Zašto je proces Juliji Timošenko izazvao negativnu reakciju Zapada

(Rossijskaja gazeta, 14.10.2011)

Kod američkog pisca O`Henrija nalazimo priču koja na očigledan način ilustruje zlu sudbu bivšeg premijera Ukrajine Julije Timošenko. Glavni heroj te priče želi da dopadne zatvora, kako bi na državni račun prezimio zimu. Ali – nije mu se posrećilo – ma koliko se naprezao da to postigne, niko ga nije želeo uhapsiti. Međutim, čim se odrekao tog svog plana i došao do zaključka koliko bi sve korisnih stvari mogao učiniti, odmah su ga zbog nekog sasvim apsurdnog razloga strpali u zatvor.

Još pre samo pola godine niko nije mogao da pretpostavi da će uticajnu političarku, koja je za vreme “narandžaste revolucije“ na ulice izvodila desetine hiljada ljudi, sud u Kijevu osuditi na dugogodišnji zatvor. Ona jeste ranije, istupajući pred svojim istomišljenicima, izjavljivala da vlast pokušava da je pošalje u zatvor – čak je i pretila da i sama nema ništa protiv toga.

Ali, to je zvučalo nekako ženski i prilično koketno: bivša premijerka je bila sigurna da nju – narodnu ljubimicu – niko neće smeti da dirne. Nalazeći se u opoziciji, ona se predstavljala kao jedina snaga koja je u stanju da se na izborima suprotstavi predsedniku Viktoru Janukoviču. Sastajala se sa rukovodiocima EU i davala ne baš pohvalne ocene politike koju vodi zvanični Kijev.

Činilo joj se da će je uticaj koji ima zaštititi od zatvora – makar do sledećih izbora za predsednika države. Pošto je već ranije bila premijer, kandidat za predsednika države i jedan od ključnih vođa opozicije, Timošenko je bila ubeđena: u Ukrajini upravljače ne izvode pred sud. Zbog toga bez sumnje i jeste, dok je bila na vlasti, koristila prilično voluntarističke metode za upravljanje ekonomijom.

U javnosti je raspravljala o vrhovnoj vlasti zakona, o tome da su pred njim svi stanovnici Ukrajine jednaki – dok je taj isti zakon – bez sumnje iz razloga političke celishodnosti, kršila.

Kijevski sud ju je prošle nedelje osudio na sedam godina zatvora i kaznu od 200 miliona dolara. Njena krivica nije to što je sa Rusijom zaključila navodno nepovoljni ugovor o isporuci gasa, kako tu presudu pokušavaju da prikažu njene političke pristalice. Utvrđeno je da je bivša premijerka odgovorna zbog toga što – donoseći ekonomske odluke po pitanju isporuke gasa, nije poštovala formalnosti koje su u takvim slučajevima neophodne, pa je tako prekoračila svoja punomoćja. U onim, po nju teškim vremenima, zaključivanje gasnog ugovora sa Rusijom je imalo veliku važnost u unutrašnjoj politici. Ona je možda čak i računala da joj taj korak otvara direktan put ka samom vrhuncu vlasti, i da je čini najznačajnijom ličnošću u državi.

Za Juliju Timošenko ništa ostalo – ni proceduralna pitanja, ni mišljenja eksperata, niti stavovi ostalih članova vlade nisu imalo nikakav značaj. Premijer je svesno išla na kršenje zakona, jer je znala: ako ona postane predsednik države, niko se neće setiti tih “sitnica“.

Sada su se te “sitnice“ našle u temelju presude kijevskog suda. Uzgred budi rečeno, kako izgleda, nakupiće se još prilično takvih epizoda koje ilustruju skrivanje njenog ekonomskog gazdovanja od nepozvanih očiju. Krajem prošle nedelje, služba državne bezbednosti Ukrajine je optužila Juliju Timošenko za to što je – kada je postala premijer – prebacila na državni budžet Ukrajine dugove svoje nekadašnje korporacije “Sjedinjeni energetski sistemi“ (služba bezopasnosti Ukrainы obvinila Timošenko v tom, čto, stav premьerom, ona pereložila dolgi prinadležaщeй eй v prošlom korporacii "Edinыe эnergetičeskie sistemы" na gosbюdžet). Na taj način je svoja privatna dugovanja pretvorila u dugovanja države. Radi se o svoti od 405 miliona dolara. Može se pretpostaviti da će i ovaj novi dosije o Juliji Timošenko izaći pred sud.

Mnogi političari Zapada tvrde da je sudski proces protiv bivše premijerke imao “politički motivisan karakter“. Međutim, protiv nje su iznete konkretne optužbe koje se direktno odnose na njen “komesarski“ stil upravljanja. A – ukoliko je u optužnici bilo nešto i političko, to je bilo samo sporedne prirode.

Sud je utvrdio da je bivša premijerka Ukrajine prekršila zakon. Državom je upravljala istim onim “uličnim“, populističkim metodima pomoću kojih je i gradila svoju političku karijeru. Njoj se, što je sasvim moguće, na određenoj etapi pričinilo da vlast njoj, tako “zaslužnoj revolucionarki“, daje za pravo da donosi bilo kakva rešenja koja po njenom mišljenju odgovaraju društvenim interesima.

Suđenje Timošenkovoj nije samo proces protiv bivšeg šefa vlade koja je počinila prekršaje u oblasti državne ekonomije. To je, pre svega, ozbiljan pokušaj sudske vlasti Ukrajine da demonstrira svoju nezavisnost. To suđenje, koje je od početka do kraja proticalo pred očima javnosti, pokazalo je ukrajinskom društvu i Zapadu da su u republici svi jednaki pred zakonom.

Danas, mnogi evropski lideri su naljućeni presudom Timošenkovoj i zahtevaju njenu reviziju (vozmuщenы vыnesennыm Timošenko prigovorom i trebuюt ego peresmotra). Oni žele da predsednik Janukovič primeni “telefonsko pravo“ i da se umeša u tu situaciju. Kada im šef države objašnjava da se on po Ustavu ne može mešati u odluke sudske vlasti, oni mu ne veruju.

Kao i ranije, na Zapadu su snažni stereotipovi da Ukrajina nije pravna država. Ovo demonstrativno suđenje Timošenkovoj ruši tu predstavu o Ukrajini kao državi gde se presude donose po molbi “odozgore“. Međutim, zapadni partneri Ukrajine sada, kako bi se Julija Timošenko oslobodila odgovornosti, i uprkos logici, mole šefa države da telefonira “onima kome treba“.

Evropski lideri su predsedniku Ukrajine dali na znanje da je puštanje bivše premijerke iz zatvora političko pitanje, kao i da Janukovič mora da zažmuri na činjenicu da je Timošenkova prekršila svoje nadležnosti i svojim metodima upravljanja nanela štetu državi. U suprotnom – od daljeg zbližavanja Ukrajine sa EU neće biti ništa.

Poslednjih godina je poprilično svetskih rukovodilaca izlazilo pred sud. Dovoljno je setiti se nedavno završenih procesa bivšem francuskom predsedniku Žaku Širaku i bivšem premijeru Dominiku de Vilpenu, koji su bili optuženi za ekonomske prestupe, a da i ne govorimo o premijeru Italije Silviju Berluskoniju koji nikako ne izbija iz sudskih procesa.

Uz sve to, ipak niko u rukovodstvu EU ne okrivljuje sudove Italije, ili Francuske da su politički angažovani. Zašto je onda javni sudski proces bivšoj premijerki Ukrajine izazvao tako negativnu reakciju Zapada, koji je Kijevu već pripretio sankcijama? Ispada da Evropa koja se toliko dugo upinjala da se na postsovjetskom prostoru oformi nezavisni sudski sistem nije u stanju da poveruje da je takav sistem uspostavljen u Ukrajini i da ne želi da prizna da joj je misija izvršena.

Prevod sa ruskog: Vasilije Kleftakis