni koalicioni partner Socijaldemokratska partija (SDP) Ranka Krivokapića (predsednika Skupštine) odbija da podrži rebalans budžeta i ovakvu mahinaciju Đukanovića koju treba da plate građani Crne Gore. Krivokapić čak pominje mogućnost vanrednih parlamentarnih izbora.[5] Krivokapić u međuvremenu u julu 2013. postaje predsednik parlamentarne skupštine OEBS-a, ali nastavlja i lični sukob sa pojednim frakcijama DPS-a koje predvode Vujanović i gradonačelnik Podgorice Mugoša. To pokazuje da se ovaj politički ekstremista i vođa male partije rukovodi unutrašnjim i spoljnopolitičkim razlozima kada formira stav u vezi sa KAP-om. Takođe, u avgustu 2013. godine Đukanovićeva vlast se suočava sa još jednom aferom. Bivši pripadnik specijalnih jedinica MUP CG Brajušković javno iznosi da je vlast organizovala fizičke napade na političare i novinare prosrpske orijentacije. Brajušković direktno optužuje bivšeg načelnika Uprave policije (aktuelnog savetnika predsednika Vujanovića) Veselina Veljovića da stoji iza tih napada. Đukanovićev deo vlasti odmah reaguje na ove tvdnje (pre toga anonimnog policijskog funkcionera) nazivajući Brajuškovića „kučkarom“, „kerovođom“ i „patološkim lažovom koji je unosio drogu i mobilne telefone u zatvor“.[6] Međutim, brojne žrtve fizičkih napada potvrđuju istinitost Brajuškovićevih optužbi. Konačno, Brajuškovića provokativno prima i ministar policije Konjević iz SDP-a. U toj primitivnoj kampanji protiv Brajuškovića se u septembru i avgustu ističe televizija Pink Montenegro, koji uređuje Vladimir Beba Popović, bivši saradnik Zorana Đinđića. On je toliko ostrašćen u odbrani Đukanovića da se ne ustručava ni od fizičkih napada na novinare. Na primer, Beba Popović početkom septembra 2013. nasrće na novinare Vijesti koji su ga fotografisali zajedno sa Stankom Subotićem Canetom i obezbeđenjem Mila Đukanovića.[7] Takođe, Đukanovićev režim, ali i vlasti iz Srbije su pokazali neuobičajenu nervozu kada ih je opozicioni lider Medojević optužio za veze sa odbeglim narko bosom Darkom Šarićem i Stankom Subotićem Canetom. Aleksandar Vučić se direktno uključio u napade na Medojevića, a srpski premijer je čak zvao Lekića da ga moli da obuzda Medojevića. [8] Ipak, ozbiljni problemi za Đukanovića tek predstoje. To su su lokalni izbori u Podgorici. (Lokalni izbori u Podgorici se moraju održati do marta 2014. godine.) Izborne analize ukazuju da je i pored flargantie izborne krađe na predsedničkim izborima, Lekić u Podgorici imao najmanje 5.000 glasova više od kandidata DPS u aprilu 2013. Tačnije, ako opozicija ostane ujedinjena oko Lekića i ako SDP nastavi sa samostalnim nastupom i soliranjem, opozicija će verovatno osvojiti glavni grad ili 1/3 Crne Gore (u urbanom delu Podgorice je inače manja mogućnost za krađu glasova nego u zabačenim delovima Crne Gore). Takođe, na ovakav zaključak ukazuje činjenica da je gradonačelnik Podgorice Mugoša svojim bahatim ponašanjem (i fizičkim napadima na novinare) odavno izazvao veliki odijum u javnosti. Možda je kap koja je prelila čašu rušenje najpoznatijeg hotela u ovom gradu, hotela Crna Gora. Rušenje ovog kultnog hotela u centru Podgorice je u avgustu 2013. godine izazvalo šok i nevericu u javnosti, ali i proteste građana. [9] Uvidevši da može da izgubi glavni grad i većinu u Skupštini, Đukanović pokušava da spreči takav razvoj događaja po svaku cenu. U tom kontekstu, zvanična Crna Gora je tragikomično i poltronski zahtevala da se bombarduje Sirija iako inspektori UN nisu još utvrdili ko je upotrebio hemijskog naoružanje. (Crna Gora je potpisala u septembru 2013. Zajedničku izjavu o Siriji.).[10] Opozicioni lider Miodrag Lekić je ocenio ovakav gest kao jačanje „imidža banana države“.[11] Naravno, kao i svaki konvertit, Đukanović nastavlja i sa ostrašćenom antisrpskom politikom. Na primer, sa skidanjem tabli na kojima se se pominje srpska istorija Crne Gore, kao što se to desilo u Bijelom Polju u septembru 2013. godine. (Istovremeno, krajem septembra Đukanović ide na počasnu večeru Američko-albanskog saveta u Njujorku.)[12] Takođe, u julu 2013. je Đukanović pokušao (verovatno misleći da će tako popraviti pozicije u EU) da organizuje prvu takozvanu Paradu ponosa LBGT populacije u Crnoj Gori. Ali se sve ponovo završilo neslavno za njega i vlast, velikim i nezapamćenim neredima u turističkom gradu Budvi. Dakle, Đukanović je nesumnjivo, u ozbiljnim problemima. Opozicija na čelu sa Lekićem je nikada jača i sinhronizovano dočekuje lokalne izbore u Mojkovcu, Cetinju i Podgorici. Sa druge strane, dugogodišnji verni koalicioni partner SDP, Đukanoviću otkazuje poslušnost potkopavajući ga kroz institucije sistema i odbacujući važne zakone. Takođe, na ekonomskom planu, zbog primitivne prevare koje je izveo sa netačnim prikazivanjem gubitaka KAP-a, premijeru Đukanoviću prete ozbiljne međunarodne novčane kazne i gubici u budžetu. Ipak, ni on nije bez aduta u narednom periodu. On još uvek ima jednog vernog saveznika, mnogo pouzdanijeg od koalicionog Ranka Krivokapića i njegove SDP. Apsurdno, i pored agresivne antisrpske i kriminalne politike koju sprovodi Đukanović, to je režim u Beogradu. [5] http://www.dan.co.me/?nivo=3&rubrika=Vijest%20dana&datum=2013-09-15&clanak=397248&naslov=Interesi%20mire%20Mila%20i%20Ranka |