Зашто су САД одлучиле да униште ММФ?

Као што знамо, прошлог је децембра ММФ, под притиском САД, свог највећег акционара, извршио велику промену правила по којима делује. Од тог тренутка ММФ може да настави да ради са државама које из неког разлога не извршавају своје обавезе према земљама чланицама фонда (односно својим званичним кредиторима).

Већ седам деценија ММФ врши функцију не само међународног зајмодавца, већ, што је још значајније, јемца који у крајњем случају гарантује исплату зајмова које неке земље дају другима. Земље које представљају највеће кредиторе су 1956. године створиле Париски клуб, неформалну међународну организацију која је, заједно са ММФ-ом, одговорна за обезбеђење отплате дугова и кредита које дају државни (суверени) кредитори. Ипак, ММФ је тај који је остао задња „линија одбране“. Уколико би прималац сувереног зајма одбио да изврши исплату дуга, ММФ би таквом изазивачу неприлика ускратио сваки вид сарадње и та држава би постала парија у свету међународних финансија.

Овај механизам заштите интереса званичних кредитора је функционисао прилично глатко када се ради о потребама САД и других западних земаља – примарних званичних кредитора на глобалном финансијском тржишту. Ове земље су још увек главни зајмодавци за земље у развоју. Земље света закључно са 31. децембром 2014, године укупно дугују 304 милијарде долара чланицама Париског клуба (без камата). Париски клуб представља укупно 20 земаља.

Ипак, на крају двадесетог века су и многе друге државе ушле у арену међународних финасија као званични зајмодавци.   

Прво, ту су државе извозници сировина. Крајем двадесетог века ове државе су почеле да оснивају суверене фондове у којима се држе стране конвертибилне валуте добијене од продаје нафте и других природних ресурса. Ови фондови се користе за инвестирање и давање позајмица. У свету постоје десетине суверених фондова. Највећи од њих су суверени фондови Уједињених Арапских Емирата*, Норвешке, Саудијске Арабије и Кувајта. Према најуздржанијим проценама у овим фондовима се тренутно налази између шест и седам хиљада милијарди долара активе.

Друго, ту је Кина. Кина има највеће резерве злата и конвертибилних валута, од којих је део у форми сувереног фонда. Три највећа суверена фонда Кине заједно имају близу 1200 милијарди долара. Део новца из ових суверених фондова пролази кроз неколико највећих кинеских банака које га нуде као међународне зајмове. Кредити које Кина даје преко ових банака се сматрају државним или сувереним зајмовима.

У двадесет првом веку је Кина надмашила остатак света у давању међународних зајмова. Кина је одједанпут постала највећи државни кредитор на свету а да нико није приметио тренутак када је тај праг достигнут.

Многи су на западу били затечени када је објављен запрепашћујући чланак у Financial Times-у за 17. јануар 2011. године. Тај је дневни лист израчунао да су кинеска Развојна банка и Експорт-Импорт банка, обе у државном власништву, од 2009. до 2011. године дале земљама у развоју и њиховим компанијама најмање 110 милијарди долара кредита. Ова процена укључује само зајмове које су званично потврдиле кинеске власти и/или примаоци зајмова. Financial Times верује да је стварни износ кинеских државних зајмова далеко већи. Ради поређења, лист је навео следећи податак: од средине 2008. до средине 2010. године Светска банка је дала само 100,3 милијарде долара зајмова другим државама (које су слични клијенти као и оне државе којима зајмове даје Кина).

Али врло брзо након објављивања ових података Financial Times је престао да пише о овим узнемиравајућим чињеницама. Запад нема ништа од тога да привлачи пажњу на ове чињенице – он не жели да призна да је побеђен на међународном кредитном тржишту. А ни Кини није потребан публицитет који би угрозио експанзију њених кредитних послова, чији је успех пре свега заснован на чињеници да Кина обезбеђује инвестиције и државне зајмове по условима који су знатно повољнији од оних које нуде ММФ, Светска банка и чланице Париског клуба. Врло често се кинески зајмови одобравају без камате. Западни експерти то зову „кинески кредитни дампинг“.

Кинески зајмови се пре свега одобравају да би се задобила контрола над изворима сировина и енергената у земљама Азије, Африке и Латинске Америке. Када се инвестициони пројекти окончају, зајмови се отплаћују испорукама нафте или других природних ресурса. Кинески зајмови доживљавају експанзију у сфери транспортне инфраструктуре потребне за извоз и увоз добара у ту земљу. Они укључују широк спектар инвестиционих пројеката који су део Новог пута свиле. Крајњи циљ ових кинеских развојних банака је повећање извоза напредне опреме (на пример машина за електроенергетска постројења); извозни кредити се доста користе ради постизања овог циља.

Кина је већ дуго времена главни трговински партнер многих земаља у развоју. На пример, у 2014. години је Кина остварила 166 милијарди долара трговинске размене са афричким земљама. Само у периоду између 2001. и 2010. године је Кина преко своје Експорт-Импорт банке афричким земљама пласирала 62,7 милијарди долара зајмова. То је 12,5 милијарди више него што је Светска банка пласирала у истом периоду афричким земљама. Ситуација је слична и у Латинској Америци.    

Кинеска Експорт-Импорт банка је објавила да је почетком ове године имала портфолио од 520 милијарди јуана (79 милијарди долара) у страним зајмовима које је пласирала као део мега-пројекта Један Појас/Један Пут. Ови зајмови су намењени за финансирање приближно хиљаду инфраструктурних пројеката у 49 земаља широм света.

Још један пример. За време дводневног Форума о кинеско-афричкој сарадњи одржаног у Јоханесбургу у децембру прошле године, кинески председник Си Ђинпинг је објавио да Пекинг намерава да обезбеди 60 милијарди долара финансијске помоћи афричким земљама. Део тог пакета ће бити и бескаматни зајмови.

Вратимо се сада тамо одакле смо почели – промени правила ММФ-а. Вашингтон је у многим земљама изгубио позицију водећег кредитора. Кина свуда преузима првенство. Већ неколико година Ујка Сем тражи начин да се бори са експанзијом кинеских кредита. Највећи акционар ММФ-а већ дуго времена сања о промени правила у раду те организације, пре свега о легитимизацији банкрота појединих држава-дужника, чиме би фонд изгубио своју улогу гаранта суверених кредита. То би заиста представљало гурање прста у око Кини; била би то нека врста одмазде за истискивање Американаца из многих земаља у развоју.        

Сада када је начињен преседан у случају Украјине (након њеног одбијања да сервисира свој суверени дуг према Русији), то може охрабрити земље у развоју да „заврну“ своје кинеске кредиторе. Након тога би се могла очекивати ерупција конфликта између Кине и њених дужника - земаља у развоју.

Ова  врста „реформе“ ММФ-а је слична игри са ватром. Не само да је у питању опстанак фонда, већ би и цео међународни финансијски систем након што је изгубио свог „гаранта у случају нужде“ могао да се уруши. Америчко понашање подсећа на Херострата који је подметнуо пожар у Артемидином храму у свом родном граду како би доказао своју „изузетност“. Већ седамдесет година ММФ има исти значај за Ујка Сема који је за становнике Ефеса имао Артемидин храм у античкој Грчкој. 

***

ММФ је 20. јануара ове године укинуо „системско изузеће“, принцип који је био прихваћен 2010. године како би се фонду омогућило да даје зајмове земљама са неодрживим дуговима у случају да постоји стварна опасност да се њихова финансијска криза пренесе на суседне економије. Ова одлука је учинила политику ММФ-а још више збуњујућом. Експерти нису сагласни у оцени како ће укидање „системског изузећа“ утицати на даљу сарадњу ММФ-а са Украјином.

* То је новац којим је купљена српска авио компанија и пољопривредно земљиште, а такође и новац којим треба да се инвестира градња „Београда на води“ – примедба преводиоца.

Превео Иван Т. Лукић

http://www.strategic-culture.org/news/2016/01/26/why-

has-us-decided-to-destroy-imf.html