Zapadne zemlje se sa Trampom osećaju kao da su zatvorene u kavezu sa tigrom i jedini cilj im je da sačekaju koliko treba da tigar napusti kavez, a da prethodno ne budu pojedene

Donald Tramp se sprema da se vrati u Belu kuću nakon pobede nad Kamalom Haris. Posle održanih izbora rekli ste da su zapadne elite isto toliko zbunjene Trampovom pobedom kao i komunističke elite istočne Evrope kada je Gorbačov počeo da sprovodi reforme koje su na kraju dovele do raspada Sovjetskog Saveza. Šta mislite zašto su ova dva slučaja uporediva?

Da, mislim da su se elite u istočnoj Evropi osećale u odnosu na Gorbačova slično kao što se današnje elite u Evropi trenutno osećaju u odnosu prema Trampu. I Gorbačov nekada i Tramp danas donose potpuno disonantne tonove u poređenju sa onim što je bilo uobičajeno i prihvatljivo unutar istočnoevropskih satelitskih zemalja, odnosno kod zapadnih saveznika prethodnih pedeset, odnosno osamdeset godina. Istočnoevropske elite bile su navikle na signale iz Moskve koji su naglašavali „neuništivo“ jedinstvo socijalističkog bloka i tvrdnju da je socijalistički blok politički najrazvijeniji deo sveta koji ide od jedne pobede do druge. To ne znači da je to bilo ispravno ili istinito, već da je takva bila poruka koja je stizala iz Moskve. Istočne elite su se na to navikle, čak i ako su znale da se prilagode izvesnim promenama kursa u zavisnosti od trenutnog rukovodstva SSSR-a. Ali ono što sigurno nisu očekivale jeste da će se generalni sekretar Komunističke partije ograditi od onoga što je njegova partija radila u Sovjetskom Savezu i inostranstvu, i još reći da postojanje socijalističkog bloka zavisi od samih zemalja koje ga čine. Gorbačov je prilično olako rekao da svaka istočnoevropska zemlja treba da ide „svojim putem“, citirajući stihove iz pesme Frenka Sinatre „My Way“.

On je NATO pre video kao teret za Sjedinjene Države koje moraju da plaćaju najveći deo vojnih troškova za postojanje alijanse

Slično tome, (zapadno)evropske elite su od 1945. navikle na jednu vrstu poruke koja je stizala iz Vašingtona. Ova poruka je možda neznatno varirala od predsednika do predsednika, ali njena osnovna linija je uvek bila ista: da su Sjedinjene Države i Evropa (najpre samo Zapadna Evropa, a u poslednjih 30 godina čitava Evropa) liberalne demokratije, ujedinjene političkim vrednostima, kao i ekonomski i vojno. Sa Trampom su bar dva dela ove poruke dovedena u pitanje. Prvo, njegova privrženost liberalnoj demokratiji je veoma slaba i nije jasno da li ga je uopšte briga da li su zemlje koje su deo zapadnog političkog saveza liberalne demokratije ili nisu. Drugo, on je u svom prvom mandatu, a možda će to činiti i u drugom, doveo u pitanje puni smisao NATO-a kao zajedničkog odbrambenog bloka. On je NATO pre video kao teret za Sjedinjene Države koje moraju da plaćaju najveći deo vojnih troškova za postojanje alijanse. Ove dve stvari ne mogu a da zapadnim vladajućim krugovima ne donesu osećaj nelagodnosti. To je sličnost Trampa i Gorbačova koju sam imao na umu.

Mihail Gorbačov i Donald Tramp u Stejt departmentu, 9. decembra 1987.

Kada je reč o evropskim elitama, da li treba da verujemo da one ne vide šta se dešava zato što su slepe, ili jednostavno nisu u stanju da se promene?

Ono što se dogodilo u Sjedinjenim Državama one vide kao privremenu anomaliju, i to veoma američku anomaliju, i očekuju da će se za četiri godine situacija normalizovati

Mislim da je u vreme prvog Trampovog mandata (a tako će verovatno biti i u drugom), odnos zapadnih elita prema njemu bio kao prema nekoj prirodnoj katastrofi, s nadom da će se ona uskoro završiti. Evropske elite ne mogu da mu se suprotstave jer je moć Sjedinjenih Država ogromna, a posebno ne mogu to sada kada su Evropi Sjedinjene Države očajnički potrebne, dok se nastavljaju ratovi u Ukrajini i Palestini. Dakle, nema sumnje da bi one morale da budu, bar verbalno, uz Trampa. Ali, kao što sam rekao, evropske elite verovatno imaju osećaj ekstremne nelagode u odnosu na situaciju kakva jeste. Sa Trampom se osećaju kao da su zatvoreni u kavezu sa tigrom i cilj im je samo da izdrže dovoljno dugo dok tigar ne bude morao da napusti kavez (a da prethodno ne budu pojedeni).

Ne mislim da će se elite u Evropi promeniti, pošto one ni ne misle da treba da se menjaju. Ono što se dogodilo u Sjedinjenim Državama one vide kao privremenu anomaliju, i to veoma američku anomaliju, i očekuju da će se za četiri godine situacija normalizovati. Međutim, istina je da će se sada mnogi desničarski i populistički lideri čiji je pogled na svet blizak Trampovom verovatno osetiti ohrabrenim i imati realistična nadanja da će moći da dođu na vlast i zamene (po njihovom mišljenju) dekadentne liberalne elite.

Samit Evropskog saveta u Briselu, 17. oktobra 2024.

U analizi vi izjednačavate Donalda Trampa sa Gorbačovom (mada, po vama, to ne znači da se SAD urušavaju), a današnju EU sa nekadašnjim istočnoevropskim satelitima SSSR-a, koji nezadovoljni promenom pravca „pokroviteljske“ sile ipak nisu bili u stanju da joj se suprotstave. Da li to znači da su evropske elite već izgubljene ili još uvek postoji mogućnost da će reagovati? Treba li očekivati da se one ponovo uspostave, ili su već osuđene na isto ono veliko brisanje koje je zadesilo sovjetske elite istočnoevropskih zemalja?

Kao što sam rekao, mislim da će evropske elite Donalda Trampa tretirati kao prirodnu katastrofu, kao zemljotres, nadajući da će uspeti da ga prežive. One svakako ne mogu direktno da se suprotstave. Moraće veoma pažljivo da „obigravaju“ oko pitanja i da kombinacijom laskanja i pronalažanja zajedničkih interesa pokušaju da Trampa pridobiju na svoju stranu. Problem za njih je što su druge, alternativne elite na pomolu i što su mnogo više sinhronizovane sa Donaldom Trampom. Tu mislim na desničarske partije u Nemačkoj, Austriji, Španiji, Francuskoj, Holandiji, Švedskoj. One dele sa Trampom nesklonost imigrantima i ne bi se protivile sprovođenju politike protekcionizma. Naravno, ovo drugo može biti mač sa dve oštrice, jer evropski protekcionizam može uticati i na američke kompanije. Ali one bi sada mogle da argumentuju svoj stav pred biračkim telom sa manje inhibicija jer imaju ideološkog saveznika u Vašingtonu. (Kao što su antikomunističke elite odjednom imale saveznika u Moskvi.)

Kina je daleko i sigurno nema nameru ni mogućnost da vojno napadne Evropu. Drugo, Kina nema meku moć niti ideološku privlačnost kakvu je imao Sovjetski Savez. Dakle, kineska pretnja Evropi po mom mišljenju jednostavno ne postoji. Međutim, kineski izazov za SAD je stvaran, jer je reč o o tome ko će biti svetski hegemon. 

Tokom Hladnog rata Sjedinjenim Državama je Evropa bila potrebna i SAD su morale da osiguraju da se ona neće svrstati uz Rusiju umesto uz njih; zbog toga su sprovele Maršalov plan. Suočeni sa novim Hladnim ratom, koji ovog puta američku moć suprotstavlja Kini, da li Sjedinjene Države i dalje imaju interes da Evropu održe stabilnom i prosperitetnom?

Problem sa Sovjetskim Savezom bio je drugačiji od problema sa Kinom. Ne samo da je Sovjetski Savez geografski bio mnogo bliži Evropi i imao vojsku koja bi potencijalno 1950-ih ili čak 1960-ih mogla da osvoji delove Evrope, već je povrh toga Sovjetski Savez imao na Zapadu političke partije i sindikate koji su bili ideološki povezani s njim. Ništa od toga danas ne važi za Kinu. Kina je daleko i sigurno nema nameru ni mogućnost da vojno napadne Evropu. Drugo, Kina nema meku moć niti ideološku privlačnost kakvu je imao Sovjetski Savez. Dakle, kineska pretnja Evropi po mom mišljenju jednostavno ne postoji. Međutim, kineski izazov za SAD je stvaran, jer je reč o o tome ko će biti svetski hegemon. Dakle, SAD imaju razlog da na svojoj strani zadrže velike i bogate zemlje poput država Evropske unije. Ne mislim da će SAD napustiti Evropu. Ona je previše važna za Sjedinjene Države. Naravno, ovo što kažem ne odnosi se direktno na pitanje Trampovog vođstva, već na šire pitanje strateškog značaja Evrope za Sjedinjene Države.

Vi ste stručnjak za uticaj globalizacije na nejednakost i vaš rad na ovoj temi je globalno priznat. Čini se da je pitanje nejednakosti odigralo odlučujuću ulogu kako u Sjedinjenim Državama tako i šire, u slabljenju zapadnih demokratija. Gde smo danas po ovom pitanju?

Slažem se da je pitanje nejednakosti odigralo veliku ulogu, i geopolitički i u unutrašnjim politikama. U svojoj budućoj knjizi iznosim sledeći argument, koji nije baš nov, ali mislim da ranije nije bio predstavljen na dovoljno jedinstven i koherentan način. Naime, uspon Kine, i uopšte Azije, pomera centar globalne ekonomske aktivnosti sa Atlantika na Pacifik. Azijski prihodi u odnosu na zapadne danas su na međusobnom nivou kakvi su bili pre 300 godina. Razlike između Evrope i Kine, i generalno Azije, tada su bile mnogo manje nego što su to bile kasnije, kada je kao posledica industrijske revolucije Evropa postala mnogo naprednija i vojno jača. Što se tiče Sjedinjenih Država, Kina se danas pojavljuje kao veliki konkurent, i ekonomski i vojni. Na tome se zasniva uticaj Kine na globalnu geopolitiku, a posebno na ulogu SAD kao globalnog hegemona.

Što se tiče Sjedinjenih Država, Kina se danas pojavljuje kao veliki konkurent, i ekonomski i vojni. Na tome se zasniva uticaj Kine na globalnu geopolitiku, a posebno na ulogu SAD kao globalnog hegemona.

Pored ovog, postoji još jedna ekonomska posledica uspona Kine. To je uticaj kineskog i azijskog rasta na relativne pozicije zapadnih srednjih klasa. Činjenica je da zapadna srednja klasa, iako je i dalje mnogo bogatija od kineske, nije rasla po stopama uporedivim s Kinom, kao i da neki delovi zapadne srednje klase idu naniže u ​​globalnom poretku. To u početku ne znači mnogo, ali ako se, na primer, pripadnici francuske srednje klase, koji su nekada bili na 70. mestu globalnog postotka spuste za dvadeset mesta, oni više neće moći da kupe neke robe i usluge čija je cena međunarodno utvrđena. Dakle, relativni pad Evrope će se osetiti i na veoma ličnom nivou.

Uz to, istakao bih i da je kineski geopolitički izazov usmeren ka Sjedinjenim Državama, ali da je azijski ekonomski izazov širi od toga, pošto i druge mnogoljudne azijske zemlje poput Indije, Vijetnama ili Indonezije veoma brzo rastu. Daću jedan primer: pre samo 40 godina Velika Britanija i Indija imale su isti ukupni BDP. Danas je indijski BDP četiri puta veći od britanskog. Isto važi i za Indoneziju i Holandiju: od istog ukupnog BDP-a pre 40 godina došli smo do toga da je indonezijski danas četiri puta veći. I ovo je jedan od pokazatelja velikih promena u relativnoj ekonomskoj moći između Azije i Evrope.

(RTS)