Izbori u Crnoj Gori 2016. ili Vučić i Đukanović protiv opozicije

U Crnoj Gori se 16. oktobra 2016. godine održavaju redovni parlamentarni izbori. Na izborima učestvuje oko 20-tak izbornih lista. Međutim, samo za nekoliko se može tvrditi da će preći izborni prag od 3% za ulazak u parlament koji ima 81 mesto. Čitava Crna Gora je jedna izborna jedinica, što je i realno rešenje zbog malog broja stanovnika i glasača od oko 500.000 ljudi. Manjinske liste, isto kao i u Srbiji, imaju lakši put za ulazak u parlament.

Glavni favorit na izborima je Demokratska partija socijalista (DPS) premijera Mila Đukanovića. Ona posle dužeg vremena izlazi samostalno na izbore, bez manjinskih koalicionih partnera. Snaga ove partije je u njenom lideru Milu Đukanoviću, apsolutnom vladaru Crne Gore.

On je činilac koji objedinjuje razne interesne grupe u okviru DPS i neprikosnoveni autoritet u partiji. Predsednik republike Filip Vujanović je njegova marioneta, slično kao i ostali partijski funkcioneri. Jedini pravi rival, bivši predsednik političkog saveta DPS Svetozar Marović, je posle hapšenja njega i njegove porodice priznao krivicu za krađe (koje su se merile stotinama miliona evra). DPS snažno podržavaju i srbijanski mediji koji imaju dozvolu da se emituju i prodaju u Crnoj Gori, kao što su Pink i Informer. Njihov pokrovitelj u Srbiji, premijer Aleksandar Vučić je blizak saveznik i prijatelj Mila Đukanovića.

Na osnovu toga, isti oni mediji koji u Srbiji predstavljaju Vučića kao prikrivenog rusofila koji se bori protiv NATO pakta i zapadnih ambasadora, u Crnoj Gori žestoko napadaju Rusiju i proruske stranke i pojedince, i vode kampanju za ulazak u NATO. Ovaj apsurd se može objasniti samo činjenicom da Đukanović i Vučić imaju iste interese, prijatelje i saradnike. Jedan od dokaza za ovaj savez je angažovanje opskurnog Bebe Popovića za šefa propagande Đukanovića kao i izraelskog marketinškog eksperta Esina Asafa koji je Vučiću godinama vodio izbornu kampanju.[1]

Međutim, Đukanović za razliku od Vučića u Srbiji ne kontroliše sve medije. Opozicioni mediji su veoma jaki u Crnoj Gori. Najtiražniji dnevni list je Dan, prosrpski list koji čine veoma hrabri ljudi koji su se zarekli da će nastaviti uređivačku politiku ubijenog novinara Duška Jovanovića. Koncern Vijesti, televizija i dnevne novine, prešao je put od Đukanovićevog saveznika do ogorčenog protivnika posle prebijanja glavnog urednika Željka Ivanovića. Sa dobrim vezma na Zapadu, on je nezgodan protivnik za Đukanovićev i Vučićev Infomer i Pink. Nedeljnik Monitor nije ništa manje oštar prema Đukanoviću i njegovoj porodici, koja je ubedljivo najbogatija u siromašnoj Crnoj Gori. Đukanović kao da je izgubio osećaj za realnost. Njegov agresivni i bogati brat, sestra, sin i sestrić kao i brojni kumovi, su po pravilu pobednici na tenderima u ovoj maloj zemlji.

Protiv Đukanovića je i činjenica da je prošlo 10 godina od referenduma o samostalnosti. Nikakav pomak građani nisu osetili od tada. Naprotiv, iako im je premijer obećao da će nakon razdvajanja od Srbije živeti mnogo bolje, oni žive gore. Posebno posle prestanka takozvanog ruskog talasa u oblasti prodaje nekretnina 2008. godine. Umorni od podela, oni danas uviđaju da se jedino Đukanovićeva porodica obogatila nakon dobijanja samostalnosti.

Konačno, protiv Đukanovića je i nezapamćen talas kriminala i obračuna narko bandi koje on očigledno ne može (ili neće) da kontroliše. Nekada miran grad Kotor, koji je pod zaštitom UNESKO-a, pretvorio se u kolumbijski Medeljin ili italijanski Palermo. Narko bande se ne ustručavaju i da napadnu svoje konkurente čak u državnom zatvoru, što nije zabeleženo ni devedesetih godina. Tako je jedan od članova narko bandi ubijen snajperskim hicem u dvorištu zatvora u Spužu u septembru 2016. Njegove ubice kao i u drugim brojnim (i čestim) likvidacijama u Podgorici, Baru, Budvi i Kotoru nisu pronađene. U Baru se tokom leta 2016. ubistva dešavaju u neposrednoj blizini policijske stanice. U Kotoru u vreme radnog vremena i po danu. Stari kriminalni autoriteti koji su nekada pomagali Đukanovićevoj vlasti da drži pod kontrolom podzemlje su se ili povukli ili međusobno ratuju oko plena. Pošteni policajci se prebijaju ili im se bacaju bombe na kuće. Sve to može biti vrlo nezgodno za Đukanovića na izborima jer se osećaj nesigurnosti proširio po celoj zemlji.

Za drugo mesto na izborima se bore dve snažne opozicione koalicije. Koalicija Ključ je sastavljena od Demosa Miodraga Lekića, Socijalističke narodne partije (SNP) i partije URA Žarka Rakčevića. Svoja neslaganja oko NATO su rešili zalaganjem za referendum o ovom pitanju. Demos ima popularnog lidera ali ne i organizaciju na terenu, kod SNP je obrnuto. Iza URA stoji koncern Vijesti. Mogućnost da imaju više glasova nego što je prosti zbir njihovih rejtinga je u ulasku potpredsednika Demosa Danilovića u tehničko/izbornu vladu, u kojoj je on pokazao srednjem i nižem činovničkom sloju da neće biti otpušteni iz javnog sektora ako opozicija pobedi. Na taj način je otvoren put ka preuzimanju izvesnog dela DPS glasova nezadovoljnih višim korumpiranim slojevima u upravnom sistemu, ali i radikalnom opozicijom koja im preti da će biti otpušteni nakon izbora. Drugi prostor za napredak je popularnost mladog poslanika URA, Dritana Abazovića, koji bi mogao koaliciji da donese nešto manjinskih glasova. Najveća mana koalicije može takođe biti ulazak Danilovića u tehničko/izbornu vladu. Pogotovo za onaj deo glasačkog srpskog tela koji smatra da je Đukanović njihov najveći protivnik. U tom smislu, za koaliciju je bilo izuzetno značajno i “pomirenje“ mitropolita SPC Amfilohija i Miodraga Lekića lidera koalicije, na otvaranju Sabornog hrama Svetog Jovana Vladimira u Baru u sepembru 2016.

Za drugo mesto, sa "Ključem", bori se i koalicija Demokratski front. Kao i Ključ, oni su sastavljeni od stranaka koje su i za i protiv NATO, pre svega Nove srpske demokratije i Pokreta za promjene. Na isti način su i oni rešili ovaj problem, zalažući se za referendum. Odlično organizovani i sa puno sredstava koje su kao poslanička grupa u skupštini imali na raspolaganju iz budžeta (oko 5 miliona evra).  Oni su prisutni u javnosti skoro kao i DPS i mnogo više od Ključa. Veoma su prisutni i na terenu a mitinzi su im dobro posećeni. Vlasti ih optužuju da primaju novac od beogradskih i ruskih tajkuna. Oni to ne demantuju, ali i ne potvrđuju. Njihova najveća prednost može biti i njihova najveća mana. Uspešnim višemesečnim vođenjem demonstracija su se pozicionirali kao najradikalniji kritičari režima. Međutim, tuče u skupštini, rečnik koji koriste i pretnje hapšenjima i čistkama mogu biti odbijajući faktor za prosečnog glasača. Kao i DPS, angažovali su izraelskog eksperta za kampanju. U dobrim su odnosima sa mitropolijom SPC.

Jednocifrenom rezultatu iznad cenzusa se nadaju Demokratska partija Alekse Bečića i Socijaldemokratska partija Ranka Krivokapića (SDP). Demokratama je kao nekada Dverima u Srbiji najveća prednost to što su novi i mladi na političkoj sceni i što pokazuju veliki aktivizam na terenu. U suštini, iza njih stoji otcepljena frakcija SNP, sastavljena od starijih članova koji su se formalno povukli iz politike. Pomalo robotovizovani nastupi lidera i borba za isto glasačko telo sa SNP im mogu biti slaba tačka. Socijaldemokratska partija Ranka Krivokapića se doslovno bori za cenzus. Najveću šansu ima ako privuče glasove bošnjačke manjine na severu zemlje. Ranko Krivokapić će morati da se bori i sa Đukanovićevom marionetskom Socijaldemokratskom partijom Crne Gore, sastavljenom od bivših članova njegove partije. Ova stranka je stvorena samo da bi matičnu SDP poslala ispod cenzusa. Ostale stranke, izuzev manjinskih, vrlo će teško preći cenzus.

Zato se može prognozirati da će, za razliku od Srbije, samo nekoliko procenata odlučivati pobednika na parlamentarnim izborima u Crnoj Gori.

[1] http://www.blic.rs/vesti/politika/otkrivamo-vucic-za-izbornu-kampanju-opet-angazovao-izraelce/520pdl8 

(Fond strateške kulture)