Izbori u Podgorici i antiruska histerija

Nekoliko dana pred održavanje lokalnih izbora u Podgorici i u još desetak gradova[1] Crne Gore (izbori se održavaju 25. maja 2014) režim Mila Đukanovića kao da je pogubio sve kriterijume u spoljnoj i unutrašnjoj politici.

Izbor ministra prosvete Slavoljuba Stijepovića (umesto dosadašnjeg gradonačelnika Mugoše) u martu 2014. za kandidata za gradonačelnika Podgorice nije doneo očekivane rezultate. Đukanović je smatrao da će Stijepović biti prihvatljiviji postizborni partner drugim partijama od konfliktnog, ali popularnijeg u Podgorici Mugoše. Takođe, smatralo se da će Stijepović kao čovek koji nije umešan u velike afere u Crnoj Gori doprineti poboljšavanju imidža Đukanovićeve Demokratske partije socijalista (DPS). Konačno, Stijepović je u krugovima DPS važio za sposobnog operativca koji je godinama uspešno radio sa ljudima u Podgorici.

Međutim, Stijepović očigledno nije imao dovoljno iskustva u javnim nastupima. Serijom lapsusa Stijepović je neprestano uveseljavao javnost u Crnoj Gori od marta do maja 2014. godine. Na primer, u jednom od intervujua je pomešao glavni grad Francuske sa fudbalskim klubom Pariz Sen Žermenom (on je obećao da će Podgorica biti ''evropski grad'' kao Pariz Sen Žermen).[2]

Posle ovakvih ''blistavih '' nastupa Stijepovića Đukanoviću je u maju 2014. postalo jasno da ne sme dopustiti televizijske duele svog pulena. Pre svega, sa glavnim favoritom za pobedu na izborima Miodragom Lekićem.[3]

|

Profesor na italijanskim univerzitetima, poliglota i diplomata, Lekić se nalazi u žiivotnoj formi kada se radi o javnim nastupima. Smiren i odlučan, on je u televizijskom duelu 2013. ubedljivo pobedio čak i Filipa Vujanovića, do tada najpopularnijeg političara u Crnoj Gori. (Samo je izborna krađa Lekića tada sprečila da postane predsednik Crne Gore.) A slično se desilo i u TV duelu sa Stijepovićem 19. maja. 

Ipak, u borbi sa Lekićem za vlast u Crnoj Gori, Đukanoviću od pre nekoliko meseci pomažu ''kadrovi'' iz Beograda bliski srpskom premijeru Vučiću. Pre svih crnogorska verzija srpskog lista Informer (nešto ranije i Pink televizija). Osnovni zadatak Informera su primitivni i brutalni napadi na Lekića. (Njegovu aktivnost i crnogorskih elektronskih medija u svom histeričnom stilu koordinira još jedno ''pojačanje'' iz Beograda, Vladimir Beba Popović). Lekić se u tom kontekstu svakodnevno optužuje preko crnogorskog Informera da želi da Crnu Goru pripoji Srbiji (zajedno sa politički penzionisanim Koštunicom?!). Zatim se optužuje da želi da izazove građanski rat i ''pakao'' u Crnoj Gori, uništi turističku sezonu u Ulcinju i konačno preda ''četnicima'' Podgoricu (deluje neverovatno da bivši radikali nekoga optužuju za šurovanje sa četnicima ali je istinito). [4]

Lekić sa druge strane ironično odgovara da neće biti nasilja i scenarija iz Berana (kada su u martu 2014. aktivisti prosrpske opozicije upadali u štabove vladajuće partije oduzimavši dokaze o izbornoj krađi) u Podgorici pod uslovom da se ne ponovi izborna krađa. (''Oni neka obećaju da neće krasti i ja im kažem nema beranskog scenarija.'') [5]

Takođe, Lekić ističe da ne želi da pripoji Crnu Goru Srbiji, ali i da niko ne može negirati da su Srbi i Crnogorci ''braća, jer mi smo ista priča, mi smo ista istorija''. [6]

Đukanović je u histeričnom maniru ''otvorio front'' i u spoljnoj politici. Na meti je ni manje ni više nego druga supersila na planeti Rusija. Moskvi (kojoj inače celokupna EU ne može da uvede efektivne ekonomske sankcije) malena Crna Gora u tragikomičnom maniru uvodi sankcije. Da bi farsa bila potpuna, hapse se i obični Rusi u Budvi koji su proslavljali Dan pobede 9. maja 2014. godine (poseban skandal u maniru vašarskih skečeva je bilo namešteno glasanje protiv Rusije na pesmi Evrovizije). Međutim histerija je već izazvala finansijski odgovor Moskve. Ili, zatvaranje Atlas banke u Moskvi koja je bliska Đukanoviću i njegovoj kamarili (on je lično bio na otvaranju te banke u Moskvi). Takođe, Rusi na crnogorskom primorju već otkazuju i turističke aranžmane.

Ovakav nedogovoran i megalomanski Đukanovićev stav je potencijalno opasan i za privredu Crne Gore jer ona svake godine beleži velike prihode od turizma. U toj grani privrede su najveći potrošači i najbrojniji gosti Rusi. Takođe, masovni nedolozak Rusa može izazvati ne samo pad prihoda u budžetu već i nezadovoljstvo u primorskim gradovima.

Antiruski kurs Đukanovića je izazvao i reakciju najpopularnije institucije u Crnoj Gori, Srpske pravoslavna crkve. Mitropolit Amiflohije je u Podgorici 11. maja 2014. u prisustvu ruskih sveštenika govoreći o ''Svetoj majci Rusiji'' istakao: ''Isti bogoborački duh koji danas napada crkvu u Ukrajini postoji i u Crnoj Gori već duže vreme''. [7]

Međutim, Đukanović bez obzira na sve ove reakcije teži (ili srlja) samo ka jednom cilju. To je ulazak u NATO. On smatra da će tako uspeti da zadrži vlast u situaciji kada u Crnoj Gori ima dva ozbiljna protivnika. Sve jaču opoziciju sa Lekićem na čelu (neuporedivo jaču od one koja faktički i ne postoji u Srbiji) i crkvu sa mitropolitom Amfilohijem (nesumnjivo najborbeniji i najpopularniji srpski vladika).

Međutim, ispoljavanje histerije i način na koji se ponaša Đukanović u poslednjih nekoliko meseci pokazuju da ni on nije potpuno uveren u svoju pobedu. Posebno nije uveren u pobedu na veoma važnim lokalnim izborima u Podgorici, gradu koji čini 1/3 Crne Gore.

U tom kontekstu, on je svestan da je ključ za njegov ostanak na vlasti ponašanje njegovog koalicionog partnera, Socijademokratske partije. On mora nekako ''disciplinovati'' neposlušnog koalicionog partnera (koji je već prešao ''crvenu liniju'' u Podgorici jer je u predizbornom savezu sa opozicionom Pozitivnom Crnom Gorom).

Zato je možda i poslednja Đukanovića nada ulazak u NATO. On bi mu omogućio podršku zapada u diciplinovanju SDP (bez sumnje i novoj krađi izbornih rezultata opozicije). Naravno, najvažniji neformalni uslov u kontekstu ukrajinske krize za ulazak u NATO je sprovođenje antiruske histerije.

Ipak, ni Lekić ne sedi skrštenih ruku. SDP i Pozitivnoj nudi mesto gradonačelnika Podgorice pod uslovom da zajedno obore vlast u republici. (Sa druge strane, Đukanoviću sujeta ne dozvoljava da iznese takvu izdašnu ponudu u Podgorici).

Zato su moguća su tri scenarija u Crnoj Gori nakon izbora 25. maja 2014. (Naravno u zavisnosti od razlike u glasovima između glavnih konkurenata, Đukanovićeve partije i Lekićevog opozicionog bloka).

Prvi je da Đukanović uz pomoć zapada zadrži vlast u Podgorici i Crnoj Gori zajedno sa SDP. Protiv te varijante je činjenica da je u koaliciji sa SDP opoziciona Pozitivna Crna Gora i loš Đukanovićev izbor kandidata za gradonačelnika.

Druga varijanta je ubedljiva pobeda Lekića u Podgorici i preuzimanje vlasti na republičkom nivou sa SDP. Protiv toga je činjenica da Lekić zastupa neutralan stav u vezi sa ukrajinskom krizom i zalaže se za referendum o NATO (poznato je da je većina građana Crne Gore protiv članstva u toj organizaciji).

Konačno, treća varijanta je da opozicija osvoji Podgoricu zajedno sa SDP. Istovremeno SDP bi ostao veran Đukanoviću na republičkom nivou zbog ''višeg cilja'',ili ulaska u NATO. Ako se to dogodi,takav neprirodni i nategnuti odnos snaga je moguć samo do redovnih parlamentarnih izbora 2016. godine. Ili, Đukanovićevo ubrzano urušavanje posle pada Podgorice u ruke opozicije neće moći da zaustavi ni Vučićeva medijska pomoć iz Beograda.