Zašto su SAD odlučile da unište MMF?

Kao što znamo, prošlog je decembra MMF, pod pritiskom SAD, svog najvećeg akcionara, izvršio veliku promenu pravila po kojima deluje. Od tog trenutka MMF može da nastavi da radi sa državama koje iz nekog razloga ne izvršavaju svoje obaveze prema zemljama članicama fonda (odnosno svojim zvaničnim kreditorima).

Već sedam decenija MMF vrši funkciju ne samo međunarodnog zajmodavca, već, što je još značajnije, jemca koji u krajnjem slučaju garantuje isplatu zajmova koje neke zemlje daju drugima. Zemlje koje predstavljaju najveće kreditore su 1956. godine stvorile Pariski klub, neformalnu međunarodnu organizaciju koja je, zajedno sa MMF-om, odgovorna za obezbeđenje otplate dugova i kredita koje daju državni (suvereni) kreditori. Ipak, MMF je taj koji je ostao zadnja „linija odbrane“. Ukoliko bi primalac suverenog zajma odbio da izvrši isplatu duga, MMF bi takvom izazivaču neprilika uskratio svaki vid saradnje i ta država bi postala parija u svetu međunarodnih finansija.

Ovaj mehanizam zaštite interesa zvaničnih kreditora je funkcionisao prilično glatko kada se radi o potrebama SAD i drugih zapadnih zemalja – primarnih zvaničnih kreditora na globalnom finansijskom tržištu. Ove zemlje su još uvek glavni zajmodavci za zemlje u razvoju. Zemlje sveta zaključno sa 31. decembrom 2014, godine ukupno duguju 304 milijarde dolara članicama Pariskog kluba (bez kamata). Pariski klub predstavlja ukupno 20 zemalja.

Ipak, na kraju dvadesetog veka su i mnoge druge države ušle u arenu međunarodnih finasija kao zvanični zajmodavci.   

Prvo, tu su države izvoznici sirovina. Krajem dvadesetog veka ove države su počele da osnivaju suverene fondove u kojima se drže strane konvertibilne valute dobijene od prodaje nafte i drugih prirodnih resursa. Ovi fondovi se koriste za investiranje i davanje pozajmica. U svetu postoje desetine suverenih fondova. Najveći od njih su suvereni fondovi Ujedinjenih Arapskih Emirata*, Norveške, Saudijske Arabije i Kuvajta. Prema najuzdržanijim procenama u ovim fondovima se trenutno nalazi između šest i sedam hiljada milijardi dolara aktive.

Drugo, tu je Kina. Kina ima najveće rezerve zlata i konvertibilnih valuta, od kojih je deo u formi suverenog fonda. Tri najveća suverena fonda Kine zajedno imaju blizu 1200 milijardi dolara. Deo novca iz ovih suverenih fondova prolazi kroz nekoliko najvećih kineskih banaka koje ga nude kao međunarodne zajmove. Krediti koje Kina daje preko ovih banaka se smatraju državnim ili suverenim zajmovima.

U dvadeset prvom veku je Kina nadmašila ostatak sveta u davanju međunarodnih zajmova. Kina je odjedanput postala najveći državni kreditor na svetu a da niko nije primetio trenutak kada je taj prag dostignut.

Mnogi su na zapadu bili zatečeni kada je objavljen zaprepašćujući članak u Financial Times-u za 17. januar 2011. godine. Taj je dnevni list izračunao da su kineska Razvojna banka i Eksport-Import banka, obe u državnom vlasništvu, od 2009. do 2011. godine dale zemljama u razvoju i njihovim kompanijama najmanje 110 milijardi dolara kredita. Ova procena uključuje samo zajmove koje su zvanično potvrdile kineske vlasti i/ili primaoci zajmova. Financial Times veruje da je stvarni iznos kineskih državnih zajmova daleko veći. Radi poređenja, list je naveo sledeći podatak: od sredine 2008. do sredine 2010. godine Svetska banka je dala samo 100,3 milijarde dolara zajmova drugim državama (koje su slični klijenti kao i one države kojima zajmove daje Kina).

Ali vrlo brzo nakon objavljivanja ovih podataka Financial Times je prestao da piše o ovim uznemiravajućim činjenicama. Zapad nema ništa od toga da privlači pažnju na ove činjenice – on ne želi da prizna da je pobeđen na međunarodnom kreditnom tržištu. A ni Kini nije potreban publicitet koji bi ugrozio ekspanziju njenih kreditnih poslova, čiji je uspeh pre svega zasnovan na činjenici da Kina obezbeđuje investicije i državne zajmove po uslovima koji su znatno povoljniji od onih koje nude MMF, Svetska banka i članice Pariskog kluba. Vrlo često se kineski zajmovi odobravaju bez kamate. Zapadni eksperti to zovu „kineski kreditni damping“.

Kineski zajmovi se pre svega odobravaju da bi se zadobila kontrola nad izvorima sirovina i energenata u zemljama Azije, Afrike i Latinske Amerike. Kada se investicioni projekti okončaju, zajmovi se otplaćuju isporukama nafte ili drugih prirodnih resursa. Kineski zajmovi doživljavaju ekspanziju u sferi transportne infrastrukture potrebne za izvoz i uvoz dobara u tu zemlju. Oni uključuju širok spektar investicionih projekata koji su deo Novog puta svile. Krajnji cilj ovih kineskih razvojnih banaka je povećanje izvoza napredne opreme (na primer mašina za elektroenergetska postrojenja); izvozni krediti se dosta koriste radi postizanja ovog cilja.

Kina je već dugo vremena glavni trgovinski partner mnogih zemalja u razvoju. Na primer, u 2014. godini je Kina ostvarila 166 milijardi dolara trgovinske razmene sa afričkim zemljama. Samo u periodu između 2001. i 2010. godine je Kina preko svoje Eksport-Import banke afričkim zemljama plasirala 62,7 milijardi dolara zajmova. To je 12,5 milijardi više nego što je Svetska banka plasirala u istom periodu afričkim zemljama. Situacija je slična i u Latinskoj Americi.    

Kineska Eksport-Import banka je objavila da je početkom ove godine imala portfolio od 520 milijardi juana (79 milijardi dolara) u stranim zajmovima koje je plasirala kao deo mega-projekta Jedan Pojas/Jedan Put. Ovi zajmovi su namenjeni za finansiranje približno hiljadu infrastrukturnih projekata u 49 zemalja širom sveta.

Još jedan primer. Za vreme dvodnevnog Foruma o kinesko-afričkoj saradnji održanog u Johanesburgu u decembru prošle godine, kineski predsednik Si Đinping je objavio da Peking namerava da obezbedi 60 milijardi dolara finansijske pomoći afričkim zemljama. Deo tog paketa će biti i beskamatni zajmovi.

Vratimo se sada tamo odakle smo počeli – promeni pravila MMF-a. Vašington je u mnogim zemljama izgubio poziciju vodećeg kreditora. Kina svuda preuzima prvenstvo. Već nekoliko godina Ujka Sem traži način da se bori sa ekspanzijom kineskih kredita. Najveći akcionar MMF-a već dugo vremena sanja o promeni pravila u radu te organizacije, pre svega o legitimizaciji bankrota pojedinih država-dužnika, čime bi fond izgubio svoju ulogu garanta suverenih kredita. To bi zaista predstavljalo guranje prsta u oko Kini; bila bi to neka vrsta odmazde za istiskivanje Amerikanaca iz mnogih zemalja u razvoju.        

Sada kada je načinjen presedan u slučaju Ukrajine (nakon njenog odbijanja da servisira svoj suvereni dug prema Rusiji), to može ohrabriti zemlje u razvoju da „zavrnu“ svoje kineske kreditore. Nakon toga bi se mogla očekivati erupcija konflikta između Kine i njenih dužnika - zemalja u razvoju.

Ova  vrsta „reforme“ MMF-a je slična igri sa vatrom. Ne samo da je u pitanju opstanak fonda, već bi i ceo međunarodni finansijski sistem nakon što je izgubio svog „garanta u slučaju nužde“ mogao da se uruši. Američko ponašanje podseća na Herostrata koji je podmetnuo požar u Artemidinom hramu u svom rodnom gradu kako bi dokazao svoju „izuzetnost“. Već sedamdeset godina MMF ima isti značaj za Ujka Sema koji je za stanovnike Efesa imao Artemidin hram u antičkoj Grčkoj. 

***

MMF je 20. januara ove godine ukinuo „sistemsko izuzeće“, princip koji je bio prihvaćen 2010. godine kako bi se fondu omogućilo da daje zajmove zemljama sa neodrživim dugovima u slučaju da postoji stvarna opasnost da se njihova finansijska kriza prenese na susedne ekonomije. Ova odluka je učinila politiku MMF-a još više zbunjujućom. Eksperti nisu saglasni u oceni kako će ukidanje „sistemskog izuzeća“ uticati na dalju saradnju MMF-a sa Ukrajinom.

* To je novac kojim je kupljena srpska avio kompanija i poljoprivredno zemljište, a takođe i novac kojim treba da se investira gradnja „Beograda na vodi“ – primedba prevodioca.

Preveo Ivan T. Lukić

http://www.strategic-culture.org/news/2016/01/26/why-

has-us-decided-to-destroy-imf.html