Čupanje nacionalne duše

„Vostani Serbije, mati naša mila! I postani opet što si prije bila!“

Dositej Obradović

Režim u Podgorici rešio je da sa tzv. državom Kosovom uspostavi diplomatske odnose. Vlasti u Srbiji su na to reagovale, kao i u drugim slučajevima kada je u pitanju Crna Gora, nešto oštrije nego što to obično čine. To je i razumljivo. Nevelika Crna Gora u vezi sa Kosovom i Metohijom ima veliku težinu. Kada ona nešto uradi po tom pitanju, ili na neki drugi način deluje protivno interesima Srbije, to odjekne. Oni koji u svetu ponešto znaju o Balkanu misle da je Crna Gora srpska Austrija. Drugim rečima, država srpskog naroda, koji je na osnovu vekovnog samostalnog života stekao izvesne etničke specifičnosti u odnosu na sunarodnike u Srbiji, kao i u drugim srpskim zemljama. Koliko god da nam rade o glavi, u tom duhu o Crnoj Gori progovore i pojedini, nešto bolje upućeni u balkansku problematiku, zapadni političari (npr. svojevremeno Joška Fišer). Takva percepcija Crne Gore upućuje mnoge inostrane zvaničnike da rezonuju na sledeći način: „Kada jedna srpska država diže ruke od Kosova, onda je njegova secesija, i simbolički, gotova stvar“.

Srpska Austrija ili ćoravo oko?

Mnoge države sveta se nalaze pod snažnim pritiskom Vašingtona da prihvate separatistički akt naše južne pokrajine. Pitanje priznanja Kosova predstavlja test američke moći. Uz to, ta sila želi da završi posao koji je započela. NATO protektorat treba da se što više, po formi, ulicka kao država. Stoga je, od strane svojih mentora i zaštitnika, režim Mila Đukanovića podstican da u kritičnom momentu reaguje. Kada deluje da su naša kola usporila kotrljanje niz liticu, crnogorski lider dobije zadatak da ih gurne nizbrdo. I pri tome glasno usklikne: „Ura“. Da se nadaleko čuje i vidi šta radi. Da i drugi posle toga pomisli: „Što da mi budemo ludi i opiremo se volji ranjene, ali još moćne, američke nemani? Pa to ne radi ni drugo oko u srpskoj glavi!“

Međutim, greše! Crna Gora nije srpska Austrija, niti je drugo srpsko oko. Austrija, nekadašnja istočna marka, predstavlja periferiju nemačkog državnog i nacionalnog prostora. Iako je dugo bila porodični posed dinastije Habzburgovaca, koja je vekovima davala nemačke careve, za Nemce nikada nije bila simbol njihove državnosti, niti srce nacionalne tradicije. A za nas je Crna Gora bila sve to. Srbi su je dugo doživljavali kao svojevrsnu Spartu – komad slobodne srpske zemlje, gde hrabri gorštaci održavaju plamen srpske državnosti. Tu je umnogome i rođeno naše kosovsko predanje, a pogotovo je u Crnoj Gori zaživeo kosovski zavet – ono što nas je održalo tokom vekova turskog jarma i predstavljalo odskočnu dasku za nacionalno oslobođenje.

Crna Gora nije srpska Austrija ni u drugom pogledu, odnosno nije drugo srpsko državno oko. Austrija je, iako se o tome posle Drugog rata mnogo ne govori, i dalje nemačka država. Kako kaže narod: „Žuti žutuju, a rumeni putuju“. Austrija nikada nije bila nemačka Crna Gora, ali je i danas ostala nemačka južna država. Dovoljno je uzeti u ruke udžbenike istorije iz kojih uče tamošnji školarci, pa će se svako uveriti da je tako. Kao što treba čuti i videti šta iz istorije uče crnogorska deca, pa proceniti da li se još radi o srpskoj državi. Jer, crnogorska deca uče da je Stefan Nemanja okupirao Zetu i navodno prekinuo etnički i državni razvoj tamošnjeg, u odnosu na Srbe, specifičnog naroda. Isto to su, prema tom gebelsovskom školskom štivu, učinili mrski i ekspanziji skloni Srbijanci, 1918. godine. I pri tome, uz pomoć svojih crnogorskih „kolaboracionista“, izvršili gnusna nedela nad borcima za „crnogorsku slobodu i nacionalnu samobitnost“.

Višeslojnost nacionalnog identiteta

Crna Gora jeste srpska zemlja ali nije više srpska država. Decenijski titoistički etnoinženjering dao je rezultat. Deo njenog stanovništva, usled intenzivnog ispiranja mozgova, prestao je da se oseća onako kako su se bez izuzetaka osećali njegovi preci. Ti Crnogorci nisu više Srbi. To je žalosno. No, bez obzira na genezu njihovog novog nacionalnog identiteta, imaju pravo da se deklarišu kako god hoće. Ali nemaju pravo da svoj novostvoreni identitet projektuju u prošlost. To što je neko postao Crnogorac u nacionalnom smislu, ne daje mu pravo da tvrdi da je to bio i njegov deda. O tome šta su bili, između ostalog i preci Mila Đukanovića, svedoče mnogi oficijelni spisi iz doba dok je Crna Gora bila nezavisna kneževina, odnosno kraljevina. Do danas su sačuvana brojna školska svedočanstva, udžbenici geografije i istorije, pasoši… Na osnovu njih jasno je ko su i šta su bili Crnogorci u vremenima kada se stanovništvo nije popisivalo po nacionalnim kriterijumima. Otuda, na osnovu tradicije, ali i činjenice da u njoj i dalje živi mnogo ljudi koji se deklarišu kao Srbi, Crna Gora je neosporno srpska zemlja.

Štaviše, uzimajući u obzir rezultate poslednjeg popisa stanovništva, Crna Gora bi realno mogla ponovo da postane i srpska država. Samo kada bi umesto antisrpske na njeno čelo došla demokratska vlast, koja ne bi nametala pravovernost po pitanju nacionalne pripadnosti, već pustila građane da se bez pritiska izjasne šta su po narodnosti, odnosno kako nju shvataju (Srbi, Crnogorci-Srbi, Srbi-Crnogorci). Većina pravoslavnih stanovnika Crne Gore izjasnila se da pripada Srpskoj pravoslavnoj crkvi a ne nekakvoj fantomskoj, od strane Milove „udbe“ i medija promovisanoj, Crnogorskoj pravoslavnoj crkvi. Takođe, njihov maternji jezik je, uglavnom, i dalje srpski, a ne na prečac izmišljeni crnogorski. Režimska propaganda i pritisci u tom pogledu, bar u vreme popisa, nisu uspeli ništa da promene. Stvaranjem od crnogorske nacionalne pripadnosti socijalne kategorije – uslova da se dobije državni posao i ulaznice za mnogo šta drugo što je u tranzicionim društvima kurentno – pogotovo u kontekstu gotovo totalitarnog propagandnog delovanja u cilju hipnotisanja naroda, mnogima je zvanično naturen poželjni identitet. Ali mnogi srpski Spartanci su, kao i njihovi dedovi na otomansku kugu, ostali imuni na Milovu gubu. Da po vladajuće strukture stvar bude gora, kao što smo videli, popis je pokazao da je i kod većine onih koji su se izjasnili kao Crnogorci i dalje snažan dvojni identitet. Relativno je malo Crnogoraca koji srpstvo smatraju stranim, mada se iz dana u dan njihov broj ipak povećava.

Čak i komunisti nisu mogli da kažu, bez izvesne ograde, da je belo preko noći postalo crno. Stoga su lansirali tezu da su Crnogorci na osnovu osobenog državno-istorijskog razvoja postali posebna nacija, ali su u širem smislu ipak deo srpskog nacionalnog korpusa. Sećate se one izreke: „Ime mi je Crnogorac, a prezime Srbin“. Naravno, kako je vreme prolazilo, težište je stavljano na prvo. Ipak, nisu negirani srpski koreni Crnogoraca, iako se o njima sve manje pričalo. No, narod je znao ko je i šta je. I kada su govorili da su Crnogorci, pravoslavni žitelji Crne Gore, i doseljenici u druge delove nekadašnje Jugoslavije poreklom iz nje, uglavnom su podrazumevali i da su Srbi.

Znajući sve to, Milo beskrupulozno ide dalje. Između ostalog, i zato je priznao Kosovo i Metohiju. Crnogorcima, kako smatra, treba iščupati još postojeću srpsku dušu. To se postiže, između ostalog, i sečenjem kosovskog čvora, koji predstavlja jedan od osnovnih vezivnih faktora srpskog identiteta. Nije režim Mila Đukanovića priznao Kosovo i sada sa tom tzv. državom rešio da uspostavi diplomatske odnose samo da bi ugodio svojim američkim mentorima, niti da bi namirio deo dugova – u prilog čemu svedoče crnogorski opozicioni prvaci (Nebojša Medojević i Andrija Mandić) – albanskom mafijaškom narko-kartelu, već da bi zadao još jedan udarac srpstvu u Crnoj Gori. Da bi oslabio još živu stranu srpskog nacionalnog identiteta onih Crnogoraca koji su se na poslednjem popisu stanovništva, kada je već bilo jasno da se od strane vlasti promenilo poimanje crnogorstva, ipak tako izjasnili, ali sa srpstvom nisu raskrstili. Ljudi nisu roboti. Oni preko noći, i kada po inerciji ili iz interesa prave posao sa đavolom, ne kidaju sve tradicionalne veze.

Selektivni a ne teatralni odgovor

Zato moramo da ostanemo smireni. I da ne mešamo rukovodstvo sa narodom. Da ne pobrkamo Milov režim čak i sa onima koji se deklarišu kao pripadnici crnogorske nacije, a kamoli sa crnogorskim Srbima. Srbijanska vlast tako i postupa. Doduše, manje zbog nacionalne promišljenosti, a više stoga što joj do srpstva, uz časne izuzetke, i nije previše stalo. Ona brani srbijanske državne interese, i to pitanje je koliko iskreno a koliko radi javnog mnjenja. No, drugačije stvari stoje sa narodom. Povređen zbog delovanja Milovog režima, on često generalizuje stvari. Govori o tome da su nam „Crnogorci lažna braća“, ili da su nam „zabili nož u leđa“. Nije tako. Zabili su nam ga Milo, Filip, Sveto i kompanija. Zabili su ga i svojoj državi i narodu koji tamo žive. Jer, nacije se ne dele bez ozbiljnih posledica. Mržnja je uvek plod razbijanja postojećih naroda. O tome su mogli da nauče na osnovu procesa islamizacije, i na njegovim osnovama izdvajanja dela Srba iz matičnog etničkog sklopa, i kobnih posledica koje je to imalo kako za pravoslavne Srbe, tako i za njihovu odnarođenu muslimansku braću. Antisrpska politika je i anticrnogorska. Ona od Crne Gore, ako se ne prekine, neizbežno stvara zemlju kojom caruju međusobno usmerene negativne emocije njenih građana.

Kao svaka normalna država Srbija prioritetom svoje spoljne politike mora da smatra zaštitu teritorijalnog integriteta i prava svojih građana. Podgorica ugrožava i jedno i drugo. O prvom smo već govorili. Što se drugog tiče, crnogorski režim svojim potezima ohrabruje Prištinu da ide dalje. Cilj naše diplomatske aktivnosti je da sprečimo dalja priznanja tzv. države Kosovo i njeno učlanjenje u međunarodne institucije. Na taj način očekujemo ako ne i da privolimo secesionističke lidere na Kosovu i tamošnje albansko javno mnjenje da prihvate novi krug pregovora o statusu naše južne pokrajine, onda bar da ih obeshrabrimo da pređu izvesnu granicu. A nju, bukvalno, predstavlja Ibar. Priština, ako ne direktno podstaknuta, onda bar ohrabrena nespremnošću američkih pokrovitelja da to spreče, mogla bi da se odluči na operaciju sličnu hrvatskoj „Oluji“. Tada bi desetine hiljada građana Srbije postalo žrtva etničkog čišćenja, a nemalo bi ih i stradalo.

Da se to ne bi desilo, Beograd mora oštro, i to mnogo oštrije nego do sada, da reaguje, između ostalog, i na provokacije iz Podgorice. To možemo da uradimo tako da ne oštetimo narod Crne Gore. Naše vlasti poslednjih godina pokušavaju da se u mnogo čemu ugledaju na svoje zapadne „prijatelje“. Mogle bi da izuče i američko iskustvo u vezi sa sankcijama usmerenim na pripadnike režima koji se smatra neprijateljskim. Nismo mi SAD, ali jesmo najveća i najznačajnija, koliko god želeli da nam nametnu kompleks manje vrednosti, zemlja na nekadašnjem jugoslovenskom prostoru. I možemo, inspirisani američkom metodologijom nanošenja bola i izazivanja patnje nepogodnih inostranih političara, da definišemo delotvorne mere protiv Mila, njegovih doglavnika i ključnih sledbenika (od politike do medija i kulture) i poslovne elite koja mu je bliska. I te kako su njihovi interesi tesno povezani sa prostorom Srbije, odnosno, imaju oni štošta ovde. A delujući protiv njih, i uz to i bučno reagujući na izazove iz Podgorice, kako bi se to nadaleko čulo, pokazaćemo da nismo nacionalno anestezirani. Demonstriraćemo da nismo ravnodušni kada se radi o našim nacionalnim interesima. I svi će bolje razmisliti da li da ih dalje ugrožavaju. Tako se brani i sever Kosova, a i Republika Srpska. U politici je sve povezano.

Antisrbijanska i antisrpska politika

Evroatlantski lobi u Srbiji, već i zbog dosadašnjih relativno blagih, više sopstvenom javnom mnjenju namenjenih, mera naše države, urla da smo mi faktor koji narušava regionalnu stabilnost. Tim pre će to utvrditi ako preduzmemo ozbiljnije mere protiv crnogorskih klijenata njegovih gazda. No, na to ne treba da se obaziremo. Reč je o neprijateljskom, „našem“ ali mondijalističkom ideološkom aparatu. Kada smo već dopustili da nastane, i ne možemo da smognemo snage da mu se odupremo (a to nije činila ni prethodna, znatno nacionalnije opredeljena vladajuća garnitura, a ne samo ova sadašnja), onda bar treba da se što manje na njega obaziremo. Tim pre što su njegove tvrdnje, u nekim drugim slučajevima dobro propagandno upakovane, vidljivo besmislene kada se radi o našoj navodnoj krivici za narušavanje regionalne saradnje. U njih mogu da poveruju samo oni koji su već nepovratno oboleli od nacionalnog mazohizma. A to onda i nije neka šteta. Mi smo krivi, to je svakome iole dobronamernom očigledno, za zatezanje međusobnih odnosa, kada reagujemo što Podgorica šuruje sa Prištinom, onoliko koliko i jugoslovenska protivvazdušna odbrana u aprilskom ratu, što je oborila poneki nemački avion. Tražiti našu krivicu danas, umesno je taman koliko i utvrditi da nije agresija na Jugoslaviju 1941. godine izazvala prekid odnosa na relaciji Beograd–Berlin, već kakve-takve uzvratne mere naše vojske.

Ko što rekoh, Beograd mora mnogo žešće da odgovori neskriveno neprijateljskom režimu u Podgorici. I to ne samo zbog njegove antisrbijanske, već i antisrpske politike. Ustavna je obaveza naše zemlje, koja je definisana kao država srpskog naroda, a ne samo građana Srbije, da štiti interese Srba tamo gde oni predstavljaju autohtono stanovništvo. Stoga, priznanje tzv. države Kosovo i uspostavljanje diplomatskih odnosa sa njom moramo da shvatimo samo kao vrh ledenog brega Milovog režima protiv interesa Srbije. I da se time podstaknuti usredsredimo i na ono što je podjednako važno – na zaštitu prava Srba u Crnoj Gori i na zalaganje za reafirmisanje njenog srpskog istorijskog karaktera. U protivnom, za manje od deset godina dobićemo generacije formirane u duhu antisrpskih floskula. One će imati prema srpstvu taman onakav odnos kao Bošnjaci ili pokatoličeni Srbi koji su danas asimilirani od Hrvata.

Primer Grčke za nas može da bude poučan. Na osnovu njega možemo da vidimo kako se od krađe brani sopstveno istorijsko nasleđe. Predavanjima, izložbama, dokumentarnim filmovima, medijskim delovanjem, organizovanjem naučnih skupova, štampanjem knjiga i časopisa, i na mnoge druge načine, i pored raznovrsnih blokada, možemo da dopremo do crnogorske javnosti. To možemo da postignemo i preko nevladinog sektora u Crnoj Gori, koji bi delovao sa srpskih pozicija, a koji bi morao da bude podržavan, direktno ili indirektno, od zvaničnog Beograda. Imamo ustavnu obavezu da se borimo za dušu naroda Crne Gore. To dugujemo i svojoj istoriji, ali i budućnosti. Ne radi se tu samo o emocijama, već i o geopolitičkim interesima. Bez Crne Gore srpski etnički i državni prostor je ne samo osakaćen (pogledajte kartu i sami, bez Crne Gore Istočna Hercegovina visi kao neki patrljak), već i odsečen od mora.

Sutra je ipak novi dan

Druga stvar je da li je sada realno energično delovanje Srbije u prilog srpstvu u Crnoj Gori? Da li imamo nacionalnu državu, ili tek po neku koliko-toliko nacionalno odgovornu državnu instituciju? Za prvo znam da nemamo. Imamo mešavinu svega i svačega, koja tek donekle liči na državu, ali svakako ne onu koja je istinski nacionalna. Što se druge mogućnosti tiče, nju donekle ostavljam otvorenom. Ali ne za institucije u celini, već da neki pojedinci unutar njih svojim delovanjem doprinose da one ne utonu u potpuni mrak. Mada, čak se i tu može da radi o sofisticiranoj politici sticanja partijskog rejtinga.

No, kako god bilo, ne smemo da se predajemo. Kako ono otprilike reče Skarlet O`Hara – „Sutra je novi dan“. Možda i nama svane. Bes naroda koji je počeo da se iskazuje na jugu, konkretno u Kuršumliji, možda se sutra prelije po čitavoj Srbiji. Zato ne treba da klonemo duhom. Već treba da razmišljamo kako je dužna da se ponaša normalna država Srbija, koja istinski brine o svojim vitalnim nacionalnim interesima. Kako treba da deluje srpska država koja će početi da se bori i za interese srpstva u celini. Dok god ne prihvatamo da smo poraženi i ponašamo se kao da nismo, i nismo potučeni. I dalje onda postoji osnov da se nadamo da će se naše želje materijalizovati. Plamen koji održavamo u sopstvenom srcu i u srcima drugih, istorijsko iskustvo to pokazuje, pre ili kasnije se pretvoriti u pravu vatru. U njoj će se iskaliti srpska nacionalna država.

Do tada, ma šta se oko nas dešavalo, ne dozvolimo da se i u naše umove usadi nacionalno-destruktivni cinizam. Nedavno crnogorski političar iz vladajuće garniture Svetozar Marojević reče: „Voleo bih kada bi Beograd pokazao strpljenje i razumevanje prema Podgorici. Crna Gora je samo priznala realno stanje.“ To zvuči kao kada bi lopov rekao: „Ja nisam provalio, već sam ušao u stan koji je prethodno neko već obio. Kad drugi pljačkaju, što ja nešto da ne uzmem? Što se gazda ljuti na mene? Trebalo bi da me shvati.“ Cinični glasovi, doduše donekle drugačije stilizovani, čuju se i kod nas. Neki nam poručuje: „Dignimo ruke od iluzorne borbe za Kosovo i Metohiju, od srpstva u Crnoj Gori i Republici Srpskoj. Od toga nema ništa. Prilagodimo se realnosti, i zauzvrat uzmimo ono šta možemo, a to su evropske integracije, i bolji život koje nam one donose“.

Drugi, za razliku od prethodnih dobronamerni, ali obeshrabreni i otuda svojim defetizmom takođe štetni, poručuju: „Manite se priče, ma koliko nacionalna bila, ona je jalova. Treba nam akcija“. Međutim, ništa konkretno ne preduzimaju. Čekaju da drugi to urade. A zaboravljaju da je i pre Orašca Filip Višnjić pevao i tako doprineo da se nacionalna iskra ne ugasi. Ona je omogućila Karađorđu i Milošu da obnove srpsku državu na prostoru južno od Dunava. Zato ne ćutimo, ako još nismo u stanju da drugačije delujemo. Ne pomažimo usled utučenosti onima koji Srbima s mora i Dunava sistematski čupaju narodnu dušu! Šta god da radimo bolje je nego da budemo pasivni! Onda možda i dođe doba za velika dela. U protivnom, ostaćemo zatočenici mašte i fatalizma.