Влада Немачке припрема механизме које ће окренути против свакога ко се усуди посумњати у мудрост пружања безусловне подршке ултранационалистичком режиму у Украјини и Бајденовој администрацији

Др. Волфганг Штрек: њемачки је социолог и почасни директор Института за студије друштва Макс Планк у Келну. Био је професор социологије на бројним њемачким и америчким свеучилиштима. Аутор је низа књига, а у свом раду највише се бави политичком економијом модерног капитализма. С њим разговарамо о промјенама које се догађају у њемачком друштву и политици након почетка рата у Украјини.

На почетку рата у Украјини њемачки канцелар Олаф  Шолц одржао је свој чувени "Zeitenwende" говор у којему објашњава зашто тај рат представља "повијесну прекретницу" за Њемачку. Што то значи за њемачку вањску и обрамбену политику?

Политички слогани производе се на начин да се могу различито интерпретирати. Оно што је јасно је да Шолцов Zeitenwende садржи обећање, прије свега Сједињеним Државама, да ће Њемачка убудуће, за разлику од прошлости, дјеловати у складу са свјетоназором према којему је свијет подијељен на "Запад" и на зло царство, или још боље, на више злих царстава, Русију, Кину, Иран и тако даље. Између нас, крепосног царства предвођеног САД-ом и организираног у оквиру НАТО савеза, и различитих злих царстава мир је могућ само привремено и испрекидано и само док смо ми ти који су војно супериорни. Прави мир захтијева смјену режима којом ће зло царство постати дио нашег, крепосног царства, као резултат пријелаза на "наше вриједности". Легитимно је користити сва постојећа политичка, економска и војна средства како би дошло до тог пријелаза. Другим ријечима, након Zeitenwendeа, ратови су увијек иза угла и на њих морамо увијек бити спремни. Оно што би нам требало помоћи јест да се наша "вриједносна" односно "феминистичка'" вањска политика (како ју је назвала министрица Аналена Бербок) бори искључиво у праведним ратовима, јер ратови против зла не могу не бити праведни. Темељни свјетоназор овдје није социјално дарвинистички, према којему је повијест борба за опстанак најјачих, већ манихејски, гдје је повијест беспоштедна борба између добра и зла. Мира не може бити све док добро не побиједи, могућа су само примирја из тактичких разлога.

Постоје двије верзије реторике Zeitenwendeа. Јака верзија имплицира да је свијет увијек био онтолошки манихејски, а они који су другачије мислили су будале, кукавице, наивци који су подлегли непријатељској пропаганди, или издајници подмићени од сила зла. Слабија верзија, коју Шолц преферира, јест она према којој се свијет недавно промијенио па више није могућ миран суживот режима и држава с различитим интересима и "идентитетима", већ је непријатељ постао до те мјере зао да нема другог рјешења осим поразити га. У којем се точно тренутку та промјена догодила не треба специфицирати. Ваљда онда када се човјек који се зове Путин из неког бизарног разлога преобразио из корумпираног вође корумпиране државе у геноцидног манијака, па та патолошка преобразба захтијева херојску интервенцију пријатеља човјечанства, и то одмах.

Застрашујући сценариј

Што је суштина тог, како кажете, њемачког обећања САД-у?

Она се своди на то да је ера ионако слабашних покушаја владе Ангеле Меркел да води аутономну вањску политику готова. Одсада, Њемачка ће дјеловати онако како јој се каже умјесто да пружа пасивни отпор као што је то чинила у погледу приступања Украјине Европској унији и НАТО савезу, или у погледу енергетске политике, посебно плиновода Сјеверни ток 2, а да не спомињемо непослушност као у случајевима Ирака, Сирије и Либије, гдје је одбила послати своје војнике. У том смислу, Zeitenwende говор био је реакција на већ ранији интензивирајући притисак, не само САД-а већ и демокршћанске опозиције, али и Зелених у влади, да се Њемачка усклади с вањском политиком америчке владе. Истовремено, Боб Дилан је у праву када каже да се времена увијек мијењају. Отворено је питање колико дуго ће Њемачка моћи бити подчињена САД-у с обзиром на ризике које носи њезина територијална близина украјинском ратишту, што је ризик који САД не дијели. Постоји и притисак Француске да њемачка вањска политика буде више европска, а мање трансатланска. Такођер, могуће је да ће САД у неком тренутку покушати "европеизирати" рат и повући се из њега, као што је то учинио с вијетнамским ратом седамдесетих, надајући се да ће пост-Zeitenwende Њемачка преузети терет спонзорирања тог проxy рата умјесто њих. Остаје за видјети хоће ли Нијемци бити вољни и у стању то учинити сада када је влада упумпала 100 милијарди еура у војни прорачун.

Ера ионако слабашних покушаја владе Меркел да води аутономну вањску политику је готова. Њемачка ће дјеловати онако како јој се каже умјесто да пружа пасивни отпор као што је то чинила у погледу приступања Украјине ЕУ и НАТО савезу

Федерални парламент недавно је донио резолуцију којом је Холодомор у Украјини 1930-их проглашен геноцидом. Измијењен је и казнени закон тако да се криминализира негирање "ратних злочина", што би могло укључивати и рецентне руске операције у Украјини. Ви пишете и о "самонаметнутој цензури унутар грађанског друштва". Које су посљедице тих потеза?

У овом тренутку службена Њемачка, укључујући и такозване квалитетне медије, понаша се као држава у рату. Влада припрема механизме полиције и сигурносних служби које ће окренути против свакога тко се усуди посумњати у мудрост пружања безувјетне подршке ултранационалистичком режиму у Украјини и Бајденовој администрацији. Свакога тко понашање Путиновог режима покуша објаснити на начин који не укључује клиничко лудило или геноцидне опсесије проглашава се Putinversteherom (путиновац), што за младе новинаре почетнике или политологе може представљати крај њихове каријере. Ни обични људи не желе да их се чује како зазивају било што друго осим украјинске побједе како је дефинира тамошња влада. С друге стране, ризик од прелијевања нуклеарног рата изван Украјине уопће се не спомиње.

Изгледније је, међутим, да ће САД преферирати пролонгирани лажни рат са спорадичним борбама дуж постојеће линије фронта и објема странама дубоко укопанима на тренутним позицијама. Овиме би се омогућило трајно слабљење Русије и стабилна обнова америчке хегемоније у западној Европи, што је све у интересу САД-а док се припрема за прави рат с Кином

Нити се води политичка дебата о томе како ће изгледати европски или еуроазијски свијет након рата, иако све упућује на сценариј у којему Крим и друге окупиране области неће бити враћене Украјини. Уколико се ускоро и догоди нешто налик мировном споразуму, на терену ће вјеројатно бити успостављена нека врста међународне управе и нека врста неутралности Украјине. Изгледније је, међутим, да ће САД преферирати пролонгирани лажни рат са спорадичним борбама дуж постојеће линије фронта и објема странама дубоко укопанима на тренутним позицијама. Овиме би се омогућило трајно слабљење Русије и стабилна обнова америчке хегемоније у западној Европи, што је све у интересу САД-а док се припрема за прави рат с Кином. Што се тиче Европе, САД се вјеројатно неће противити настојањима Њемачке, Пољске и других да украјинској влади наставе помагати да оствари свој сан о коначном поразу Русије, али на свој властити трошак и ризик. С Њемачком и Европском унијом које су своје властито расуђивање препустили ономе Зеленског и Бајдена, док је озбиљна расправа о циљевима рата де фацто забрањена, овај се сценариј чини прилично застрашујућим.

Ратоборни Зелени

Странка зелених прометнула се у најратоборнију чланицу владајуће коалиције. Како је до тога дошло и како, по вашем мишљењу, Зелени успијевају помирити свој политички императив спашавања планета док с друге стране подржавају војноиндустријски комплекс, који је један од еколошки најдеструктивнијих елемената глобалног поретка?

Њима остављам да се носе с том контрадикцијом. Сама америчка војска одговорна је за око пет посто глобалних емисија угљичног диоксида, а то је више него двије трећине од 200 земаља свијета. Чини се да нема притужби ни на угљични отисак борбених авиона Ф-35, за које Зелени инзистирају да их се купи од САД-а како би се наздравило  Zeitenwendeu. Да не спомињемо штете које би околишу проузрочио нуклеарни рат, чак и тактички. Што се тиче ратоборности Зелених, треба се сјетити Јошке Фишера и бомбардирања Београда.

Требало би бити евидентно да ће ризик од нуклеарног рата расти ако се режим какав је Путинов нађе стјеран у кут. Већ само то требало би бити довољан разлог за примирје, и то што прије

Морални универзализам увијек са собом носи напаст да се свијет поправља силом, нарочито код генерације која не зна што је рат; клаоница која постаје све бесмисленија што дуже траје и која се храни страхом, мржњом и жељом за осветом угрожавајући тиме све стране. Што рат дуже траје теже се вратити миру јер су веће и жртве и бруталности које се догађају. Само из тог разлога ратови трају дуже него што су планирани, далеко након точке у којој њихови трошкови почињу премашивати користи због којих се воде. Изгледа да многи Зелени данас вјерују у могућност вођења праведног рата као клиничке операције оправдане морално супериорном сврхом. На исти су начин и идеалистични Американци увјеравани да америчка војска постоји како би ширила слободу и демокрацију. Чини се да је тај амерички месијанизам мигрирао у Европу, примјерице као када се њемачка министрица вањских послова позива на Хилари Клинтон сматрајући да се женама у Ирану најбоље може помоћи тако да се не обнови споразум о неширењу нуклеарног наоружања, који је поништио Доналд Трамп. У случају Украјине овај новооткривени хероизам Зелених је јефтин, јер нисмо ми ти који се тамо боре, а још мање Зелени који су дјеца богате средње класе. И наравно, с обзиром на то да не желе да им будућност заувијек овиси о коалицијама са социјалдемократима, морају наћи и неке заједничке точке с десним центром, који је не само проамерички већ и у страственом загрљају с индустријом оружја, једнако као и либерали из ФПД-а.

Пријетњу нуклеарног рата доживљавате као нешто што се реално може догодити, али тврдите и да њемачка јавност одбија о томе размишљати. Како то објашњавате?

Постоји и страх да би отворена расправа о ризику од нуклеарног рата довела до тога да би се јавност почела питати и о самим циљевима рата и о томе може ли се он завршити а да се не испуне све жеље украјинске владе. Јер у том случају би се можда испоставило да је број људи у Њемачкој и у Европи који су вољни погинути за Севастопољ врло мален

У рату неке ствари не смијете говорити јер ће вас се оптужити да стајете на страну непријатеља. Спомињање нуклеарног рата нека је врста празновјерног табуа; ако споменемо врага он ће и доћи. С друге стране, примјетна је драматична разлика када се говори о нуклеарним електранама; ту је сваки ризик, ма како мален и неизгледан био, неприхватљив. Требало би бити евидентно да ће ризик од нуклеарног рата расти ако се режим какав је Путинов нађе стјеран у кут. Већ само то требало би бити довољан разлог за примирје, и то што прије. Но будући да се украјинска и америчка влада противе примирју, ни њемачка влада не усуђује се истражити могућности дипломације, коју се ових дана доживљава истовјетном издаји. Постоји и страх да би отворена расправа о ризику од нуклеарног рата довела до тога да би се јавност почела питати и о самим циљевима рата и о томе може ли се он завршити а да се не испуне све жеље украјинске владе. Јер у том случају би се можда испоставило да је број људи у Њемачкој и у Европи који су вољни погинути за Севастопољ врло мален.

Странка љевице Дие Линке и екстремно десна Алтернатива за Њемачку (АфД) у многим су питањима посљедњих мјесеци "на истој страни", док се пацифизам, како пишете, сматра "издајом или неком врстом менталне болести". Имајући то на уму, има ли изгледа за иоле утјецајну лијеву политику у догледној будућности?

Дие Линке се већ неко вријеме распада. Изборни резултати су им катастрофални још од периода прије рата, а странка је дубоко подијељена. Велики сегмент њезиног чланства држи се заповиједи политичког центра да се никада не смије изговорити нешто што говори АфД. Као резултат тога, лимитирани су да говоре само оно што говоре странке центра. Изузев захтјева за повећањем социјалних олакшица, странка нема програм. Што се тиче рата у Украјини, чини се да многи чланови Дие Линкеа, слично Зеленима, сматрају да није могуће помирити моралну осуду неког режима и потребу за очувањем мировног међународног поретка с тим истим режимом. Било која љевица овисна је о својој способности да нуди идеје за алтернативне облике политике па и алтернативне начине живота. Но Дие Линке је већ сада мртва, она нема за рећи ништа што би било у стању привући пажњу или изазвати контроверзу у јавности. Изван све ужег унутарњег круга њезин глас практички се не чује, изузев онога заступнице у Бундестагу Sahre Wagenknecht, која међутим више нема утјецаја на службену партијску линију.

(порталновости)