Savremeni svet | |||
Virtuelna vlada i nevirtuelne pretnje |
sreda, 20. maj 2009. | |
Već sasvim nedavno, o postojanju istorijske zemlje Potkarpatska Rusija u samom centru Evrope znali su samo pojedinci. O narodu Rusinima, ili Karpatskim Rusima, znali su samo profesionalni filolozi i istoričari. Danas, pak – na golemo nezadovoljstvo ukrajinskih vlasti – rusinsko pitanje zauzima sve značajnije mesto u evropskoj, pa čak i svetskoj politici. Rusinski pokret postepeno izlazi na međunarodnu ravan, privlačeći rusinskom pitanju, koje nigde nije toliko zaoštreno kao na teritoriji Ukrajine, pažnju političara i javnosti različitih zemalja. Na rusinsko pitanje zvanični Kijev više neće moći da odmahuje, niti će mu poći za rukom da ga ignoriše, kao ranije.
Posredno ovo priznaju strukture i aktivisti pseudorusinskog pokreta, koji su organizovali Kijev i SBU (Služba bezpeki Ukraїni – Služba bezbednosti Ukrajine, prim. prev). Navodimo citat iz članka koji potpisuje „profesionalni Rusin“, Nikolaj Žaliva, koji poziva da se „ne dozvoli političarima drugih zemalja (?) da naduvavaju problem priznavanja nas kao naroda“. Faktički, ovo obraćanje predstavlja neposredno priznanje da je tonalitet kritika rusinske politike Kijeva (sa akcentom na humanitarnom aspektu problema) pravilno izabran i da izaziva ozbiljnu zabrinutost ukrajinskih vlasti. Kao napomena: Nikolaj Starosta (mrežni nadimak – Mikola Žaliva) je jedan od ljudi Jevgenija Župana i Viktora Baloge, dosledni kritičar predsednika Sojma potkarpatskih Rusina i duhovnog vođe rusinskog pokreta, oca Dimitrija Sidora. Njega promovišu kao potencijalnog rukovodioca rusinske partije, koja se formira. Intelektualni i obrazovni nivo Žalive-Staroste, koliko se može proceniti na osnovu njegovih mnogobrojnih publikacija unutar njegovog internet bloga , izuzetno je nizak. Tekstualna analiza navedenog članka navodi na zaključak da tekst nije pisao on, već neko drugi, ko daleko bolje vlada pravilima ruskog pravopisa i gramatike. Radi učešća u kongresu, u malom gradu Pardubice sabralo se 96 delagata iz pet zemalja, gde danas žive Rusini: Češke, Slovačke, Mađarske, Poljske i Ukrajine. Prema izjavama njegovih organizatora, Prvi svetski kongres potkarpatskih Rusina (SKPR) predstavlja narednu i zakonomernu etapu razvoja rusinskog pokreta. Njegov prethodnik bio je Evropski kongres potkarpatskih Rusina. Kao što je poznato, najviše odjeka izazvao je Drugi evropski kongres u Mukačevu, koji se održao 25. oktobra prošle godine. Na tom kongresu usvojena je gromoglasna deklaracija o uspostavljanju rusinske državnosti: u početku u formi autonomije u sastavu Ukrajine, a zatim u formi nezavisne države. 2. decembra 2008. god, zvanično je objavljeno osnivanje privremene Vlade Republike Potkarpatske Rusije, na čelu sa premijerom Petrom Geckom. Od tog trenutka, virtuelna vlada virtuelne države započela je aktivno da radi u virtuelnom prostoru. Njen rukovodilac bio je prinuđen da pređe u ilegalu, sakrivajući se u jednom od planinskih sela Zakarpatja. Po Užgorodu (glavnom gradu Zakarpatske oblasti u Ukrajini, prim. prev) su nepoznata lica čak lepila plakate sa portretom P. Gecka, pri čemu su u zakarpatskom uredu SBU izjavili kako nemaju nikakve veze sa tom provokacijom. A predstavnici rusinskog pokreta, bliski Viktoru Balogi, sivoj eminenciji predsednika V. Juščenka, aludiraju da je plakate lepio sam Gecko, kako bi sopstvenoj ličnosti dao na težini. Objektivno, ideja o osnivanju još jedne strukture je neracionalna. Kao protivteža Svetskom kongresu Rusina, 2008. godine je osnovan i sasvim dobro „razmešten“ kongres evropskih Rusina. Osnivati novu strukturu umesto „stare“, koja se nije iskoristila do kraja, ne čini se svrsishodnim. Ne drži vodu teza da je SKPR zamišljen da zameni Evropski kongres, jer se u ovom pojačao uticaj J. Župana i njegovih pristalica. Jedino razborito objašnjenje jeste da je novi, „svetski“ kongres potreban radi provociranja rusinskog pokreta na bučne, separatističke akcije. Bez sumnje, nekolicina aktivista rusinskog pokreta u vezi je sa glavom sekretarijata ukrajinskog predsednika i „potajno“ služe interesima Baloge i unutrašnjih i međunarodnih snaga koje stoje iza njega. Materijali minulog kongresa daju ubedljive navode u prilog ove tačke gledišta. Svo ovo političko klovniranje podsećalo bi na farsu, kada se ne bi doticalo interesa osamsto hiljada Rusina Potkarpatske Rusije, a kada se iza treske reči ne bi sakrivali interesi provokatora koji nastoje razoriti rusinski pokret, a zatim u potpunosti zabraniti svako pominjanje rusinskog naroda. Sledeći stavovi Deklaracije, prema kojima „Republika Potkarpatska Rusija namerava stupiti u Evroazijsku ekonomsku zajednicu i zonu rublje, kao i u sastav združenih snaga operativnog reagovanja ODKB (Organizacija dogovora o kolektivnoj bezbednosti, prim. prev)“; dok se sva „državna imovina Ukrajine na teritoriji RPR, kao i sva zemlja, sva tranzitna infrastruktura: GTS (gasno-tranzitni sistem), provodi drugih proizvoda, železnica, automobilski putevi, LEP (linije elektroprenosa [kako se navodi u tekstu, prim. E.P.]) sa svom infrastrukturom i svime što im pripada, prelaze na raspolaganje republičkih, gradskih, okružnih i seoskih upravnih organa Republike“; te „svi tranzitni ugovori, koje je ranije zaključila ukrajinska strana, a koji se delimično odnose na tranzitnu infrastrukturu Republike Potkarpatske Rusije, gube snagu i treba da se ponovo zaključe sa opunomoćenjem potkarpatsko-rusinske strane“, kao i niz drugih – očigledno predstavljaju provokaciju, pri tome čak grubu. Neki od „rusinskih lidera“, kako se može zaključiti na osnovu Deklaracije kongresa, olako se ovome odaju, stavljajući na taj način pod udar, ne samo sebe, već i svo stanovništvo pokrajine. Već se danas na internetu pojavljuju karakteristične izjave štićenika Baloge (onog samog Žalive-Staroste), u kojim se prognozira (tačnije, provocira) „dovođenje mirotvoračkih snaga u Zakarpatje“ (sic!) i čak raskol Ukrajine. Za to se optužuje Rusija i zemlje EU. Osnova toga je što je neki, ne baš najpametniji „rusinski lider“ dao izjavu o svrsishodnosti prisustva mirotvoraca iz Rusije i zemalja EU u Zakarpatju, ne tražeći, razume se, saglasnost, pa čak ni mišljenje vlada tih zemalja po ovom pitanju. Očigledno je da slični „planovi“ postoje samo u glavama profesionalnih provokatora iz SBU, koji su ovakvim jeftinim trikom namereni da na mah „reše“ rusinsko pitanje, a da istovremeno odlože održavanje predsedničkih izbora: rusine optužiti za separatizam, a Rusiju i EU – za podrivanje teritorijalne celovitosti Ukrajine. A ako im još pođe za rukom da isprovociraju masovne akcije protesta Rusina i sukobe sa „prečanskim“ ukrajinskim nacističkim organizacijama, cilj se može smatrati u potpunosti dostignutim. Pojaviće se povod za uvođenje dodatnih jedinica unutrašnje vojske u Zakarpatsku oblast, a nakon toga se mogu pozvati i „mirotvorci“ iz Nata, kako bi se u Ukrajini zaveo red. Danas je pretnja od sličnog scenarija istinski velika. Jedni i isti ljudi pripremaju sprovođenje rusinskog kongresa u Češkoj pod radikalnim „separatističkim“ sloganima, organizovanje informacionog talasa u medijima, masovne sukobe nacista sa lokalnim rusinskim stanovništvom i usledelu mirotvoračku misiju zemalja Nato, optužbe na račun Rusije i EU u podrivanju „teritorijalne celovitosti“ Ukrajine. Ostalo je samo da se završi izbor izvršilaca za sve ove uloge. Kako je navedeno u Rezoluciji kongresa, politika „rešavanja rusinskog pitanja“ koju sprovodi Ukrajina predstavlja politiku kulturnog etnocida sa elementima neposrednog genocida nad rusinskim narodom, koji predstavlja većinu stanovništva administrativne jedinice unitarne države Ukrajine – Zakarpatske oblasti. Ozbiljnu zabrinutost izazivaju druge postavke Kongresa, koji rusinski pokret odvodi u stranu. Bez ikakvih ekonomskih proračuna, pravno nepismenim jezikom, deklarišu se, na primer, takvi državni ciljevi Republike Potkarpatske Rusije, kao što je sniženje oporezivanja do 3% obrta, ukidanje PDV, ili zahtevanje od Ukrajine odštete reda veličina „23 milijarde evra“. U duhu predizbornih beseda predsednika „banana-republika“, galantno se rasipaju neispunjiva obećanja, poput besplatnog visokog obrazovanja i medicinske zaštite. Naročito pleni obećanje da će se svim građanima Potkarpatske Rusije obezbediti besplatan internet (!). Bojazan od „buđenja“ rusinske samosvesti i izazivanja zakonske kritike politike Kijeva po rusinskom pitanju, teraju ukrajinske državne strukture na korak, logičan u njihovom položaju: politizovati rusinski pokret i gurnuti ga u provaliju separatizma. Na neobičan način, ovim ciljevima odgovaraju i spoljnopolitički koraci virtuelne rusinske vlade. Pre svega, to je održavanje Prvog svetskog kongresa potkarpatskih Rusina, 25. aprila u Češkoj Republici. (Autor je doktor filozofije, upravnik Centra za ukrajinistiku Južnog federalnog univerziteta u Rostovu na Donu i saradnik ukrajinske redakcije Fonda za stratešku kulturu iz Moskve. Tekst preveo Nikola Tanasić) |