Zašto su brojne američke vojne intervencije bile neuspešne?

 Sjedinjene Države su gotovo neprekidno posle Drugog svetskog rata vojno intervenisale u inostranstvu. Najpoznatije takve intervencije bile su  u Vijetnamu, Avganistanu i Iraku. Trajale su dugo, bile su velike i skupe. Ali, bilo je i na desetine drugih takvih vojnih operacija, mnogo manjih ili kraćih, čiji ciljevi su bili odvraćanje ili obuka. Sve u svemu, ove intervencije su imale izrazito neujednačene rezultate. Neke, kao što je Pustinjska oluja 1991. godine, kojom su snage iračkog diktatora Sadama Huseina izbačene iz Kuvajta, uglavnom su uspele. Ali druge, kao što su one u Somaliji, Haitiju, Avganistanu, Iraku, Libiji i drugde, bile su razočarenja ili potpuni neuspesi. Upravo su ove neuspešne intervencije posle kraja Hladnog rata izazvale ozbiljne sumnje među kreatorima politike i u javnosti u vezi sa ulogom sile u spoljnoj politici SAD.

Uprkos tome, donosioci odluka  u Sjedinjenim Državama i dalje snažno podžavaju vojne intervencije. Kada izbiju krize javlja se pritisak za trenutni američki vojni odgovor. Navodno, bolje je pokušati kontrolisati situaciju nego ne činiti ništa. Ali u mnogim slučajevima Sjedinjene Države su verovatno mogle bolje postići svoje ciljeve bez vojne intervencije.

 Od 222 sukoba i kriza od 1946. do 2018. koje su uključivale interese SAD, Sjedinjene Države su odlučile da intervenišu u 50 navrata i da ne intervenišu u 172

Da bismo istražili koliko često su američke vojne intervencije unapredile američke ciljeve, izradili smo bazu podataka o sukobima i krizama koje su uključivale interese SAD između 1946. i 2018. Izvor podataka za slučajeve sukoba je jedno istraživanje univerziteta iz Upsale, a podaci o slučajevima  krize preuzeti su iz Baze podataka o međunarodnom ponašanju u kriznim situacijama.

Da bismo identifikovali slučajeve koji se odnose na interese SAD, tražili smo sukobe i krize koji su predstavljali direktnu pretnju po same  SAD ili njihove saveznike, i koji su se odvijali u regionima od velikog strateškog značaja za Sjedinjene Države ili uključivali humanitarnu krizu velikih razmera. Zatim smo identifikovali one sukobe i krize koji su podstakli raspoređivanje američkih vojnih snaga. Pod intervencijom smo podrazumevali situacije u kojima je bilo angažovano najmanje 100 ljudi tokom cele godine, ili veće prisustvo u kraćim vremenskim periodima u slučaju kopnenih intervencija. Za svaki sukob ili krizu prikupili smo više informacija, uključujući trajanje sukoba ili krize, intenzitet, promene u ekonomskom razvoju i demokratskim institucijama u zemlji pogođenoj sukobom ili krizom. Od 222 sukoba i kriza od 1946. do 2018. koje su uključivale interese SAD, Sjedinjene Države su odlučile da intervenišu u 50 navrata i da ne intervenišu u 172.

Naši nalazi negiraju konvencionalnu mudrost - bez obzira na to da li su Sjedinjene Države intervenisale ili ne, ishodi su uglavnom bili isti. U svakoj od dimenzija koje smo razmatrali nije bilo statistički značajne razlike između slučajeva koji su podstakli intervenciju i onih koji nisu. Drugim rečima, oskudni su dokazi da američke vojne intervencije efikasno postižu svoje ciljeve. 

Naši nalazi negiraju konvencionalnu mudrost - bez obzira na to da li su Sjedinjene Države intervenisale ili ne, ishodi su uglavnom bili isti. U svakoj od dimenzija koje smo razmatrali nije bilo statistički značajne razlike između slučajeva koji su podstakli intervenciju i onih koji nisu. Drugim rečima, oskudni su dokazi da američke vojne intervencije efikasno postižu svoje ciljeve. Ali to ne znači da sve intervencije ne uspevaju. Pažljiviji pogled sugeriše da postoje operacije koje povećavaju verovatnoću da će interesi SAD  biti unapređeni ili postignuti. To su bile intervencije koje su imale jasne i  ostvarive ciljeve i koje su pokrenute na osnovu tačnih procena lokalnih uslova.

Vašington očajnički treba da preispita svoj odnos prema vojnoj sili. Iznad svega, treba da prestane da vojne avanture posmatra kao rešenje za sve potencijalne pretnje. Istovremeno, međutim, SAD ne mogu svaku potencijalnu intervenciju posmatrati kao neizbežnu katastrofu koja će uskratiti resurse za domaće prioritete. Prava opasnost nisu vojne intervencije same po sebi, već one velike sa megalomanskim ciljevima koji nisu u dodiru sa realnošću na terenu. To su one koje se kockaju sa američkom krvlju i bogatstvom.

Zašto je vojna sila neuspešna

Jasno je da neke vojne intervencije unapređuju interese SAD. Naše istraživanje pokazuje da mogu uspeti male, kratke intervencije sa ograničenim ciljevima za koje je podesna upotreba vojne sile. Tokom 1980-ih, na primer, američki avioni i nosači aviona osujetili su pokušaje Libije da kontroliše zaliv Sidra;1998. godine, američke krstareće rakete pogodile su mete u Avganistanu i Sudanu u znak odmazde za bombardovanje američkih ambasada u Keniji i Tanzaniji za koje je odogvorna Al Kaida.

Od ranih 1990-ih, udeo intervencija koje nisu uspele da ostvare svoje ciljeve stalno je rastao. Naša analiza ukazuje da su pre 1945. Sjedinjene Države postigle oko 80 procenata svojih intervencionističkih ciljeva. Tokom vremena Hladnog rata, međutim, uspeh je ostvaren samo u oko 60 procenata a u periodu posle Hladnog rata, stopa uspeha je pala na nešto manje od 50 procenata

Ali kada se preduzimaju u nepovoljnim okolnostima, intervencije mogu propasti. Velike su posebno rizične. Iako masovna primena sile ponekad može biti jedini način da se postignu najvažniji američki ciljevi – kao u Drugom svetskom i Korejskom ratu – ishod je neizvesan. Ako se velike intervencije ne izvode krajnje pažljivo, mogu se pretvoriti u neuspehe zbog toga što su operećene neumerenim političkim ciljevima koji se ne mogu postići samo vojnom silom i čije ostvarenje  zahtevaju velike resurse. Američka vojska je slabo opremljena za obavljanje političkih zadataka. Vojna sila može da sruši diktaturu, ali ne može uspostaviti efikasnu demokratsku alternativu. Takođe, američke intervncije ne mogu  okončati dugotrajne grđanske ratove ili vekovne etničke podele. Američka vojna angažovanja koja su imala takve ciljeve — u Vijetnamu, Somaliji, Avganistanu i Iraku — bila su neuspešna. Čak i zadaci za koje su vojne snage podesne - na primer osposobljavanje partnerske vojske – mogu propasti kada je obim zadatka prevelik ili kada misija ne dobije dovoljnu podršku. Kolaps lokalnih snaga bezbednosti u Avganistanu nakon povlačenja američkih snaga 2021. je najbolji dokaz.

Iako postoje jaki dokazi da postavljanje prevelikih ciljeva često vodi neuspehu, naša analiza pokazuje da su vojne intervencije za postizanje ambicioznih ciljeva postale sve češće posle Drugog svetskog rata. Pre rata, Sjedinjene Države su intervenisale prvenstveno da bi osvojile druge zemlje ili odbranile svoju. Ali potom, kada je počeo Hladni rat, američke ambicije su porasle. Vašington je u tom periodu nastotojao da poboljša regionalnu bezbednost, suprotstavi se komunizmu, obnovi zemlje i promoviše globalne norme. Posle Hladnog rata, borba protiv terorizma je dodata na listu ciljeva, i iako Sjedinjene Države nisu češće intervenisale, njihovi ciljevi su dobijali sve šire razmere. Nije iznenađujuće što su povećane ambicije smanjile stopu uspešnosti američkih intervencija. Uprkos tome što su imale najmoćniju vojsku na planeti, Sjedinjene Države su često trpele neuspehe. Od ranih 1990-ih, udeo intervencija koje nisu uspele da ostvare svoje ciljeve stalno je rastao. Naša analiza ukazuje da su pre 1945. Sjedinjene Države postigle oko 80 procenata svojih intervencionističkih ciljeva. Tokom vremena Hladnog rata, međutim, uspeh je ostvaren samo u oko 60 procenata a u periodu posle Hladnog rata, stopa uspeha je pala na nešto manje od 50 procenata.

Ali, kako su ograničenja za upotrebu vojne moći izbledela tokom i nakon Hladnog rata, Sjedinjene Države su usvajale sve ambicioznije ciljeve za intervencije i shodno tome su bile sve manje u stanju da te ciljeve ostvare oslanjajući se isključivo na vojnu silu

Kritičari bi mogli tvrditi da u našoj studiji postoji problem selekcije. U nekim krizama i sukobima u koje su se umešale Sjedinjene Države neuspeh bi usledio bez obzira na sve. Ali malo je dokaza koji podržavaju tu primedbu. Desetine studija slučajeva sugerišu da ne postoji veza između težine sukoba i kriza i verovatnoće intervencije. Postoji mnogo teških slučajeva u kojima su Sjedinjene Države intervenisale i mnogo lakih slučajeva u kojima su odlučile da to ne urade. Ali, kako su ograničenja za upotrebu vojne moći izbledela tokom i nakon Hladnog rata, Sjedinjene Države su usvajale sve ambicioznije ciljeve za intervencije i shodno tome su bile sve manje u stanju da te ciljeve ostvare oslanjajući se isključivo na vojnu silu.

Razlozi američkih neuspeha  

Zašto su američke intervencije bile neuspešne? Jedan od ključnih nalaza našeg istraživanja je da će vojna intervencije biti uspešna ukoliko odlučno promeni lokalni odnos snaga u korist Sjedinjenih Država i njihovih saveznika. Uspeh intervencije zavisi od vojne snaga kako lokalnih američkih saveznika tako i protivnika; od nivoa narodne podrške američkim ciljevima i spremnosti trećih strana da se umešaju. Ipak, Vašington ima tendenciju da razmatra ove faktore prekasno (ili čak da to uopšte ne čini), i sklon je da se oslanja na netačne ili nedovoljne informacije kada to  čini.

Sjedinjene Države imaju posebno lošu reputaciju kada je u pitanju tačna procena vojne moći drugih. Tokom Vijetnamskog rata, američki kreatori politike su u velikoj meri potcenili efikasnost Vijetkonga i stoga su pogrešno procenili izglede za uspeh. Sjedinjene Države su često činile sličnu grešku kada su ocenjivale svoje partnere. U Vijetnamu Vašington je bio previše optimističan u pogledu sposobnosti i samodovoljnosti svog južnovijetnamskog partnera, Vojske Republike Vijetnam. Godine 1979. Sjedinjene Države su precenile sposobnost svog dugogodišnjeg saveznika u Iranu, šaha Mohameda Reze Pahlavija, da uguši domaće nemire i bile su iznenađene njegovim brzim padom s vlasti. U skorije vreme, Vašington je imao previše poverenja u veštinu i posvećenost bezbednosnih snaga koje je organizovao u Avganistanu a koje su brzo propale suočene sa napredovanjem Talibana.

Nedostatak lokalne podrške je doveo do propasti mnogih vojnih  intervencije SAD. Kada su Sjedinjene Države intervenisale na Haitiju 1994. godine, američki kreatori politike pogrešno su verovali da podrška Haićana uklanjanju vojne hunte u usto vreme predstavlja i podršku  demokratskoj vladi koju podržavaju SAD. Isto tako, u Iraku nakon 2003., ružičaste procene Pentagona o entuzijazmu javnosti za političku transformaciju imale su za posledicu da američke snage nisu bile spremne da suzbiju pobunu koja je usledila

Cena ovih grešaka je visoka. Precenjivanje sposobnosti partnera ili potcenjivanje snaga protivnika može navesti kreatore politike da započnu rizične ili skupe intervencije koje bi izbegli da su koristili bolje informacije. Takve pogrešne procene ih takođe mogu navesti da opravdaju odugovlačenje intervencija za koje ne postoji verovatnoća da će uspeti. Nedostatak lokalne podrške je doveo do propasti mnogih vojnih  intervencije SAD. Kada su Sjedinjene Države intervenisale na Haitiju 1994. godine, američki kreatori politike pogrešno su verovali da podrška Haićana uklanjanju vojne hunte u usto vreme predstavlja i podršku  demokratskoj vladi koju podržavaju SAD. Isto tako, u Iraku nakon 2003., ružičaste procene Pentagona o entuzijazmu javnosti za političku transformaciju imale su za posledicu da američke snage nisu bile spremne da suzbiju pobunu koja je usledila.

Kreatori američke politike takođe su često bili iznenađeni sposobnošću trećih strana da im promrse račune. Strane milicije, susedne države i drugi rivali su u više navrata rušili najbolje planove Sjedinjenih Država. Godine 1950. donosioci odluka u Vašingtonu nisu uspeli da predvide kinesku intervenciju u Korejskom ratu. Ponovili su grešku u Iraku nakon invazije 2003. godine, kada su bili iznenađeni brzim jačanjem iranskih milicija. U oba slučaja, učešće treće strane bilo je predvidivo, a propust Vašingtona da to uzme u obzir bio je skup.

Snaga mogućeg

Uvek će postojati situacije u kojima je vojna intervencija najbolja ili jedina opcija za Sjedinjene Države. Ali kreatori politike takođe moraju da uvide da je u mnogim slučajevima najbolji odgovor na krizu ili potencijalnu pretnju da uopšte ne preduzmu vojnu akciju i da se umesto toga oslone na diplomatiju ili sankcije – ili jednostavno nauče da žive sa povećanom pretnjom.

Sjedinjene Države nikada ne bi trebalo da vojno intervenišu  bez prethodnog razmatranja da li to može brzo i dovoljno da promeni lokalni odnos snaga kako bi se američkim snagama ili partnerima omogućilo da ostvare svoje ciljeve. Ako je odgovor ne ili možda, onda kreatori politike treba da favorizuju nevojne alternative. Donosioci odluka treba da budu posebno obazrivi prema predlozima koji uključuju velike intervencije i treba da budu oprezni u postavljanju prevelikih ciljeva. Često takvi ciljevi spajaju ciljeve koje bi bilo poželjno ostvariti sa onima koji su suštinski. Nakon invazije na Avganistan 2001. godine, na primer, ogrničena antiteroristička misija isprepletena je sa nerealnim projektom izgradnje nacije. Takav poduhvat postao je prioritet nacionalne bezbednosti, iako nikakvi vitalni interesi SAD nisu bili u pitanju.

Umesto da povećavaju obim ili trajanje intervencije kako bi postigli sve ambicioznije ciljeve, donosioci odluka bi trebalo da se fokusiraju na one ciljeve koji su ostvarivi. Kreatori politike moraju imati tačne informacije o lokalnim prilikama kako bi procenili šanse za uspeh predložene intervencije. Da bi se osiguralo da oni koji odlučuju o itervencijama dobiju informacije koje su im potrebne, obaveštajne službe bi trebalo u svojim analizama ozbiljnije da uzimaju u obzir i mišljenja različitih lokalnih eksperata — uključujući i one koji su skloni da saopštavaju informacije koje se Vašingtonu možda neće  svideti. Takve informacije mogu pružiti tačnije podatke o potencijalnim rizicima koje bi lokalni politički stavovi i dinamika mogli predstavljati za vojne intervencije SAD. Ovi lokalni stručnjaci bi takođe trebalo da sarađuju sa obaveštajnim i odbrambenim rukovodstvom u Vašingtonu kako bi identifikovali treće strane koje imaju sposobnosti, interese i nameru da se umešaju u slučaju intervencije, kao i uslove koji bi mogli da izazovu takvo mešanje. Ako bi Kina izvršila invaziju na Tajvan, na primer, Severna Koreja ili Rusija bi se mogle uključiti. Izazov je razumeti kako i kada bi one mogle odlučiti da da intervenišu. Ozbiljno shvatanje crvenih linija drugih političkih lidera treba da bude suštinski deo planiranja svake vojne intervencije SAD.

Buduće američke vojne intervencije su verovatne, ali skupi neuspesi nisu neizbežni.Efikasnija politika zahteva od Vašingtona da preispita svoje viđenje vojne intervencije. To nije lek za sve bolesti  već specijalno oruđe koje je najbolje koristiti štedljivo i pažljivo

Konačno, kreatorima politike su potrebne detaljne i blagovremene informacije kako bi procenili vojnu moć protivnika i partnera Sjedinjenih Država. Obaveštajne službe često imaju poteškoće da obezbede takve podatke. Uoči ruske invazije na Ukrajinu 2022. godine, na primer, američka vlada je precenjivala rusku vojnu snagu i potcenjivala ukrajinsku sposobnost za odbranu. Kao rezultat toga, donosioci odluka su očekivali — i čak su počeli da planiraju — brzu pobedu Rusije. Razvijanje pouzdanijeg razumevanja vojnih sposobnosti protivnika i partnera mora postati glavni prioritet za obaveštajnu zajednicu. Analitičari moraju da urade više od brojanja tenkova, brodova i aviona. Oni moraju da uzmu u obzir sofisticiranije procene društvenih, ekonomskih i industrijskih osnova vojne moći neke zemlje, političku i stratešku kulturu te države i njenu spremnost da se bori.

Buduće američke vojne intervencije su verovatne, ali skupi neuspesi nisu neizbežni.Efikasnija politika zahteva od Vašingtona da preispita svoje viđenje vojne intervencije. To nije lek za sve bolesti  već specijalno oruđe koje je najbolje koristiti štedljivo i pažljivo.

Why Force Fails-The Dismal Track Record of U.S. Military Interventions

By Jennifer Kavanagh and Bryan Frederick

https://www.foreignaffairs.com/united-states/us-military-why-force-fails

March 30, 2023

Sa engleskog za NSPM preveo Miroslav Samardžić