Зашто је процес Јулији Тимошенко изазвао негативну реакцију Запада

(Россијскаја газета, 14.10.2011)

Код америчког писца О`Хенрија налазимо причу која на очигледан начин илуструје злу судбу бившег премијера Украјине Јулије Тимошенко. Главни херој те приче жели да допадне затвора, како би на државни рачун презимио зиму. Али – није му се посрећило – ма колико се напрезао да то постигне, нико га није желео ухапсити. Међутим, чим се одрекао тог свог плана и дошао до закључка колико би све корисних ствари могао учинити, одмах су га због неког сасвим апсурдног разлога стрпали у затвор.

Још пре само пола године нико није могао да претпостави да ће утицајну политичарку, која је за време “наранџасте револуције“ на улице изводила десетине хиљада људи, суд у Кијеву осудити на дугогодишњи затвор. Она јесте раније, иступајући пред својим истомишљеницима, изјављивала да власт покушава да је пошаље у затвор – чак је и претила да и сама нема ништа против тога.

Али, то је звучало некако женски и прилично кокетно: бивша премијерка је била сигурна да њу – народну љубимицу – нико неће смети да дирне. Налазећи се у опозицији, она се представљала као једина снага која је у стању да се на изборима супротстави председнику Виктору Јануковичу. Састајала се са руководиоцима ЕУ и давала не баш похвалне оцене политике коју води званични Кијев.

Чинило јој се да ће је утицај који има заштитити од затвора – макар до следећих избора за председника државе. Пошто је већ раније била премијер, кандидат за председника државе и један од кључних вођа опозиције, Тимошенко је била убеђена: у Украјини управљаче не изводе пред суд. Због тога без сумње и јесте, док је била на власти, користила прилично волунтаристичке методе за управљање економијом.

У јавности је расправљала о врховној власти закона, о томе да су пред њим сви становници Украјине једнаки – док је тај исти закон – без сумње из разлога политичке целисходности, кршила.

Кијевски суд ју је прошле недеље осудио на седам година затвора и казну од 200 милиона долара. Њена кривица није то што је са Русијом закључила наводно неповољни уговор о испоруци гаса, како ту пресуду покушавају да прикажу њене политичке присталице. Утврђено је да је бивша премијерка одговорна због тога што – доносећи економске одлуке по питању испоруке гаса, није поштовала формалности које су у таквим случајевима неопходне, па је тако прекорачила своја пуномоћја. У оним, по њу тешким временима, закључивање гасног уговора са Русијом је имало велику важност у унутрашњој политици. Она је можда чак и рачунала да јој тај корак отвара директан пут ка самом врхунцу власти, и да је чини најзначајнијом личношћу у држави.

За Јулију Тимошенко ништа остало – ни процедурална питања, ни мишљења експерата, нити ставови осталих чланова владе нису имало никакав значај. Премијер је свесно ишла на кршење закона, јер је знала: ако она постане председник државе, нико се неће сетити тих “ситница“.

Сада су се те “ситнице“ нашле у темељу пресуде кијевског суда. Узгред буди речено, како изгледа, накупиће се још прилично таквих епизода које илуструју скривање њеног економског газдовања од непозваних очију. Крајем прошле недеље, служба државне безбедности Украјине је оптужила Јулију Тимошенко за то што је – када је постала премијер – пребацила на државни буџет Украјине дугове своје некадашње корпорације “Сједињени енергетски системи“ (служба безопасности Украины обвинила Тимошенко в том, что, став премьером, она переложила долги принадлежащей ей в прошлом корпорации "Единые энергетические системы" на госбюджет). На тај начин је своја приватна дуговања претворила у дуговања државе. Ради се о своти од 405 милиона долара. Може се претпоставити да ће и овај нови досије о Јулији Тимошенко изаћи пред суд.

Многи политичари Запада тврде да је судски процес против бивше премијерке имао “политички мотивисан карактер“. Међутим, против ње су изнете конкретне оптужбе које се директно односе на њен “комесарски“ стил управљања. А – уколико је у оптужници било нешто и политичко, то је било само споредне природе.

Суд је утврдио да је бивша премијерка Украјине прекршила закон. Државом је управљала истим оним “уличним“, популистичким методима помоћу којих је и градила своју политичку каријеру. Њој се, што је сасвим могуће, на одређеној етапи причинило да власт њој, тако “заслужној револуционарки“, даје за право да доноси било каква решења која по њеном мишљењу одговарају друштвеним интересима.

Суђење Тимошенковој није само процес против бившег шефа владе која је починила прекршаје у области државне економије. То је, пре свега, озбиљан покушај судске власти Украјине да демонстрира своју независност. То суђење, које је од почетка до краја протицало пред очима јавности, показало је украјинском друштву и Западу да су у републици сви једнаки пред законом.

Данас, многи европски лидери су наљућени пресудом Тимошенковој и захтевају њену ревизију (возмущены вынесенным Тимошенко приговором и требуют его пересмотра). Они желе да председник Јанукович примени “телефонско право“ и да се умеша у ту ситуацију. Када им шеф државе објашњава да се он по Уставу не може мешати у одлуке судске власти, они му не верују.

Као и раније, на Западу су снажни стереотипови да Украјина није правна држава. Ово демонстративно суђење Тимошенковој руши ту представу о Украјини као држави где се пресуде доносе по молби “одозгоре“. Међутим, западни партнери Украјине сада, како би се Јулија Тимошенко ослободила одговорности, и упркос логици, моле шефа државе да телефонира “онима коме треба“.

Европски лидери су председнику Украјине дали на знање да је пуштање бивше премијерке из затвора политичко питање, као и да Јанукович мора да зажмури на чињеницу да је Тимошенкова прекршила своје надлежности и својим методима управљања нанела штету држави. У супротном – од даљег зближавања Украјине са ЕУ неће бити ништа.

Последњих година је поприлично светских руководилаца излазило пред суд. Довољно је сетити се недавно завршених процеса бившем француском председнику Жаку Шираку и бившем премијеру Доминику де Вилпену, који су били оптужени за економске преступе, а да и не говоримо о премијеру Италије Силвију Берлусконију који никако не избија из судских процеса.

Уз све то, ипак нико у руководству ЕУ не окривљује судове Италије, или Француске да су политички ангажовани. Зашто је онда јавни судски процес бившој премијерки Украјине изазвао тако негативну реакцију Запада, који је Кијеву већ припретио санкцијама? Испада да Европа која се толико дуго упињала да се на постсовјетском простору оформи независни судски систем није у стању да поверује да је такав систем успостављен у Украјини и да не жели да призна да јој је мисија извршена.

Превод са руског: Василије Клефтакис