Zašto Rusija gleda prema Istoku?

(Forin afers, 31. jul 2013)

U junu ove godine, ruski predsednik Vladimir Putin govorio je na međunarodnom ekonomskom forumu u Sankt Peterburgu. On je izneo svoje namere da se uzme stranica iz knjige Sjedinjenih Država i da se osloni na Istok. On je najavio ambiciozne planove za unapređenje ruskog ekonomskog rasta tako što će se okrenuti azijsko-pacifičkom regionu pre nego svom tradicionalnom tržištu u Evropi. Predsednik Putin je predložio velike investicije u infrastrukturu, uključujući i nadogradnju transsibirske železnice radi bolje veze njegove zemlje sa Pacifikom. On je takođe pohvalio državnu naftnu kompaniju Rosneft zbog zaključivanja važnog izvoznog ugovora sa Kinom. Govor je održan manje od godinu dana nakon što je Putin ugostio godišnji samit lidera azijsko-pacifičkog bloka za ekonomsku saradnju u Vladivostoku. To je bio događaj najavljivan kao rusko zvanično stupanje ili vraćanje Istoku, događaj koji je usledio nakon decenija strateškog i ekonomskog zanemarivanja sopstvenog Dalekog istoka.  

Promena u ekonomskom fokusu može izgledati veoma nalik na vezivanje Sjedinjenih Država za Aziju, i Rusija je zaista počela da obnavlja svoje vojno prisustvo u azijsko-pacifičkom regionu[1] kao i Sjedinjene Države i druge regionalne sile. Ono što je drugačije, međutim, jeste da je Moskva pretrpela velike probleme da naglasi da je njen primarni cilj saradnja a ne takmičenje sa Pekingom. Rusija poriče da tu postoji čak i najmanji pokušaj da se Kina sputa u njenoj regionalnoj politici. Zaista tokom sastanka sa međunarodnim novinarima i analitičarima u ruskom crnomorskom odmaralištu u Sočiju u septembru 2010. Putin je optužio „strane stručnjake“ da „uvek pokušavaju da nas zaplaše sa Kinom“. On je rekao: „Mi nismo uplašeni. Kina nas ne zabrinjava...Kina i Rusija će sarađivati u pogledu mnogih pitanja“. Putin je bio oduševljen stanjem odnosa i Peking je čini se zauzeo sličan kurs. Kineski predsednik Ksi Jinping izabrao je za svoju prvu zvaničnu posetu kao predsednik Rusiju u martu. A u julu Peking i Moskva učvrstili su svoju saradnju sa udruženim pomorskim vežbama u Japanskom moru.  

Ruska motivacija je relativno transparentna. Kao i Sjedinjene Države i mnogi drugi, Rusija se odlučila da sledi moderni kurs koji govori da se događa globalno pomeranje centra moći ka Istoku. Rusija takođe razume da uspon Kine ide na štetu Sjedinjenih Država i Zapada. Ali za razliku od drugih evropskih zemalja ruska tačka oslonca je ambivalentna usled zabrinutosti zbog ranjivosti retko naseljenog istočnog regiona, ali i želje da se proširi uticaj. Rusija simultano nastoji da zaštiti svoje kopno, poveća svoje prisustvo na Pacifiku, premosti jaz između politike prema Aziji i Evropi i da pronađe način da sarađuje sa Kinom i drugim regionalnim silama.     

Za nesreću po Putina, Moskva poseduje ograničene kapacitete da svoj san o tački oslonca i realizuje u stvarnosti. To što je Rusija bila domaćin APEC [2]samita više je bio olimpijski trenutak[3] nego suštinski preokret. Uprkos nedavnoj užurbanoj aktivnosti, Azija ostaje sporedna stvar u ruskoj međunarodnoj i bezbednosnoj politici. Jer Rusija se samo pretvarala da je u središtu transazijske trgovine i ekonomije. Strateški fokus Moskve je još uvek usmeren prema Zapadu-njena populacija je uglavnom na zapadu, njene ekonomske veze su uglavnom orijentisane prema Zapadu i njena zvanična vojna doktrina ostaje fiksirana na Sjedinjene Države i NATO. Takvo stanje stvari će ostati u doglednoj budućnosti. Teško je promeniti stare obrasce, tako da se čak i novi napori koji najviše obećavaju pokazuju teškim za realizaciju.        

Uzmimo energiju na primer: tokom protekle dve decenije, Rusija je razvila značajnu naftnu i gasnu infrastrukturu na ostrvu Sakalin kako bi odgovorila na rastuće zahteve za energijom svojih suseda u severnoistočnoj Aziji. Rusija je završila izgradnju važne izvozne gasne cevovodne infrastrukture preko Sibira do pacifičke obale koja je takođe povezana sa Kinom. Nedavno, Rusija je pristala da izveze 365 miliona tona nafte u Kinu tokom narednih 25 godina. Ali ruskih 20 miliona tona za 2011. iznose samo oko šest procenata kineskog uvoza nafte, što je daleko manje nego što je slučaj sa Saudijskom Arabijom i Angolom. Čak i ukoliko se najnoviji ugovor realizuje, teško je uvideti kako će ruska trgovinska razmena značajno porasti s obzirom na opšte uvećanje kineskog izvoza nafte. Izvoz gasa u Kinu pokazao se još težim za realizaciju. Između 2004. i juna 2013. dve zemlje su ratifikovale ne manje od šest ugovora za trgovinu gasom, ali tek treba da postignu dogovor o aktuelnim isporukama.        

Uopšteno gledajući, ruski ekonomski otisak u Aziji i Pacifiku je skroman. On iznosi samo jedan procenat ukupne regionalne trgovine, a samo nešto preko dva procenta kineske spoljne trgovine. Putin može da govori o povećanju ovih cifara, ali rastući neokolonijalni karakter moskovskih trgovinskih odnosa sa Pekingom predstavlja bolnu tačku. Većina ruske trgovine sa Kinom obuhvata izvoz prirodnih rezervi u zamenu za uvoz proizvoda i robe za potrošnju. Peking je pokazao malo zanimanja za ruske industrijske proizvode izuzev oružja, a čak su i zahtevi za tim opali poslednjih godina. (Nije bilo važnijeg ugovora o isporuci oružja od 2006. iako se ovo može promeniti ukoliko Kina namerava da kupi 24 Suhoja-35 i četiri podmornice klase Lada.) Kina je takođe frustrirana: Moskva je konstantno odbijala da dozvoli kineskim kompanijama da dostignu suštinsku jednakost u ruskim energetskim projektima. Zapravo, Kremlj je često, čini se, smatrao da je Peking poslednji investitor po važnosti, “partner” kome će se okrenuti tek onda kada se iscrpe ostale mogućnosti.    

Štaviše širom regiona Rusija ne poseduje značajan uticaj na donošenje odluka koje se tiču bezbednosti. To ostaje uglavnom privilegija Kine, Japana, Južne Koreje i Sjedinjenih Država. Uprkos poseti japanskog premijera Šinzo Abea Rusiji u aprilu 2013, što je prva poseta japanskog premijera u deceniji, odnosi sa Japanom ostaju zategnuti. Tokom nedavne velike ruske vojne vežbe na ruskom dalekom istoku, Japan i Sjedinjene Države su predstavljale navodne invazione neprijateljske snage. Moskva i Tokio još uvek nisu potpisali formalni mirovni sporazum još od Drugog svetskog rata i njihov teritorijalni spor oko Južnih Kurila (poznatih kao severne teritorije u Japanu) čini se težim za smirivanje nego ikada.        

Na Korejskom poluostrvu, Rusija je igrač sa najmanje uticaja u tzv. razgovorima šest strana u Severnoj Koreji. Zaista, ruski doprinos je u prošlosti opisivan kao “mučnim više nego korisnim” od strane regionalnih diplomata. Rusija je skoro potpuno periferna u pokušajima da se razreši ćorsokak između severa i juga. Moskva nikada nije bila u mogućnosti da preobrazi severnokorejskog lidera Kim DŽong Ila i njegovu dobro osvedočenu sklonost ka dugim putovanjima vozom u Rusiju pod uticajem severnokorejske politike, a Kim DŽong Un čini se da nije nasledio sklonost njegovog oca ka ruskim pejzažima.    

Ukratko, ruska tačka oslonca nije toliko politika koliko je retorika. Država je bila spora u tome da preinači odnose u Aziji i među azijskom elitom, uključujući tako i Kinu, pošto Rusija nije niti azijski niti kredibilni faktor u regionu. Oni veruju da je Rusija još uvek ukorenjena u Evropi, ili u najboljem slučaju u Centralnoj Aziji, a to ima malo uticaja na Istok osim prirodnih izvora i oružja. Ujedinivši problem Putin je preduzeo naročito težak pristup međunarodnoj politici u kome on i njegovi najviši zvaničnici imaju ličnog udela u odnosima sa liderima drugih zemalja. Takvu operaciju je teško izvršiti u Aziji, pošto Putin i njegov uski krug imaju malo bliskih kontakata i malo ekspertize tamo. Za razliku od Sjedinjenih Država, Rusija nema prisustvo, kapaciteta ili čak imalo interesa da učini od svoje tačke oslonca stratešku i ekonomsku realnost.

Nedavnih godina ruski bilateralni odnosi sa Kinom su doveli do značajnih rezultata. Hladnoratovske tenzije i oružani konflikti duž sovjetsko-kineske granice su ostali u prošlosti i prosperitet preterano moćne Kine je još uvek pomalo spekulativan. Dalje, opšte gledano strategijska dobra pozicija Kine je doprinela povećanju bezbednosti ruskog dalekog istoka i samim tim osigurala teritorijalni integritet Ruske Federacije. Kina je saveznik Rusiji u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija. i asocijacija dve zemlje je dozvolila Moskvi da uživa u reflektovanoj slavi Pekinga. Njihove veze su takođe poboljšale međunarodni legitimitet Putinovog režima, kao što Moskva promoviše (staru) ideju po kojoj Rusija služi kao geopolitički balans ili civilizacijski most između Istoka i Zapada. Kao što je jedan od ruskih vodećih komentatora Vjačeslav Nikonov izjavio kada je Moskva po prvi put testirala ideju o pacifičkoj tački oslonca u septembru 2010: na osnovu ruske istorijske ekspanzije ka istoku, njene jedinstvene “evroazijske” geografije i sjedinjavanju kultura i neizbežnog demografskog i ekonomskog rasta azijsko-pacifičkog regiona jedina budućnost za Rusiju je da postane “evro-pacifička” sila.

I takva perspektivna budućnost će učiniti Putina srećnim. Njegov cilj za sada je da preuzme ranu ulogu Rusije u novom svetskom poretku, u kome će skup velikih sila biti više azijski nego evropski. Ali dugoročno gledano, ekonomski i politički jaz između dinamične Kine i Rusije koja se ne modernizuje biće preširok da bi ga Moskva premostila u azijsko-pacifičkom regionu. Novi problemi kao što je razvoj arktičkih izvora i pomorskih linija mogu dodati nove tenzije bilateralnim odnosima. Na kraju Rusija nema mnogo simpatija prema hegemonističkoj Kini kao što nema ni prema unipolarnim Sjedinjenim Državama ili prema bilo kom drugom poretku koji bi mogao da je marginalizuje, uključujući “novi obrazac odnosa među velikim silama” o čemu je Ksi govorio kada je posetio američkog predsednika Baraka Obamu u junu. Gledajući šire od ruskog trenutnog momenta vezivanja za Istok, verovatnije je da ona neće sebe naći u iluziji još jednom, uhvaćena između Istoka kome ne pripada i Zapada u koji se ne uklapa tako lako.

Fiona Hil je stariji saradnik na institutu Brukings i ko-autor sa Klifordom Gadijem knjige “Gospodin Putin, operativac u Kremlju“. Bobo Lo je autor knjige „Pogodna osovina: Moskva, Peking i nova geopolitika“ i autor predstojeće knjige „Rusija i novi svetski nered“.

Sa engleskog preveo: Vladimir Jevtić