Zašto sam napadan zbog mog govora na Sajmu knjiga u Frankfurtu?

Rečenicom Ludviga Vitgenštajn, austrijsko-britanskog filozofa: „O čemu se ne može govoriti, o tome se mora ćutati“, započinje Slavoj Žižek svoju belešku za Danas, povodom njegovog govora na sajmu knjiga u Frankfurtu, koji je u javnosti izazvao različite reakcije.

Njegov autorski tekst za Danas prenosimo u celosti:

Moj govor na ceremoniji otvaranja Sajma knjiga u Frankfurtu dva puta je prekinuo Uve Beker, nemački državni sekretar za evropske poslove i poverenik za antisemitizam, a onda je izazvao lavinu napada na mene – zašto?

Najpre, neke činjenice o mom govoru. Prvo sam napisao potpuno drugačiji govor, ali dan-dva nakon napada na Hamas kontaktirao me je Jurgen Boos, direktor sajma knjiga u Frankfurtu, koji je tražio da u svom govoru pomenem i rat. (Verovatno se očekivalo da se samo pridružim horu svih onih koji izgovaraju bezuslovnu podršku onome što radi Država Izrael.)

Novi govor je unapred poslat slovenačkim organizatorima i Frankfurtu (uključujući i Boosa) i predložen mi je da promenim neke formulacije (što sam i uradio)… Ukratko, u mom govoru nije bilo nikakvog iznenađenja: zainteresovani su bili upoznati sa tim.

Zašto onda napadi na mene?

Trebalo mi je neko vreme da to shvatim: ne zato što sam bio previše ekstreman, već upravo zato što sam bio veoma uravnotežen i umeren – strah je bio da bi takav pristup mogao da zavede neke koji osciliraju u svojoj punoj podršci Izraelu da vide i palestinsku patnju.

Lako je osuditi nekoga ko skandira „Smrt Izraelu“, mnogo lakše nego nekoga ko bezuslovno osuđuje napad Hamasa i skreće pažnju na njegovu pozadinu. Plus ono što je iznerviralo moje kritičare je to što sam citirao (pozitivno) isključivo jevrejska imena (Moše Dajan, Simon Vizental, Marek Edelman…).

Sa suprotne strane, dobio sam mnoge poruke od Palestinaca sa Zapadne obale koji su ljuti na mene što nisam eksplicitno rekao da, s obzirom na ono što se sada dešava Palestincima, ne treba samo da pokažu svoju žrtvu – zar ni oni na Zapadnoj obali takođe imaju pravo na bes? Moj bes je u ovom trenutku više usmeren na ljude poput Uvea Bekera koji donose najodvratniju strategiju u ime Nemačke: oni koji su izvršili holokaust sada pokušavaju da se opravdaju zagovaranjem izraelske nepravde protiv druge grupe!

Pa da se vratimo na moj govor, evo tipične medijske reakcije na to:

„Popularni slovenački filozof i kulturni kritičar Slavoj Žižek izazvao je skandal tokom ceremonije otvaranja. Žižek je osudio teroristički napad palestinskog islamističkog pokreta Hamas na Izrael i istakao potrebu da se „slušaju Palestinci i razmatraju njihova prošlost“.

Prvo (kao što je često slučaj ovih dana) reči između „i“ NISU citat iz mog teksta, iako su predstavljene kao citat. Drugo, da, bio je skandal, ali da li sam ga zaista ja izazvao? Nije li pravi skandal bio to što je moj govor dva puta brutalno prekinut, drugi put čak i tako što mi je uljez prišao na bini, a sve to zbog čega?

Zbog konstatacije očiglednog, ono što svakodnevno čitamo u našim medijima: da nema rešenja za bliskoistočnu krizu bez rešavanja statusa Palestinaca. Da biste stekli predstavu o očaju običnih Palestinaca na Zapadnoj obali, dovoljno je setiti se nejasnih samoubilačkih pojedinačnih napada na ulicama (uglavnom) Jerusalima pre desetak godina: običan Palestinac je prišao Jevrejinu, izvukao nož i ubo ga njega, znajući dobro da će ga/ju trenutno ubiti drugi ljudi oko nje.

Dok osuđujem ove radnje, moram da napomenem da u njima nije bilo poruke, niti uzvika „Slobodna Palestina!“; iza njih nije stajala velika organizacija (čak ni izraelske vlasti to nisu tvrdile), nijedan veliki politički projekat, samo čisti očaj.

Bio sam u to vreme u Jerusalimu i moji jevrejski prijatelji su me upozorili na ovu opasnost, savetujući me da, ako vidim da dolazi, glasno viknem „Ja nisam Jevrejin!“ i jasno se sećam da sam se duboko stideo ovakvog ponašanja, znajući dobro da nisam siguran šta bih zaista uradio u takvoj situaciji…

Glavni kandidat za glupost godine je, po mom mišljenju, naslov nedavnog teksta u časopisu Die Zeit: „Zlo Hamasa nema kontekst“. I šta to znači postalo je jasno u tvrdnji koju sam sve vreme čuo u Frankfurt: „Ovde ne postoje dve strane. Postoji samo jedna strana.” U redu, ali to možemo da tvrdimo samo ako pogledamo sva „ali“ i vidimo kako na njih odgovara „jedna“ strana.

Jedna od panelistkinja na ceremoniji otvaranja čak je otvoreno izjavila da mrzi reč „aber“ („ali“) – ali zar „ali“ nije ljubazan način da se ne slažete u dijalogu? „Vidim i poštujem vašu poentu, ali…”

Analiziranje konteksta NE implicira izgovor ili opravdanje – postoje brojne analize kako su nacisti preuzeli vlast, a one ni na koji način ne opravdavaju Hitlera, samo opisuju konfuznu situaciju koju je Hitler iskoristio da preuzme vlast.

Hitler nije izašao iz vakuuma: on je još 1920-ih i 30-ih godina ponudio antisemitizam kao narativno objašnjenje nevolja koje doživljavaju obični Nemci: nezaposlenost, moralni propadanje, socijalni nemiri… iza svega toga stoji Jevrejin, tj. „jevrejski zaplet“ je sve razjasnio pružanjem jednostavnog „kognitivnog mapiranja“.

Da li današnja mržnja prema multikulturalizmu i imigrantskoj pretnji ne funkcioniše na homologan način? Događaju se čudne stvari, dešavaju se finansijski krahovi koji utiču na naš svakodnevni život, ali se doživljavaju kao potpuno neprozirni, a odbacivanje multikulturalizma unosi lažnu jasnoću u situaciju: strani uljezi su ti koji remete naš način života…

Nazad na moj govor, jedino poređenje koje u njemu evociram je čudna sličnost između Hamasa i radikalnog stava poslednje Netanjahuove vlade – evo citata:

„Ismail Hanije, vođa Hamasa koji udobno živi u Dubaiju, rekao je na dan napada: „Imamo samo jednu stvar da vam kažemo: bežite iz naše zemlje. Bežite nam s očiju… Ova zemlja je naša, Al-Kuds (Jerusalem) je naš, sve (ovde) je naše… Nema mesta ni sigurnosti za vas“.

Jasno i odvratno – ali zar izraelska vlada nije rekla nešto slično, iako ne na tako brutalan način? Evo prvog od zvaničnih „osnovnih principa“ sadašnje izraelske vlade“: „Jevrejski narod ima ekskluzivno i neotuđivo pravo na sve delove zemlje Izrael. Vlada će promovisati i razvijati naseljavanje svih delova zemlje Izraela – u Galileji, Negevu, Golanu i Judeji i Samariji. Ili, kako je rekao Netanjahu: „“Izrael nije država svih svojih građana“ već „jevrejskog naroda – i samo njega““.

Zar ovaj „princip“ ne isključuje ozbiljne pregovore? Palestinci se striktno tretiraju kao problem, država Izrael im nikada nije pružila nadu, pozitivno ocrtavajući njihovu ulogu u državi u kojoj žive.

Ispod svih polemika o tome „ko je više terorista“ krije se kao teški tamni oblak masa palestinskih Arapa koji su decenijama držani u limbu, izloženi svakodnevnom uznemiravanju od strane doseljenika i izraelske države. Možda prva stvar koju treba uraditi jeste da se jasno prepozna ogroman očaj i zbunjenost koji mogu da izrode dela zla – ukratko, neće biti mira na Bliskom istoku bez rešavanja palestinskog pitanja.

Ovde su mi zamerili što sam ignorisao ključnu činjenicu: izraelska vlada nije samo rekla isto na civilizovaniji način, razlika je i u sadržaju – ona ne zahteva (i ne čini) nerazgovetno ubijanje protivnika.

Moj odgovor: tačno, ali dok Hamas i njegovi saveznici proglašavaju izbacivanje Jevreja iz izraelske zemlje, Izrael to sada efektivno radi, postepeno, ali neumoljivo lišava Palestince na Zapadnoj obali njihove zemlje.

Čak su i SAD izrazile zabrinutost zbog napada naseljenika sa Zapadne obale na Palestince – državni sekretar Entoni Blinken je „preneo zabrinutost” zbog toga i, kako se očekivalo, dobio je principijelna obećanja da će Izrael to ispitati.

Kako će se to uraditi sa Itamar Ben Gvir kao ministrom za nacionalnu bezbednost nije jasno – Ben Gvir je 7. oktobra 2023. objavio da njegovo ministarstvo kupuje 10.000 pušaka za naoružavanje civilnih bezbednosnih timova, posebno onih u gradovima blizu granica Izraela širom zemlje, kao i mešovitih jevrejskih – arapski gradovi i naselja na Zapadnoj obali.

Dok, koliko znam, niko nije osporio nijednu činjenicu na koju se pozivam u svom govoru, glavni kontraargument je bio da ovaj trenutak (kada Jevreji masovno umiru) nije pravi za širu analizu – nisam mogao da verujem svojim ušima kada sam čuo ovaj argument: u tom trenutku (10 dana posle napada Hamasa) kada je mnogo više Palestinaca umiralo nego Jevreja.

Ali zašto sam ignorisao užase koji su se dešavali u Gazi? Podsetimo se poslednjih stihova Brehtovog Dreigroschenopera: Denn die einen sind im Dunkeln / Und die andern sind im Licht. / Und man sieht nur die im Lichte / Die im Dunkeln sieht man nicht. (I jedni su u tami / A drugi u svetlu / Ali ti vidiš samo one na svetlu / One u tami koje ne vidiš.)“

Ovo je (možda više nego ikada) naša situacija danas, u samoproglašeno doba modernih medija: dok su veliki mediji donedavno bili puni vesti o ukrajinskom ratu, najsmrtonosniji ratovi na svetu ostali su neprijavljeni.

Sada kada su reflektori usmereni na Bliski istok, ne može se ne primetiti da su oni gotovo isključivo na Gazi, a ne na Zapadnoj obali gde se možda dešava nešto mnogo važnije. Da ne bi došlo do nesporazuma: naravno da sam zaprepašćen kako IDF bombardovanje Gaze uzrokuje više „kolateralne štete“ civilima nego snagama Hamasa, ali mislim da Izrael ne želi da ponovo okupira Gazu – pravi događaj dešava se na Zapadnoj obali: postepeno „etničko čišćenje“ palestinskog stanovništva.

Ne mogu, a da se ne složim sa Judith Butler: „Od sistematizovanih zaplena zemlje do rutinskih vazdušnih napada, proizvoljnih hapšenja do vojnih kontrolnih punktova i prisilnog razdvajanja porodica do ciljanih ubistava, Palestinci su bili primorani da žive u stanju smrti, sporo i iznenadne.“

Posle nove Netanjahuove vlade, ovaj višedimenzionalni pritisak je rastao skoro eksponencijalno, od direktnih ubistava od strane doseljenika do birokratsko-administrativnih mera. Među desetinama video klipova, dozvolite mi da pomenem samo jedan, daleko ne najnasilniji, ali, barem za mene, najdepresivniji.

On prikazuje naseljenika koji maltretira grupu palestinskih farmera koji rade na njihovoj zemlji, ponižavajući ih i zlostavljajući ih, tvrdeći da ova zemlja nije njihova, provokativno stojeći prsa o prsa sa nekim Palestincima i vičući im stvari poput: „Zašto me ne udariš? Da li si ti čovek?“ – sve to uz tiho prisustvo nekih izraelskih vojnika u pozadini koji ništa ne rade… Možemo li zamisliti šta bi se dogodilo da je palestinski farmer ovo uradio grupi doseljenika?

Ali ovo je detalj – dešavaju se mnogo gore stvari. Evo jednog slučaja: dva Palestinca su ubijena nakon što su izraelski doseljenici otvorili vatru na pogrebnu povorku u blizini grada Kusra na Zapadnoj obali, južno od Nablusa.

„Kola hitne pomoći su nosila tela četvorice Palestinaca koji su ubijeni dan ranije, navodno i od strane izraelskih doseljenika, kada su doseljenici stigli na mesto događaja i pokušali da zaustave pogrebnu povorku“. Haaretz je citirao jednog od vozača hitne pomoći koji je rekao da su „doseljenici tamo čekali“.

Blokirali su kapiju, počeli da pucaju na nas i druge ljude koji su došli na sahranu.“

IDF je saopštila da je prijavljen veći broj palestinskih žrtava nakon sukoba između doseljenika i Palestinaca u selu u kojem je trebalo da se održi sahrana i da je incident pod istragom.

Usamljeni incident?

Bilo je ponovljenih incidenata tokom protekle godine kada su mladi doseljenici nasilno napadali sela što je dovelo do nekoliko ubijenih Palestinaca, brojnih povređenih i značajne materijalne štete.

Napadači se retko hapse, a kamoli procesuiraju za svoja dela. Ako ovo nije oblik terora, onda ova reč uopšte nema značenje.

Sve dok je tradicionalna sekularna cionistička doseljeničko-kolonijalna ideologija preovlađivala, država je (ne tako) diskretno privilegovala svoje jevrejske građane u odnosu na Palestince; međutim, uložila je velike napore da održi privid neutralne vladavine prava: s vremena na vreme je osuđivala cionističke ekstremiste za njihove zločine nad Palestincima, ograničavala je nelegalna nova naselja na Zapadnoj obali, itd.

Glavna agencija koja je igrala ovo ulogu je imao Vrhovni sud – nije ni čudo što je Netanjahuova vlada koja je preuzela vlast 2022. progurala reformu pravosuđa koja lišava autonomiju Vrhovnog suda.

Država Izrael koja voli da se predstavlja kao jedina demokratija na Bliskom istoku sada se de facto pretvorila u „halahičnu teokratsku državu (ekvivalent šerijatskom zakonu)“. Lakanovskim terminima, opsceno nasilje je višak uživanja koje dobijamo kao nagradu za našu potčinjenost ideološkom zdanju, za žrtve i odricanja koje ovo zdanje zahteva od nas.

U današnjem Izraelu ovaj višak uživanja više ne živi u opscenom podzemlju, otvoreno se pretpostavlja. „Višak uživanja“ (kao što je ubijanje Palestinaca, spaljivanje njihovih domova, iseljavanje iz njihovih domova, konfiskacija njihove zemlje, izgradnja naselja, uništavanje njihovih stabala maslina, judaizacija Al-Akse, itd.) postaje eksplicitno artikulisana. Dok su se ovi oblici viška uživanja ranije smatrali izuzetkom u zvaničnom cionističkom diskursu, sada se smatraju normom.”

Direktan dokaz? Na TV panelu 25. avgusta 2023. Ben Gvir, ministar za nacionalnu bezbednost, rekao je:

„Moje pravo, pravo moje žene, pravo moje dece da se slobodno kreću putevima Judeje i Samarije (Zapadne obale) je više važniji od Arapa.”

Zatim, okrećući se panelisti Mohamadu Magadliju, jedinom Arapinu u panelu, Ben Gvir rekao: „Izvini Muhamede, ali ovo je realnost.“ I bio je u pravu: da, ovo JE stvarnost na Zapadnoj obali. Ukratko, antipalestinsko nasilje više nije ni formalno osuđeno od strane države.

Ovo nije mesto za analizu mračnog porekla Hamasa koji je, prema mnogim izvorima, prvi podržao Izrael kako bi podelio Palestince između sekularnije PLO i islamističkog Hamasa: „Uglavnom je izraelska politika bila da tretira palestinske vlasti kao teret i Hamas kao prednost“.

Prema različitim izveštajima, Netanjahu je izneo sličnu poentu na sastanku frakcije Likuda početkom 2019, kada je citirano je da oni koji se protive palestinskoj državi treba da podrže transfer sredstava u Gazu, jer bi održavanje razdvajanja između Palestinske uprave na Zapadnoj obali i Hamasa u Gazi sprečilo uspostavljanje palestinske države.

Izrael je ovde napravio istu grešku kao i SAD u Avganistanu, podržavajući radikalne islamiste poput Osame bin Ladena da poraze režim koji podržava Sovjetski Savez.

Istoričar Juval Harari s pravom naglašava da glavni cilj napada Hamasa nije bio samo ubijanje Jevreja, već i sprečavanje bilo kakvih šansi za mir u doglednoj budućnosti – to je bio rat započet sa ciljem da se sam rat večiti.

I Harari je u pravu kada dodaje da bi Izrael trebalo da izbegne ovu zamku koju je postavio Hamas, jer će „mir na putu doći samo ako Palestinci budu mogli da žive dostojanstveno u svojoj domovini.“

Važno je naglasiti poslednje reči – „u svojoj domovini“ – pošto Harari time prihvata da je zemlja koju je okupirao Izrael ujedno i palestinska domovina. Svesno naivno rečeno: Izrael treba da tretira svoje palestinske građane kao svoje građane.

Na užas mnogih mojih „levičarskih“ kritičara, slažem se sa centralnom tvrdnjom pisma koje je Harari zajedno potpisao sa Davidom Grosmanom i drugima: „nema kontradikcije između čvrstog suprotstavljanja izraelskom potčinjavanju i okupaciji Palestinaca i nedvosmislene osude brutalni akti nasilja nad nedužnim civilima. U stvari, svaki dosledni levičar mora da drži obe pozicije istovremeno.”

U svom govoru sam izneo potpuno istu tvrdnju: „treba ići do kraja u OBA pravca, u odbrani palestinskih prava kao i u borbi protiv antisemitizma. Dve borbe su dva momenta iste borbe. Oni koji misle da u ovom mom stavu postoji „protivurečnost“, trpe potpunu moralnu dezorijentaciju.”

Pronašao sam grafit na zidu u Ljubljani, mom rodnom gradu: „Da sam Palestinac sa Zapadne obale, i ja bih poricao holokaust“. Upravo to je logika koju treba izbegavati po svaku cenu, ako ni zbog čega drugog, jer reprodukuje cionistički argument: „onaj ko je preživeo holokaust ima pravo da ignoriše manje nepravde koje država Izrael čini protiv Palestinaca“.

Jedan od katastrofalnih efekata tekućeg rata na Bliskom istoku je i to što su neke ključne razlike zamagljene: proizraelski Zapad (posebno SAD) sada predstavlja odbranu Ukrajine od ruske agresije i odbranu Izraela od Hamasa u trenucima istog globalnog rata, kao da je Izrael=Ukrajina.

 Na suprotnoj pseudolevičarskoj strani već postoje tvrdnje da su napadi (Rusije, Hamasa) obe opravdane mere odbrane koje su eksplodirale od duge istorije ugnjetavanja – ukratko, Donjeck je ruska Zapadna obala…

Ali zašto koristim termin „pseudolevičari“? Jer, u staroj marksističkoj tradiciji, tvrdim da levica strukturno NE MOŽE da bude antisemitska, jer zna da se antisemitizam oslanja na osnovnu ideološku operaciju transponovanja imanentnih društvenih antagonizama na spoljni agens koji treba likvidirati. Dobro sam svestan da definitivno IMA antisemitskih tendencija u kod današnje levice, ali kao takvi su pouzdani signali da nešto duboko nije u redu sa ovom levicom, a to važi od Staljina do Uga Čaveza.

Setite se Andersa Brejvika, norveškog antiimigrantskog masovnog ubice: bio je antisemit, ali pro-izraelski, pošto je u državi Izrael video prvu liniju odbrane od muslimanske ekspanzije, čak želi da vidi da je Jerusalimski hram ponovo izgrađen, ali je u svom „Manifestu“ napisao: „Nema jevrejskog problema u zapadnoj Evropi (sa izuzetkom Velike Britanije i Francuske) jer u zapadnoj Evropi imamo samo milion, dok 800 000 od ovih milion živi u Francuskoj i Ujedinjenom Kraljevstvu.

SAD sa druge strane, sa više od šest miliona Jevreja (600 posto više od Evrope) zapravo imaju značajan problem Jevreja.“

Sam Rajnhardt Hajdrih, organizator holokausta, napisao je 1935:

„Moramo razdvojiti Jevreje u dve kategorije, cioniste i pristaše asimilacije. Cionisti ispovedaju striktno rasni koncept i kroz emigraciju u Palestinu pomažu u izgradnji sopstvene jevrejske države.

Cionistički antisemitizam u svom najčistijem i najjasnijem obliku… Da li je ovo samo stvar prošlosti? Evo šta neki rabini predaju na Eli akademiji (koju finansira država), elitnoj školi u kojoj se obrazuju mnogi vojni oficiri:

Uz Božiju pomoć, ropstvo će se vratiti. Ne-Jevreji će želeti da budu naši robovi. Biti rob Jevreju je najbolje. Oni žele da budu robovi. Umesto da samo glupo i nasilno luta ulicama, povređuje jedni druge, sada počinje njegov život. Ovi ljudi oko nas imaju genetske probleme. Pitajte prosečnog Arapa šta on želi da bude. Želi da bude pod okupacijom. Oni ne znaju kako da vode državu ili bilo šta drugo.

Da, mi smo rasisti. Mi verujemo u rasizam. Rase imaju genetske karakteristike. Zato moramo razmisliti kako da im pomognemo. Holokaust nije bio o ubijanju Jevreja. Gluposti. A to što je bilo sistematično i ideološko čini ga više moralnim od nasumičnih ubistava. Humanizam, sekularna kultura – ​​to je Holokaust. Pravi Holokaust je pluralizam. Verovati u čoveka – to je holokaust.

Nacistička logika je bila interno konzistentna. Hitler je rekao da je određena grupa u društvu uzrok svega zla na svetu i da se zato mora istrebiti. /…/ Godinama je Bog vikao da je dijaspora gotova, ali Jevreji ne slušaju. To je njihova bolest koju holokaust mora da izleči. Hitler je bio najpravedniji. Naravno da je bio u pravu u svakoj reči koju je rekao. Njegova ideologija je bila ispravna. Njihova (nacistička) jedina greška je bila ko je na kojoj strani.” (Izraelski kanal 13 vesti, 19. april 2019.)

Ukratko, ekstremni užas Aušvica nije dospeo u mesto koje je preživele žrtve pročistilo u etičke ne-egoistične subjekte. Naprotiv, deo užasa Aušvica je bio i to što je mnoge svoje žrtve dehumanizovao, pretvarajući ih u brutalne neosetljive preživele nesposobne da donesu uravnotežene ili etičke presude.

Dakle, opet, lekcija koju ovde treba izvući je veoma tužna: moramo da napustimo ideju da postoji nešto emancipatorsko u ekstremnim iskustvima, da nam ona omogućavaju da raščistimo nered i otvorimo oči za konačnu istinu situacije.

Iz istih razloga, takođe mislim da čitavu debatu o holokaustu protiv kolonijalizma koja je cvetala pre nekoliko godina u Nemačkoj (koji je od ove dve stvari bio gori?) treba odbaciti kao nešto duboko opsceno. Holokaust je bio jedinstven zastrašujući mega-zločin; kolonijalizam je izazvao nezamislivu količinu smrti i patnje.

Jedini ispravan način da se pristupi ova dva užasa jeste da se na borbu protiv antisemitizma i protiv kolonijalizma gleda kao na dva aspekta jedne te iste borbe.

Oni koji kolonijalizam odbacuju kao manje zlo uvreda su i za same žrtve Holokausta, pretvarajući nečuveni užas u moneta za geopolitičke igre. Oni koji relativizuju jedinstvenost Holokausta uvreda su i za same žrtve kolonizacije.

Holokaust nije jedan u nizu zločina, on je bio jedinstven na svoj način, na isti način na koji je moderna kolonizacija bila jedinstveni horor koji oduzima dah učinjen u ime civilizovanja drugih. Sve su to neuporedive monstruoznosti koje se ne mogu i ne smeju svesti na puke primere za „upoređivanje“ – svaka od njih je u nekom smislu „apsolutna“ u svom zlu.

(Danas)